last night I dreamt...

ponekad pomislim da sam pomalo freak. imam te neke navike koje čak i meni - biću blaga - katkad deluju suludo.


recimo, ne mogu da zaspim ako je u spavaonici potpuno tiho. ili potpuno mračno. nekako mi se oči izbuljave a uši načulje u iščekivanju da odnekud nešto iskoči. i onda moram da uključim tv, nekako mi glasovi i svetlo sa ekrana ulivaju sigurnost. ili, ako sam na putu, volim da slušam muziku. malo me one slušalice nažuljaju, ali ispadnu iz ušiju tokom noći. uglavnom.
no, dobro, ova suludost spada u kategoriju: silly fears.


obožavam da pregledavam svoje fotografije. u naponu puberteta, nesigurna - znam, zvuči neverovatno, ali eto i ja sam nekad bila nesigurna u sebe – dakle, nesigurna po pitanju svog izgleda i zanimljivosti, prezirala sam foto-aparate. štonokažu, bežala sam od njih k'o đavo od krsta. zapravo, krila sam se od svih, ušuškana u svoje prevelike dukserice i skrivena iza predugih šiški [šišaka?]. nisam volela svoje fotke, mrzela sam majku do beskraja kad me je terala da poziram sa rodbinom za kolektivnu fotku sa nove godine ili dok me je fotkala kako duvam svećice na rođendanskoj torti. užasno me je bilo stid kada bi neko poželeo da vidi fotke kad sam bila mala, pa mama ili baka iznesu one ogromne albume, a u njima: ja sa deda mrazom - plačem, široko razjapljenih ustiju sa rupom od tek ispalih jedinica; ili ja golišava beba na stomaku, smejem se; ili ja sa bakom u kuparima, slikale se uz nekakvu oveću živicu koja mi prekriva pola lica [baka je inače imala običaj da me uvek, ali UVEK, tera da stanem uz neki zeleniš da bi me uslikala; mislila je da je to lepo]; ili ja u crvenom kaputiću i lakovanim cipelicama sa kiselim osmehom na licu jer su me te cipele veoma žuljale, a mama me naterala da se lepo obučem za posetu njenoj kumi; ili ja na ekskurziji sa najboljom drugaricom i facom kao da mi se upravo ide u wc; ...
da sam mogla [i smela ;)], bila bih spalila tada sve svoje fotke. ali sam onda nekako naprasno zavolela foto-aparate i fotkanje. u stvari, nije bilo baš naprasno, zapravo je za to zaslužan moj prvi dečkić koji me je isprva jurio ne bi li me uslikao i zaista je voleo te moje fotke. ruku na srce, te fotke i jesu bile lepe. čak sam i sama sebi delovala prelepo na njima. pa sam i ja zavolela fotkanje. i tako sad, s vremena na vreme, uzmem tu ogromnu kutiju sa fotografijama i gledam ih i često me jako spuca ta prošlost i ljudi kojih ili više nema ili ih nema u mom životu. ili pak 'prelistavam' folder My Pictures. iako volim digitalne aparate i super mi je što se mogu fotkati onoliko puta koliko je potrebno ne bih li ispala kako treba, negde mi nedostaje taj osećaj papirne fotografije u ruci i šiz zbog otisaka prstiju po njima. a i to ograničenje filmom od 36 slika (i beskrajna radost jer sam uspela da izvučem čak 39) je nekako davalo na značaju svakoj fotografiji. da, znam da mogu otići u fotografsku radnju i dati im da mi urade fotke, ali haj'te, iskreno - koliko vas to radi? znam da mene mrzi. i onda žalim za tim papirnim fotografijama i odlaskom kod tete u foto-toto i odabirom dimenzije i vrste papira za fotku (ja sam uvek više volela mat papir). no, kako bilo, obožavam da gledam svoje fotke. i ponekad smaram druge da moraju da ih vide.
kategorija: samozaljubljenost.


ne volim word. i nije to zbog nekog ideološkog protivljenja majkrosoftovoj politici neotkrivanja koda ili zbog lošeg rešenja formatiranja teksta ili već tako nečeg, zapravo, word koristim kad god treba da napišem nešto ozbiljno. ali ako hoću da pišem nešto za sebe, odnosno nešto što me lično dotiče, ne mogu to u wordu. ne ide mi. nekako ne mogu da se opustim i pustim da "reči same idu". prenapucano mi deluju svi oni toolbars i one ikonice i svi ti fontovi koji su lepi i okrugli i može im se svašta raditi. pa onda za takve tekstove koristim notepad. verovatno je to zbog onih prvih editora u kojima sam pisala mailove, koji su imali svega nekoliko funkcijica... znate već - crni ekran i bela slova. nostalgija. međutim, problem je što ne volim da koristim naša slova dok to pišem, iako sadašnji notepad to omogućava, protivprirodno mi to deluje. pa ja onda š, č, ć, ž, đ pišem kao ss, ch, cc, zz, dj. i, kad završim tekst, iskopiram ga u word i zamenim sva ta slova. [tako je napisano gotovo sve za ovaj blog; zapravo svi bolji unosi su tako napisani]
kategorija: geek.


nenormalno se vezujem za stvari i svakakve gluposti čuvam. pre neki dan sam, sređujući orman, našla tregeruše iz - osmog razreda osnovne škole! koje, btw, nisam obukla jedno petnaestak godina. i jedva sam se naterala da ih bacim. po fiokama u stolu ne znam čega nema - od olovke koju mi je donela iz grčke drugarica iz srednje škole, a koja više ne radi, preko raznih pisamca i razglednica, do najbesmislenijih i/ili neupotrebljivih stvari kao npr: nametagovi sa raznih konferencija, raspadnuta pernica sa zalepljenim puškicama za kontrolni iz fizike, cd o rumunskoj socijaldemokratskoj omladini kojeg nikad nisam ubacila u komp a nemam ni nameru, delovi maske za mobitel, kutijica sa školjkama iz herceg novog, sat koji više ne radi a poklonio mi ga je jedan od dečkića, maleni novčanik (onaj koji podseća na tašnice) sa značkama maskote olimpijade u moskvi, iskorišćene avionske karte, razne nalepnice za sveske i privesci koje nikad neću nigde staviti, mali i veliki rokovnici u kojima je ispisana tek poneka stranica, par klikera, itd. srce mi se cepa kad shvatim da moram da sredim orman/fioke i da bacim nešto jer da u suprotnom neću uskoro imati gde da skrivam nered kad mi neko dođe u goste. i uvek mislim da će mi nešto zasigurno zatrebati par dana pošto ga bacim ili da ću, kad porastem, zažaliti što sam bacila neku uspomenu.
kategorija: hrčak.




a ceo entry spada u kategoriju: čega se pametan stidi...