last night I dreamt...

testing, testing, one, two, three...

2011-06-10T00:08:00.005+02:00

i'm alive! :)
a uskoro će i novi postovi.

stay tuned!

pazi 'vamo!

2007-05-06T11:48:00.000+02:00

primljena sam na fraj cisco kurs. bravo ja.
bila na koncertu evebraun, popsajkla i rebelstara u petak u bečeju. mnogo je mali taj bečej, pa su mu i klubovi mali. ali bilo je predivno i ne znam ni šta bih mogla da napišem ne bih li opisala sreću sreću radost zbog toga što sam najzad mogla ponovo na koncertu da urlam sve one svoje omiljene pesme. ko nije bio, propustio je čaroliju.
forum je umro. još uvek nisam sigurna kakve to emocije izaziva kod mene.
duhovi su nestali. sami od sebe. to me veseli.
sestra ide u ameriku na godinu dana. da studira.

i za kraj, najveća promena u mom životu:
TRUDNA SAM.

ko želi da čita kako to izgleda, može to na mom trudnjačkom blogu.

ostalima preporučujem da čitaju - bez izbora najboljih postova, mada sam to planirala -
prvo žene (pod parolom pussy power):
sexless
liberty bell
rahatlokum
zrinka

a potom i dečake:
lebowski
ribafish
superstudio

toliko od mene za sad.

kategorija: novosti

duhovi i hejtanje

2007-04-20T19:09:00.000+02:00

prvo apdejt: vodokotlić radi NORMALNO preko dana, a puštanje vode se čuje samo noću! ako ih i ima, ovi moji duhovi su prilično zauzeti u tom veceu i samo se tu provađaju, pa sam se navikla. a i promenićemo uskoro vodokotlić [mnogo mi je smešna ova reč i svaki put kad ju napišem setim se reklame za blu - blu je plavo, blu je sveže... :D ] pa će valjda to noćno uznemiravanje prestati.

pričah pre neki dan sa sestrom o tome kako me užasno nerviraju redovi i ljudi koji ti se zalepe za leđa u istom. poriv da nekome dišeš za vrat u redu mi nikada neće biti jasan. kao, stići ćeš pre na red ako se tareš o onog ispred sebe?? a što je najstrašnije, ako nekome prigovoriš ili ga, pak, zamoliš da se malo odmakne, gledaće te kao da nisi normalna. možda i mogu da razumem to guranje i nabijanje kada se nalaze u 'usmerenom' redu, između onih tračica i stubića, i kada je gužva (u poshti, banci...), mada mi ni to nije najjasnije, ali priljubljivanje u banci koja NEMA ograđen prostor za red, u kojoj NIJE gužva i čiji je čekaoni prostor prilično veliki - e to NIKAKO ne razumem.
bejah u velikom iskušenju da čoveka zavalim tašnom u glavu pre par nedelja kad mi se lepio za bok u prevrućoj banci. mislim, on je sledeći posle mene, NIKOG nema posle njega, postoje DVA šaltera koji će se uskoro osloboditi, od njega do vrata ima nekih 4 metara, od mene do šaltera ima oko dva i po metra, a od mene do njega ima cca 30 cm!! pogledam ga zblanuto i pomerim se dva koraka ulevo od njega, kad - ne lezi vraže - pomeri se i on dva koraka ka meni. i tako nekoliko puta. pa, jebemmumiša, ne možeš preko mene do šaltera! srećom po njega, a na žalost mojih živaca, malo mi je bilo loše i vrtelo mi se u glavi, pa ne napravih scenu u banci. ali i dalje ne razumem zašto kog đavola ti neki ljudi MORAJU da ti se uvale u personal space dok stoje u redu. idioti.

druga stvar koja me dovodi do ludila jesu mala deca, preciznije male devojčice, koje me, dok stojim ispred prodavnice sa prelepom zlatnom retriverkom koja, na žalost, nije moja, ali je obožavam, elem, kad me one svojim piskutavim glasovima razvučeno i prilično glasno pitaju: a kaaaako se zooove? i tako sto puta. šta te briga kako se zove! ako hoćeš da je pomaziš, pomazi je. eventualno pitaj da li možeš da je pomaziš ili da li ujeda, a najbolje je da ne progovaraš. na kraju sam toliko popizdela od tih glasića da sam jednom sirotom detetu odbrusila - zove se UBICA. htedoh da dodam i '... male dece', al' se suzdržah. jedva. jadno dete. ako ikad budem majka, plašim se da ću biti grozna :(
ipak, daleko gore mi je kada roditelji, videvši me sa psom, počnu da paniče i sklanjaju decu, prenoseći tako svoj iracionalan (ili pak ne, nebitno) strah od pasa na svoju decu. od njih su mi jedino gori oni koji deci prete - budi dobar, inače će te pas ujesti. ha? o_0 skandal.
a onima koji sa decom pretrčavaju ulicu na crveno ili van pešačkog prelaza bih nalupala šamare. i oduzela im decu. jebote, koliko neodgovoran treba da budeš, pa da uzmeš za ručicu nekog cmizdravca od 4 godine koji jedva hoda, a kamoli trči, i pokušaš da pretrčiš srpskih vladara u sred špica?! retardirane budale.

takođe, izbezumljuju me smrdljivi ljudi po gradskom prevozu. a i inače. okej, svakom se može dogoditi da se oznoji, ali ima onih kojima se talože slojevi osušenog znoja. brate mili, postoje razni dezodoransi, antiperspiranti, a i sapun je čudo. mada, ne znam šta je gore: znoj + odeća koja smrdi na naftalin ili znoj + dezodorans. fuj.
sestri pre neki dan došao čovek da ugovori neki tehnički pregled, kaže ona da je sirota jedva izdržala da se ne ispovraća istog trenutka. čovek, zaposlen u nekoj kancelariji, dakle ima kolege koje su sa njim svaki dan, bio je u odelu sa flekama, košulje prljavog okovratnika, smrdeo na kilometar, nokti su mu bili dugi i prljavi... ma, fuj bre. ona inače, kad se nađe u situaciji da je u njenoj blizini neko smrdljiv, stavi maramu preko nosa. sad joj je to bilo nezgodno, ipak je trebalo da ugovore posao. kolega joj je mudro otišao na puš pauzu i tako izbegao ozbiljnu kontaminaciju (pa nek neko kaže da je pušenje loše). nije mi jasno kako neko dozvoli sebi da toliko smrdi. valjda se navikne, šta li...

i za kraj – mrzim, prezirem, gadim se kada neko: srče kafu, mljacka dok jede, proizvodi onaj coktavi zvuk izvlačenja hrane između zube, pljuje po ulici, lomi prste.

nešto sam nervozna ovih dana...

kategorija: lažni PMS

stupid fear

2007-04-18T02:39:00.000+02:00

dakle, premreću od straha noćas.
svako malo mi (neko, NEŠTO?!?) pušta vodu u veceu.
i ne, nije mi pokvaren vodokotlić, jer da je pokvaren, onda bi valjda curkalo i curilo sve vreme, a ne bi se puštala voda. prvi put kad sam skupila hrabrosti da odem da vidim šta se događa - a to je bilo drugi put pošto je voda puštena i sa dragim na telefonu kojeg sam izbezumljeno pozvala - vrata su bila zatvorena i bio je mrak i ja sam upalila svetlo i naravno da nije bilo ničeg, ni nekakve senke ili prljave vode sa raskomadanim delovima ljudskog tela (a palo mi je na pamet da bih mogla takvo što zateći tamo), i bila sam racionalna sledećih pola sata, kao "okej, nešto se sjebalo, neće više i nema tamo ničeg", mada sam upamtila (ali potisnula) da se lančić pomerao... e, a onda je ponovo počelo. jednom, drugi put, TREĆI put... i ne dešava se u pravilnim razmacima i.... i odlepiću. što od straha jer ne znam koji kurac se događa, što od straha jer se prepadnem od zvuka svaki put.

'bem ti duhove sa slabom bešikom!

i piški mi se, a ne smem u wc :(

što je danas lijep i sunčan dan...

2007-04-14T14:29:00.000+02:00

sinoć me neki podsetiše da dugo nisam pisala na blogu. heh, k'o da ja to ne znam. lenja sam, najlenjija :D

u ovih nekoliko dana/nedelja sam imala razne poduhvate:

- opet sam se igrala u kuhinji i pokušala (sa naglaskom na pokušala) da napravim loptice od testa sa spanaćem [ishod je bio fatalan - testo je bilo retko i ništa nije naraslo i zagorelo je, ali je bilo ukusno]

- presadila sam krstu, zapravo teča mi je presadio krstu, a spoznala sam da navodno ne smem da ga šetam s jednog mesta na drugo, te da sam ga skoro ubila iznošenjem na prozor da se osunča - sada se oporavio i izrasle su mu dve nove pipe :proud:

- dodatno sam omrzla crkvu i crkvene praznike; naime, banka mi nije radila jebena četiri dana zbog uskrsa, pa nisam mogla da podignem pare. sa bankarskim radnicima, naročito onim na šalterima, vodim specijalni rat već mesec dana. ali o tome drugi put. nove tehnologije koje se kliču kartice još uvek ne koristim jer svoju nisam aktivirala [fajlirati pod lenjost]. povrh toga, subota na nedelju noć, kada se dočekivao uskrs, prvo su besomučno zvonila zvona sa crkava [ja se nalazim u zvučnoj zoni makar dve takve], a onda se narod razveselio pa pucao narednih sat vremena. kakva zemlja, ludilo. i još - od žene koja nam svakog vikenda donosi sir baka naručila 10 jaja, a ova joj u religioznom zanosu donela 10 ofarbanih jaja. super. od farbanih jaja se garant pravi najbolji omlet.

- u tripu sam da će mi sise eksplodirati. užasno me bole, porasle su, a menstruaciju (kojoj sam pripisala uzrok tih promena) još ne dobih. hoću nazad svoje male sise!

- bila sam u šopingu što u beogradu podrazumeva naoružavanje vodom, hranom, udobnom obućom, debelim živcima i bezgraničnim strpljenjem. umislili ste da želite da kupite običnu pamučnu majicu sa kratkim rukavima, crnu ili belu, bez ikakvih aplikacija, šljokica, nitni, bez preklopa i izreza do pupka? e pa, mnogo tražite! takvo što NE POSTOJI. farmerke koje nisu napravljene za anoreksične žirafe i koje ne nameravate da nosite sa tangama koje izviruju do pola iz njih su sooooo passee. prodavačice, koje izgledaju kao da su upravo došle iz etiopije, me gledaju ili k'o slonicu koju bi trebalo baciti na prinudnu dijetu ili k'o babu ispalu iz prošlog veka kad tražim obične farmerke, ravne, bez šljokica i sa strukom iznad linije pubičnih dlačica. o crnim cipelicama za proleće ne smem ni da počnem. sa štiklom - ima. sa nitnama - ima. zlatnih - ima. krajnje neudobnih - ima. po ceni levog bubrega - ima. ali, jednostavnih, ravnih, samo crnih, po pristojnoj ceni - e za to se već morate ozbiljno pomučiti. ipak, nađoh relativno brzo prelepe crne cipelice, zaljubila sam se u njih na prvi pogled i odmah ih kupila. nisam mogla verovati kakve sam sreće bila, budući da sam istog dana kad sam krenula da kupim cipele, narečene i kupila. avaj, sreća beše kratkog veka - kad sam došla kući primetila sam da su cipele... pocepane! srbija, brale. u prodavnici obuće se uredno, po regularnoj ceni, prodaju pocepane cipele. zajebati mušteriju, njihov je moto. srećom po nju, prodavačica mi sutradan nije pravila nikakav problem oko zamene, inače bih napravila omanju scenu. savet: prilikom kupovine obuće (a i odeće, kad smo već kod toga) otvoriti četvoro očiju, pregledati svaki pedalj artikla koju želite da kupite i obavezno tražiti račun.

- gledala sam ligu šampiona, utakmice su bile sjajne. onih hilarous 7:1 za mančester neću komentarisati. samo da kažem da sam otkrila da gledanje fudbala u dresu lamparda donosi pobedu timu za koji navijam. očekujte finale čelzi - milan :D

danas je koncert nežnog dalibora i danas je rođendan mom najdražem crnogorcu. neću da mu pišem hvalospeve, on ionako zna koliko ga volim i da mi je beskrajno drag. samo ću mu poželeti da milan dođe do finala i da najzad provali šta i kako misle te dankinje :)
srećan ti rođendan, bokeljski pastuvu!

... zvučiš užasno ...

2007-03-26T17:49:00.000+02:00

ja sam rekla - danas se osećam puno bolje.
a dobila sam odgovor - mhm.... zvučiš užasno.

kategorija: LEPE STVARI KOJE NAM DRUGI GOVORE

the girl who used to go to concerts - the beginning

2007-03-22T22:52:00.000+01:00

pokušavam da se setim koji je bio prvi koncert na koji sam išla i ne mogu, nisam posve sigurna, sećam se samo da sam bila očajna jer me moji nisu pustili na, hehe, koncert tine tarner :D

ali sam se zato setila svog prvog samostalnog letovanja. bilo je to leto između šestog i sedmog razreda, išla sam sa drugarima iz školice i to preko - umirem od smeha dok ovo pišem - saveza izviđača beograda ili kako se već zvalo to udruženje. a smešno je jer ja nikad nisam bila članica izviđača, niti je to bio iko iz moje škole, osim nastavnika fizičkog (a čega bi drugo bio nastavnik?) koji je bio nešto u tim izviđačima, pa nam je prezentovao tu mogućnost da kampujemo [što nije tako privlačno] bez roditelja [što je bilo IZUZETNO privlačno] u, recimo, mlinima. da mi život zavisi od toga, ne bih mogla da se setim kako se zapravo zvalo to mesto. no, to nije ni bitno.

sećam se spavanja u šatoru sa drugaricom koju nisam podnosila [milka, mislim da sam ju već pominjala] i panike svake noći pred spavanje - užasavala me je mogućnost da mi se neki insekt uvuče u krevet, ako se ono uopšte može nazvati krevetom, što se btw jedne večeri i dogodilo, fuj. sećam se i da mi nismo imali nikakve izviđačke aktivnosti, dočim su deca iz drugih škola stalno nešto petljala sa nekim drvećem i pešačenjima i snalaženjem u prirodi... pored toga i prvog noćnog kupanja [kada su se ana i dača ljubili i ko-zna-šta-sve-još radili :o ] i ogavne hrane, sećam se i odlaska u lokalnu diskoteku i pesme "ima nešto od srca do srca, neka tanka nit..." crvene jabuke i kako smo je sandra i ja urlale na sav glas. i još se sećam kako smo preskakali neki zidić ne bismo li bez potrošenog dinara odgledali la bambu u bioskopu na otvorenom. mislim da sam se i rasplakala tada na tom zidiću.

i to je otprilike to. sasvim sam sigurna da mi je to tada bio užasno bitan događaj i da sam se osećala veoma ozbiljnom i odraslom, mislim, ipak sam bila negde sama, hej! i zasigurno sam mogla da pričam satima o tom letovanju i šta mi se tamo sve dogodilo i izvesno sam znala kako se to mesto zvalo, a verovatno sam znala i ime te diskoteke.
i sigurno bi dvanaestogodišnja palčica bila izuzetno razočarana sadašnjom palčicom i njenom zaboravnošću.

a prvi koncert... pa, recimo da je prvi kojeg se živo sećam bio urgh! na mašincu u trećem srednje.

hiperprodukcija i hortikultura

2007-03-20T18:00:00.000+01:00

kad sam odlučila da otvorim blog, bilo je to da bih negde (na sigurno?) pohranila svoja ranija pisanija. no, to je trajalo veoma kratko. pa sam pomislila kako bih blog mogla koristiti kao svojevrsni dear diary, ali mi je to bilo preogoljeno. pa sam onda htela biti duhovita i pisati o zanimljivim i smešnim stvarima koje su mi se dogodile ili koje sam čula. pa mi je to bilo prebanalno i često ne tako smešno pošto se stavi na papir [heh, papir! :) ]. zatim sam odlučila da budem ozbiljna i pišem o društveno značajnim temama, ali mi je to bilo pretenciozno i pomalo dosadno. a onda sam umislila kako bi trebalo da budem misleće biće i iznosim svoja mudra zapažanja o svetu i ljudima oko sebe. pa mi je to bilo preglupo i već viđeno.
i na kraju, nemam pojma šta je meni ovaj blog.
znam samo da mi je super kad pišem, pa makar pisala i kojekakve budalaštine ili neinventivne i trivijalne postove i makar me posle bilo pomalo sramota zbog onoga što sam napisala [mada se to nikad do sad nije desilo ;) ].

enihau, dala sam ime kaktusu. moj novi ljubimac se zove KRSTA. zašto, kako, pojma nemam, nekako mi je krsta delovalo prikladno. i već je, sirot, doživeo prvu nesreću - pao je sa prozora. s ljubavlju ga iznosim svako jutro na prozor da se osunča, pa ga malo zaboravim tamo, pa kad malo dune jači vetar (a dunuo je), krsta završi na podu i van ogavne plastične saksije u kom sam ga dobila i koju ću mu, koliko sutra, zameniti nekom lepom, novom, keramičkom. ne znam samo kako ću ga presaditi jer nemam ni zemlje ni adekvatnu zaštitu od bodlji kojima krsta obiluje.

kategorija: baba koja peva svojim biljkama.

život čine male stvari

2007-03-19T23:06:00.000+01:00

ponekad pomislim da sam pomalo freak. imam te neke navike koje čak i meni - biću blaga - katkad deluju suludo.

recimo, ne mogu da zaspim ako je u spavaonici potpuno tiho. ili potpuno mračno. nekako mi se oči izbuljave a uši načulje u iščekivanju da odnekud nešto iskoči. i onda moram da uključim tv, nekako mi glasovi i svetlo sa ekrana ulivaju sigurnost. ili, ako sam na putu, volim da slušam muziku. malo me one slušalice nažuljaju, ali ispadnu iz ušiju tokom noći. uglavnom.
no, dobro, ova suludost spada u kategoriju: silly fears.

obožavam da pregledavam svoje fotografije. u naponu puberteta, nesigurna - znam, zvuči neverovatno, ali eto i ja sam nekad bila nesigurna u sebe – dakle, nesigurna po pitanju svog izgleda i zanimljivosti, prezirala sam foto-aparate. štonokažu, bežala sam od njih k'o đavo od krsta. zapravo, krila sam se od svih, ušuškana u svoje prevelike dukserice i skrivena iza predugih šiški [šišaka?]. nisam volela svoje fotke, mrzela sam majku do beskraja kad me je terala da poziram sa rodbinom za kolektivnu fotku sa nove godine ili dok me je fotkala kako duvam svećice na rođendanskoj torti. užasno me je bilo stid kada bi neko poželeo da vidi fotke kad sam bila mala, pa mama ili baka iznesu one ogromne albume, a u njima: ja sa deda mrazom - plačem, široko razjapljenih ustiju sa rupom od tek ispalih jedinica; ili ja golišava beba na stomaku, smejem se; ili ja sa bakom u kuparima, slikale se uz nekakvu oveću živicu koja mi prekriva pola lica [baka je inače imala običaj da me uvek, ali UVEK, tera da stanem uz neki zeleniš da bi me uslikala; mislila je da je to lepo]; ili ja u crvenom kaputiću i lakovanim cipelicama sa kiselim osmehom na licu jer su me te cipele veoma žuljale, a mama me naterala da se lepo obučem za posetu njenoj kumi; ili ja na ekskurziji sa najboljom drugaricom i facom kao da mi se upravo ide u wc; ...
da sam mogla [i smela ;)], bila bih spalila tada sve svoje fotke. ali sam onda nekako naprasno zavolela foto-aparate i fotkanje. u stvari, nije bilo baš naprasno, zapravo je za to zaslužan moj prvi dečkić koji me je isprva jurio ne bi li me uslikao i zaista je voleo te moje fotke. ruku na srce, te fotke i jesu bile lepe. čak sam i sama sebi delovala prelepo na njima. pa sam i ja zavolela fotkanje. i tako sad, s vremena na vreme, uzmem tu ogromnu kutiju sa fotografijama i gledam ih i često me jako spuca ta prošlost i ljudi kojih ili više nema ili ih nema u mom životu. ili pak 'prelistavam' folder My Pictures. iako volim digitalne aparate i super mi je što se mogu fotkati onoliko puta koliko je potrebno ne bih li ispala kako treba, negde mi nedostaje taj osećaj papirne fotografije u ruci i šiz zbog otisaka prstiju po njima. a i to ograničenje filmom od 36 slika (i beskrajna radost jer sam uspela da izvučem čak 39) je nekako davalo na značaju svakoj fotografiji. da, znam da mogu otići u fotografsku radnju i dati im da mi urade fotke, ali haj'te, iskreno - koliko vas to radi? znam da mene mrzi. i onda žalim za tim papirnim fotografijama i odlaskom kod tete u foto-toto i odabirom dimenzije i vrste papira za fotku (ja sam uvek više volela mat papir). no, kako bilo, obožavam da gledam svoje fotke. i ponekad smaram druge da moraju da ih vide.
kategorija: samozaljubljenost.

ne volim word. i nije to zbog nekog ideološkog protivljenja majkrosoftovoj politici neotkrivanja koda ili zbog lošeg rešenja formatiranja teksta ili već tako nečeg, zapravo, word koristim kad god treba da napišem nešto ozbiljno. ali ako hoću da pišem nešto za sebe, odnosno nešto što me lično dotiče, ne mogu to u wordu. ne ide mi. nekako ne mogu da se opustim i pustim da "reči same idu". prenapucano mi deluju svi oni toolbars i one ikonice i svi ti fontovi koji su lepi i okrugli i može im se svašta raditi. pa onda za takve tekstove koristim notepad. verovatno je to zbog onih prvih editora u kojima sam pisala mailove, koji su imali svega nekoliko funkcijica... znate već - crni ekran i bela slova. nostalgija. međutim, problem je što ne volim da koristim naša slova dok to pišem, iako sadašnji notepad to omogućava, protivprirodno mi to deluje. pa ja onda š, č, ć, ž, đ pišem kao ss, ch, cc, zz, dj. i, kad završim tekst, iskopiram ga u word i zamenim sva ta slova. [tako je napisano gotovo sve za ovaj blog; zapravo svi bolji unosi su tako napisani]
kategorija: geek.

nenormalno se vezujem za stvari i svakakve gluposti čuvam. pre neki dan sam, sređujući orman, našla tregeruše iz - osmog razreda osnovne škole! koje, btw, nisam obukla jedno petnaestak godina. i jedva sam se naterala da ih bacim. po fiokama u stolu ne znam čega nema - od olovke koju mi je donela iz grčke drugarica iz srednje škole, a koja više ne radi, preko raznih pisamca i razglednica, do najbesmislenijih i/ili neupotrebljivih stvari kao npr: nametagovi sa raznih konferencija, raspadnuta pernica sa zalepljenim puškicama za kontrolni iz fizike, cd o rumunskoj socijaldemokratskoj omladini kojeg nikad nisam ubacila u komp a nemam ni nameru, delovi maske za mobitel, kutijica sa školjkama iz herceg novog, sat koji više ne radi a poklonio mi ga je jedan od dečkića, maleni novčanik (onaj koji podseća na tašnice) sa značkama maskote olimpijade u moskvi, iskorišćene avionske karte, razne nalepnice za sveske i privesci koje nikad neću nigde staviti, mali i veliki rokovnici u kojima je ispisana tek poneka stranica, par klikera, itd. srce mi se cepa kad shvatim da moram da sredim orman/fioke i da bacim nešto jer da u suprotnom neću uskoro imati gde da skrivam nered kad mi neko dođe u goste. i uvek mislim da će mi nešto zasigurno zatrebati par dana pošto ga bacim ili da ću, kad porastem, zažaliti što sam bacila neku uspomenu.
kategorija: hrčak.

a ceo entry spada u kategoriju: čega se pametan stidi...

8. mart sa 10 dana zakašnjenja

2007-03-18T23:31:00.000+01:00

prvo: odlučila da ostavim cigarete. nisam još utvrdila kad tačno, ali bitno je da sam odlučila. nemam neki poseban (čitaj zdravstveni) razlog za to, samo bih htela da vidim da li ja to mogu. zapravo, da testiram ono – nothing is impossible in my own powerful mind. javljaću kako napredujem. so far to uopšte ne funkcioniše.

a sad o danu ženskinja (© sexless):

samo mi je rodbina čestitala 8. mart. i taksista. uz neizbežno: "trebalo bi 9. mart da bude dan muškaraca, hehe". :grmnj:
valjda ovi današnji mladi misle da je dan žena OUT, te da je lejm čestitati ga bilo kome do majci ili babi. ja taj 8. mart baš volim i poštujem i mislim da ga treba obeležavati. smatram da ne treba da zaboravimo sve one žene koje su se izborile za bolje radne i životne uslove koje mi danas imamo. i svaka koja mi kaže da uslovi danas nisu bitnije bolji ide direkt u davno otvoren folder Retardi. prilično mi je zanimljiv taj ženski odnos prema tom danu. rekla bih da postoje sledeće reakcije:

užasno me nervira kad mi neko pokloni cveće – inače takav stav u potpunosti podržavam, ali 8. mart is not about getting the flowers; ove žene najčešće misle kako bi tokom čitave godine trebalo da im se posvećuje pažnja (što takođe podržavam) i da dan žena predstavlja samo marketinški potez mrskog kapitalizma sa ciljem povećanja prodaje; njihov odnos prema istoriji i/ili ženskom pokretu se može opisati sa 'istor... ŠTA? ženski... ŠTA?' ili sa 'ma, pali, te men hating dykes su nas unazadile'.

super je kad dobijem neki poklončić – slažem se i sa ovim, pokloni su uvek dobrodošli, ali ove žene svode 8. mart upravo samo na to – dobijanje poklona. što se njih tiče, taj dan žena bi se mogao zvati i dan plastičnih čaša, as long as they get to get the presents. najčešće smatraju da žene iznad svega i jedino treba da budu ženstvene, te da je (sa)znanje o ženskom pokretu ili ne-daj-bože pozitivan odnos prema istom nepotrebna i izlišna, možda čak i kontraproduktivna stavka za bilo čiju poziciju.

8. mart podržava partijarhalni sistem i treba ga ukinuti – ove žene bih ja nazvala radikalnim hejterkama. ako se njih pita, 8. mart su mal'ne izmislili muškarci kako bi mogli samo jednog dana pristojno da se odnose prema ženama, a ostalim danima da žene lemaju i odnose se prema njima kao prema nižim bićima. ne sporim ja da izvesno postoje i takvi muškarci, ali odnositi se tako prema ženama koje su pre nešto više od sto godina započele borbu za ravnopravniji položaj žena u društvu (pravo glasa, bolji radni uslovi, just to name a few) i koje su ustoličile 8. mart kao datum kada se ta borba obeležava, je, po mom skromnom mišljenju, užasno omalovažavajuće.

8. mart je besmislen praznik – ove žene obično smatraju da je besmisleno obeležavati nešto što se dogodilo so long ago, te da je nepotrebno slaviti nešto što je postalo tzv. civilizacijska tekovina. njih obično smaraju malograđanska histerija oko popusta u hipermarketima i obaveze da se nekome nešto pokloni. iako se delimično slažem sa njima – naime, smatram da su ženska prava civilizacijska tekovina – smeta me njihov i don't care odnos prema ženskom pokretu.

naravno, postoje i one žene koje, kao i ja, smatraju da je 8. mart poželjan praznik ali da se ne obeležava na prikladan način, tj. da je potpuno banalizovan pokloni-nešto-majci/sestri/devojci/ženi odnosom.

btw, dobila sam od tetke za 8. mart – paz'te sad – KAKTUS!
i odlučila da ovog neću ubiti. razmišljam se čak i da kupim saksiju i presadim ga. možda čak i ime da mu dam.
:D

daj, ne gađaj me.... CELEROM!

2007-03-18T14:47:00.000+01:00

navijanje može biti zabavno.
ili zdravo.
ili pak bizarno, zavisno od ugla posmatranja.
naime, navijači čelzija imaju tu, pa... zabavnu, zdravu ili pak bizarnu (you choose) naviku da se na utakmicama gađaju, believe it or not – celerom!
:D

imaju neku, navijačku naravno, pesmu sa lascivnim rečima.... prvi stihovi su o odlasku na košenje nekakve livade, nešto kao jedan čovek otišao da kosi, dva čoveka otišla da kose i tako sve do deset ljudi koji kose travu, cijenim da je poruka da protivnici mogu samo da pasu travu, a onda ide ovo:

Celery, Celery,
If she don't come,
I'll tickle her bum,
With a lump of celery.

i dok to pevaju navijači se međusobno gađaju celerom. ova bizarija traje već dvadesetak godina, ali je ovih dana čelzijeva uprava izdala saopštenje da će unošenje celera na stadion biti strogo zabranjeno, da će kontrole na ulazu biti pojačane, te da će navijačima, kod kojih se nađe celer, ubuduće biti zabranjen ulazak na stadion forever and ever.
povod je to što su navijači na utakmici sa arsenalom bacali celer na teren, pa je utakmica prekinuta dok se isti nije uklonio sa terena.

pa nek mi sad neko kaže da navijanje nije fun :)

Where ever they go we`ll follow our team,
For we are the Chelsea and we are supreme,
We'll never be mastered by no northern bastards,
And we'll keep the blue flag flying high,
Flying high, up in the sky,
We'll keep the blue flag flying high
From Stamford Bridge to Wemb(er)ley
We'll keep the blue flag flying high

Carefree, wherever we may be,
We are the famous CFC,
And we don't give a fuck,
whoever you may be,
'Cos we are the famous CFC.

We all follow the Chelsea,
Over land and sea and Leicester,
We all follow the Chelsea,
On to Vic-to-ry

+

Debt free, wherever you may be
We're gonna buy everyone we see
Cos we don't give a fuck about the transfer fee
Cos we are the wealthy CFC!

:P

do you see me as i am?

2007-03-14T18:20:00.000+01:00

čitam ovih dana igraj, igraj, igraj od murakamija... i sviđa mi se knjiga, ali to nije ono o čemu sam htela sad da pišem. naime, murakami je japanac i glavni lik je japanac i radnja se odvija u japanu, ali ja sve vreme vizualizujem nekog evropljanina (tj. belca). mislim, nigde se ne spominju samuraji ili nindže pa da je odmah jasno da je u pitanju japanac, zapravo, u pitanju je običan (običan u najširem smislu te reči) svakodnevni lik i radnja se može odvijati podjednako (ne)verovatno u beogradu, parizu, londonu, njujorku ili tokiju.
i onda mi padne na pamet – da li japanci kad čitaju, recimo keruaka ili ostera ili kortesara, zamišljaju japance kao glavne junake ili vizueliziju tamo neke belce ili meleze ili crnce? koliko je zapravo to bitno?

i... da li je japancima vinetu bio japanac?
:o

zlo i naopako

2007-03-12T19:01:00.000+01:00

umalo da ostanem bez bloga!
to jest, umalo da završim sa nekim užasno ružnim templejtom. mislim, nije ni ovo roze bog-zna-šta, ali sama sam ga pisala i drago mi je. čitav dan se bakćem sa tim i ništa nisam uspela da popravim. malo je falilo da odustanem. no, malishitis je ispao the hero of the day i pokazao mi je da samo treba da kliknem na sitnim slovima ispisan link.

so, i'm back. in pink. :)

verovali ili ne

2007-02-28T17:21:00.000+01:00

ovih dana sam došla do sledećih senzacionalnih otkrića:

the killers idu odlično uz usisavanje. probala i sa clap your hands say yeah, ali ne idu baš. ubice su ono pravo, naročito Somebody Told Me (You had a boyfriend Who looked like a girlfriend That I had in February of last year). najprijaju ako se slušaju izuzetno glasno.
svaki dan u podne na pinku idu gilmorice. sreća-sreća-radost-sreća- uživancija. mislim da je u pitanju druga sezona. naravno, nigde nisam videla najavu, slučajno jutros posle lekića uključih tv i obradovah se onoliko :D
nikako ne valja namazati noge mlekom za telo i odmah potom pokušati obući čarape. iste će se lepiti za nogu i svim silama se opirati navlačenju. pretty annoying.
delfinima se, tokom embrionalnog razvitka, javlja začetak noge koji kasnije nestane. kažu biolozi da to znači da su oni nekad hodali zemljom. ja sam odmah vizuelizovala susret sa delfinom u bazenskom parku.
za kraj – ako pre uključivanja veš mašine ne proverite da li se među belim vešom koji želite da iskuvate nalaze i crvene gaće, omiljena bela majica će zasigurno postati bebi-roze boje. dražesno.

mislim da sam skoro pa ozdravila. :)

dodatak:
sladoledom protiv jalovosti
upravo saznala da su na harvardu otkrili da žene koje jedu sladoled najmanje dva puta nedeljno imaju 38% manje šansi da budu neplodne od onih koje jedu sladoled manje od jednom nedeljnom. dakle, žene – svaki dan po jedan sladoled! ;)

being sick ALL the time

2007-02-26T15:04:00.000+01:00

obožavam ovakvo vreme. napolju je oko nule i sipi neka romantična ledena kišica, ali zato predivan vetrić ćarlija brzinom od najmanje stotinu km/h, otvara mi prozore u sobi koji, lucky me, ne dihtuju, srećom pa grejanje ne radi kako treba i konstantno mi je užasno hladno, i zahvaljujući tome mislim da ću - jupi! - umreti od prehlade some time soon.

izračunala sam da sam bolesna sad već nekih dva meseca, sa prekidima od po par dana. nisam išla kod lekara. zdravstvenu knjižicu nemam, to jest imam je, ali je nevažeća. razmišljala da odem do nekog doma zdravlja i platim taj pregled, ali me čekaonice užasavaju. zamišljam se kako sedim u nekoj oronuloj zgradi, deprimirajuće belih zidova, sa zelenkastim pločicama ili onim plastičnim sranjem na podu čijeg se naziva sad ne mogu setiti, na nekoj kranje neudobnoj drvenoj stolici, u malenoj čekaonici koja ili nije zagrejana ili u njoj nema dovoljno vazduha za sve penzionere i histerišuću decu koji čekaju na pregled, pored nekog dede koji se kupa isključivo o praznicima ili pak pored neke brižne bake sa unučetom koja mi priča o svojoj angini pektoris i koja kudi svoju doktorku jer dotična nema razumevanja za njene hronične dolaske na pregled. i tada dobijem panični napad i, uprkos tome što se ne nalazim u čekaonici from hell, počnem da se gušim i srce mi ubrzano lupa. tako da lekare, kao najveći snob, posećujem isključivo u privatnim ordinacijama. e sad, malo mi je glupo da dam nekoliko desetina jura za običnu prehladu (makar se nadam da je u pitanju obična prehlada), pa sedim kući i kljukam se vitaminima. što ne pomaže, nabijem ih.

no, imam tu komšinicu koja je lekarka, pa me je ona pre neki dan pregledala i dala mi neke antibiotike. već sam negde pomenula svoj ... khm, nazovimo to problemom ... sa gutanjem pilula. naime, grlo mi se stegne i hoću da se udavim i ne mogu da progutam ni najmanju pilulu i moram da je izlomim na tiny-winy deliće. međutim, ovaj lekić, kojeg je btw svojevremeno pilo kuče dragog mi, pa me on zeza da mi je komšinica uvalila lek iz veterinarske apoteke, je ogroman i NE SME se lomiti. a pored toga i neprihvatljivo ogavno smrdi. f-Uj! i sad ja kao treba da nedelju dana pijem tu ogavštinu od koje hoću da se izrigam svaki put posle litre vode koju popijem ne bih li ga progutala i isprala smrad koji je toliko jak da se pretvara u ukus i zbog kojeg ne spavam normalno jer moram da ga pijem na svakih 8 sati. na ivici sam da prestanem da ga konzumiram, ali mi je glupo da se ponašam kao milošević u vicu o govnima i kanalu, pa ću verovatno istrajati. puke.

ako neko zna za neki bapski mambo-jumbo protiv prehlada, virusa i ostalog, molim da mi javi. ili ako zna gde je najbliži teleport. rado bih se ispalila u neko toplo područje sa mrskim suncem i ogavnom blagom klimom.

pozdrav iz samrtničke postelje.

ps. chelsea je uzeo jedan trofej. makar nešto lepo da se dogodi.
one down, two more to go. ;-)

idiot disko

2007-02-23T01:25:00.000+01:00

...

2007-02-21T14:17:00.000+01:00

jebalo oca, ja nisam ni za šta!

opet mi je zagoreo krompir.
mislim, koliko je teško skuvati krompir a bez da ti zagori?!?
a onda se kao ložim da mogu sve što hoću, samo ako dovoljno jako to želim. mhm, mogu, mogu, kako da ne.

kategorija: idiotkinja

okej je biti bolestan

2007-02-21T12:28:00.000+01:00

Drago mi je da se neki ludo zabavljaju na mom blogu, ali ipak je ovo moje malo misto i ne dam da mi žvrljate po listovima. Zašto? Može mi se.

Rođendan bio, prošao, napilo se, lepo se provelo, šteta što rođendan nije svaki drugi dan. Ko nije bio, ne zna šta je propustio :D Laskavu titulu prve žrtve rođendana ponela je Vanilija, zaboravivši mobitel kod mene. Druga žrtva je dragi, kome se slošilo na indigou (jal zbog pića, jal zbog muzike, vrag će ga znati), treća je Vanja, kojoj se takođe slošilo (uzrok takođe nepoznat), a četvrta je moja malenkost, koja se OPET razbolela. 'Bem ti lepo vreme i proleće u februaru, virusi su podivljali i svi su se namerili na mene.
No, zahvaljujući bolesti, posvetila sam se rezanju muzike (piraterija rula!) i čitanju knjiga, a počela je i Liga šampiona. Life has a whole new meaning now. Ako vas neko pita, Mančester je sranje, a Čelzi će biti šampion. :)

Sestru mi zaprosilo u Veroni, na Julijinom balkonu, na moj rođendan. Prepričano zvuči dosta romantično, na granici sa ljigavim. Ali ona recimo voli da dobija cveće, pa joj je to sve bilo slatko. Iako taj podli plan da mi se otmu pokloni nije uspeo, ipak je taj daleko bitniji događaj u životu svake žene donekle zasenio moj (and for that matter – everyone's) najvažniji dan u godini. Porodica se sva raspilavila i, naravno, svi su odmah krenuli sa pitanjima a da kad ću ja da se udajem. Ja sam prošla nešto bolje od sestre, jer su nju svi već počeli da pitaju kad će beba. Svi znači svi osim oca joj. Ponosni otac je popizdeo zbog veridbe. Ne zato što mu se ćerkica udaje, ne toliko ni zbog toga što njega ništa nije pitalo (mada je gunđao i zbog toga, ipak je u pitanju Crnogorac), već zato što se prstenovala u Italiji. Naime, Italija je članica NATO-a, a NATO je nas bombardovao, sledi Italija je naš neprijatelj i da kako su smeli tamo da se vere. Da, dobro ste pročitali – problem je političke prirode. Znači, okej bi bilo da se verila u, štajaznam, Ukrajini, Kini ili Babušnici, ma bilo gde do u nekoj NATO zemlji. Isuse, kakav idiot!

Zaista me fascinira zadrtost nekih ljudi.

živa sam!

2007-02-15T18:02:00.000+01:00

Ha!
Preživela sam viruse, gripove, temperature, trovanja hranom (a možda i alkoholom), ofarbala sam se, usput se i ošišala, odlučila da želim da izledam kao – ni manje ni više – Odri Hepbern, doduše samo po frizuri, jebu me još uvek novogodišnja prežderavanja, uspela da se posvađam sa mojima, pa da se pomirim, sad smo svi u love fazi, otvorila svoj prvi račun, podigla svoje prve pare sa svog prvog računa, potrošila skoro sve na kremice, puder i mleko za telo, nešto malo na knjige, završila sve obaveze i sad uživam. :)

Upravo sam pročitala Kortasarov Priručnik za plakanje i pevanje, potpuno sam oduševljena, izuzetno zabavna i duhovita zbirka priča, preporučujem (mada mi se čini da prevod nije baš najbolji). Volim kako on piše, super mi je zbirka njegovih priča Drugo putovanje, ima jedna potpuno sjajna – o čoveku koji povraća zečeve! :D Počela svojevremno da čitam Školice, ali je nisam pročitala do kraja, to je jedna od onih knjiga koje treba da završim ove godine. Sad ću verovatno prekršiti zilion propisa i koji zakon, ali potpuno sam oduševljena Priručnikom i poklanjam vam jednu njegovu priču.
Uživajte! :)

~~~ ~~~ ~~~

UPUTSTVA ZA PENJANJE UZA STEPENICE
Hulio Kortasar

Nikome nije promaklo da se tlo često savija tako da se jedan njegov deo penje pod pravim uglom u odnosu na ravan tla, a sledeći deo zauzima položaj paralelan sa ovom ravni, da bi se zatim ponovo penjao i ta radnja se ponavlja duž spirale ili izlomljene linije do najrazličitijih visina. Naginjući se i stavljajući levu ruku na jedan od uspravnih delova, a desnu na odgovarajući vodoravni deo začas se osvaja jedan stepen ili stepenik. Svaki stepenik, sastavljen kao što vidimo od dva elementa, postavljen je malo više i napred u odnosu na prethodni, princip koji daje smer stepenicama, budući da bi svaka druga kombinacija dala možda lepše ili slikovitije oblike, ali nemoćne da odvedu iz prizemlja na prvi sprat.

Stepenicama se penje unapred, jer unazad bi bilo vrlo neugodno. Prirodan stav je stojeći, ruke slobodno opuštene, glava uspravna iako ne toliko da oči ne vide sledeći stepenik, diše se sporo i pravilno. Penjanje uza stepenice počinje dizanjem donjeg desnog dela tela, skoro redovno umotanog u kožu ili antilop, i koji sa izuzecima, tačno staje na stepenik. Postavivši na prvi stepenik pomenuti deo, koji ćemo skraćeno zvati noga, podiže se istovetni deo leve strane (takođe zvani noga, ali ovu ne treba brkati sa malo pre pomenutom nogom), i podigavši ovu u visinu noge, pomera se dok se ne postavi na drugi stepenik; tako da dok na ovom stepeniku počiva noga, na prvom se nalazi noga. (Prvih par stepenika uvek su najteži, dok se ne postigne neophodna usklađenost pokreta. Podudaranje imena i noga, otežava objašnjavanje. Pazite naročito da ne podignete u isto vreme nogu i nogu).

Stigavši do drugog stepenika, dovoljno je naizmenično ponavljati pokrete, dok se ne nađete na kraju stepeništa. Sa njega se istupa lako, blagim udarom pete, koji ga učvršćuje na mestu sa kojeg se neće pomeriti do trenutka silaska.

~~~ ~~~ ~~~

Umalo da zaboravim....
srećan vam Dan vojske!
:D

kako NE treba početi dan

2007-02-05T16:19:00.000+01:00

(u brojkama)

leći u 4, zaspati oko 6.30.
probuditi se posle čak 3 sata spavanja zbog radova 7 spratova niže. otkriti da jastuk preko glave ne pomaže u blokiranju zvukova, samo se ne može disati normalno.
ustati posle 1/2 sata opiranja a da bi se istuširalo i otkriti da bojler ne radi.
čekati majstora 3 sata da bi on rekao da je u pitanju osigurač.
u međuvremenu popiti 2 kafe i dobiti lupanje srca i blagu vrtoglavicu.
krenuti u prodavnicu i spoznati da je 1000 dinara nestalo iz novčanika. kupiti stoga samo 1 kutiju cigareta, mleko i hleb su ionako precenjene stavke u svakodnevnom životu.
prilikom izlaska u svet, u prigodnom ćaskanju sa komšinicom u liftu saznati da će pomenuti radovi 7 spratova niže trajati još 5 dana, od 9 do 3.
obaviti 2 telefonska razgovora - u 1. saznati da moram da otvorim račun, a u 2. da će rođak da mi dolazi narednih 10 dana u 12 sati da mu pomažem da nauči engleski.

ahm, povrh svega, nestalo mi je i vode.
kul.

would you dare to ask?

2007-01-31T00:32:00.000+01:00

dosta je bilo o politici, religijama i inim značajnim temama. sad ću, samozaljubljeno, malo o sebi :)

oni blogeri/ke koje manje-više redovno čitam [i ne, nisam zaboravila da sam obećala da ću staviti linkove na njih, samo me malo mrzi to sad da radim] su me podstakli na razmišljanje šta je to što ljudi ne znaju o meni. i tu dođoh do problema. brbljiva kakva jesam, čini mi se da svi sve znaju o meni. što je dosta porazno, moram da priznam. nekako volim da mislim da sam mysterious woman koju nije tako lako pročitati, ali čak sam i ja svesna da to i nije baš tako.

ali, evo, uz veliki mentalni napor:

PAR STVARI KOJE MOŽDA NE ZNATE O MENI
a koje su potpuno beznačajne ;)

1. obožavam da spavam.
neophodno mi je makar 8 sati sna da bih normalno funkcionisala. najviše bih volela kad bi dan mogao da traje makar četiri sata duže kako bih stigla i da se naspavam i da odradim šta sam već smislila.

2. imam dva mladeža koja su mi prelepa :)
jedan je u korenu domalog prsta leve ruke, a drugi na listu desne noge.

3. i'm a sucker for beauty products.
obožavam kremice za lice, tonike, losione, mleka za tela, šminku i pomagala za šminkanje itd. i verujem svim onim reklamama. ako mi u reklami kažu da su izbacili maskaru koja će mi 20x povećati volumen trepavica, prvom prilikom moraću da ju kupim. frik.

4. volela bih da sam scary woman koja ume da se svađa.
ali nisam :(
ja volim da se svađam i teško ublažavam svoje stavove. u svađanju me umnogome sputava sledeći hendikep - kad se razbesnim prilikom prepirke, ja se od besa rasplačem. plačipička. nothing i can do about it.

5. di-aj-es-si-ou & vaj-em-si-ej
obožavam disco, šljokice, perje i čitav taj treši diskurs. to sve mi je mega zabavno.

6. ubeđena sam da su svi zaljubljeni u mene i da me obožavaju.
i muški i ženski. a ako neko nije zaljubljen u mene, onda me ne podnosi. i to je onda obostrano.

7. plačljivica sam.
plačem uz filmove i serije, umem i da se rasplačem (ili makar ozbiljno deprimiram) kada vidim da je neka životinjica uginula u animal cops. kao mala, plakala kad sam čitala vinetua. ponekad mi, kad se dogodi (ne)očekivani hepiend, krenu i tzv suze radosnice.

8. već znate da volim fudbal. ali!
velika tajna je da sam fudbal počela ozbiljno da pratim tek pre tri godine. volela sam i ranije da pogledam neku utakmicu, ali ne tako emotionally involved kao sad.

9. pomalo sam sujeverna.
mrzim kad mi padne knjiga na pod dok učim. i ubeđena sam da je veoma bitno za ishod ispita da većinu pešačkih prelaza na putu do fakulteta pređem dok je upaljeno crveno svetlo.

10. jako sam bliska sa porodicom.
ima nas puno – mama, baka, dve tetke, tri sestre i jedan brat. čujemo se gotovo svaki dan i sve bitne datume zajedno obeležavamo. i svi oni su potpuno divni i ludi na onaj pozitivan način. i uvek mi je bilo čudno kada neko kaže da nije blizak sa svojom porodicom ili kad, recimo, tetki persira.

ima verovatno još mnogo toga što ne znate o meni (makar ja volim tako da mislim), ali ja se trenutno ne mogu ničeg više setiti.

ajd sad vi!

postizborna tišina

2007-01-24T13:29:00.000+01:00

dobro, završiše se i ovi izbori. sad nam samo predstoji agonija "pregovaranja" ds-a i dss-a oko mandatara i vlade. kako god da se dogovore, sigurna sam da se mnogima neće svideti. ali uprkos svemu, optimistkinja sam. samo da ds odigra pametno.

videh da popkitchen pokušava da objasni ko su ljudi koji glasaju za radikale. sledi moja nadasve duboka analiza, koga smara politika (pF!) neka preskoči:
prvo, šešelj je preuzeo od miloševića štafetu odbrane srpstva od srbomrzačkog haškog tribunala. drugo, radikali su preuzeli opozicionu retoriku o tome kako su neophodne promene (uz slogan "da već danas bude bolje"). treće, radikali su poslednje dve godine bili srećno ušuškani u skupštini u kojoj ih gotovo niko nije napadao - ds je apstinirao od učešća u skupštinskom radu, dss ih je ignorisao, g1+ im je nešto prigovorio ali tek pošto im je napalo ivanu, zapravo, ako se dobro sećam, jedino su se spsovci žustro prepirali sa vučićem. četvrto, srs ima svoje hard core glasače (autentične idiote, zadrte nacionaliste) kojih sigurno nije manje od 600 tisuća. peto, nikolić je svojom napaćenom facom i izjavama kako narod teško živi i kako kriminal i korupcija cvetaju (što sve zaista nije daleko od istine), privukao gomilu tzv. gubitnika tranzicije. on se nametnuo kao neko ko ih najbolje razume i artikuliše sve (ili makar nešto) što ih tišti. tako da ja procenjujem da je ovoliki broj glasova za radikale direktna posledica nesposobnosti prethodne vlade: da se obračuna sa lopovima i kriminalcima iz bivšeg režima, da nametne teme koje se tiču standarda umesto tema koje se tiču kosova, dobrovoljnih predaja i pljuvanja po prethodnoj vladi, da postavi sposobne ljude kao ministre, a ne kojekakve jočiće, iliće, čolićke, stojkoviće i da ne nabrajam dalje.
ali, kao što već rekoh, optimistična sam i ubeđena da ako ova vlada, koju će (iskreno se nadam) predvoditi boža derikoža, bude zaista vredna i spremna da puno radi i obračuna se sa raznim muljatorima iz redova radikala i sps-a, na sledećim izborima radikali imaju pola miliona manje glasova.

sve u svemu, ja ipak nisam nezadovoljna izborima, iako sam isprva bila razočarana. ds je dobio sjajnih 920.000, ldp koalicija je presla cenzus, dss je pao, sps jedva prešao cenzus i imamo manjine u parlamentu.
držimo fige!

ako je ovaj post malo konfuzan, to je zato što imam užasnu glavobolju i temperaturu i grčeve u stomaku (da, naravno da sam odmah posumnjala na slepo crevo, ali me moji ubeđuju da je u pitanju samo stomačni grip). i nešto se mislim, jebote, ljudi izmisliše ove kompjutere i dobismo mogućnost čuvanja bitnih (i nebitnih) dokumenata na nečemu veličine kutije šibica, probiše tunel ispod lamanša, mogu da putuju u svemir i šetkaju se po mesecu, da menjaju lični opis ne samo fejs-liftingom, već i presađivanjem lica, da vide nešto mega sićušno kao i nešto udaljeno svetlosnim godinama od nas, da uzgoje organe od svega nekoliko ćelija, da naprave bebe ljudima koji decu ne mogu da imaju... dakle, sve to su uspeli, a još uvek nemamo nekakvu magičnu injekciju kojom bi se zauvek iskorenila glavobolja, prehlada i temperatura.
stvarno svašta.

htela sam još svašta nešto da pišem, ali ne mogu sad. nemam kafetin.

izborna tišina

2007-01-20T18:03:00.000+01:00

do sutra u 20h traje izborna tišina. štoćereći, stranke ne smeju da se oglašavaju i o strankama se ne sme pričati. ali se sme pod prevozno sredstvo lidera izvesne koalicije postavljati eksploziv (koji, po policijskim stručnjacima i novinarima kurira i pressa, zapravo i nije eksploziv, jer da nije imao upaljač ili je pak u pitanju bio paketić istrošenih kineskih raketica ostalih od novogodišnjih proslava). i potpuno je normalno pričati o tom incidentu kao o izbornom triku dotične koalicije.
srbija, brale!
užas.

ako mi neko u ova dva dana kaže da je apolitičan, ima da ga spucam šakom u glavu. najozbiljnije. duboko sam uverena da svaka punoletna osoba koja za sebe tvrdi da je APOLITIČNA nije ništa drugo do kompletan idiot. još ako mi tu svoju highly valued apolitičnost navede kao razlog zašto ne glasa... ne garantujem za svoje postupke. mislim, koliko treba da budeš retardiran pa da ne shvataš da je sve što činimo u jednom organizovanom društvu (pa makar i takvom kao što je srbija danas) politika? budale.
a ako mi neko kaže da su svi isti i da stoga neće na izbore, garantujem bujicu najpogrdnijih reči koje sam samo za tu priliku već pripremila.

dalje, pravih juče interno istraživanje među poznanicima i prijateljima o tome za koga će glasati. ne mogu, zaista NE MOGU da razumem da danas ljudi NEĆE da kažu za koga glasaju. jebote, ponašaju se ko da ih pitam da mi otkriju svoju najmračniju tajnu. čini mi se da bi mi pre rekli da se subotom uveče krišom oblače u majčine kombinezone i paradiraju pred ogledalom usput stavljajući odgovarajući karmin ili da redovno posećuju inter-species erotica sajtove ili već tako nešto sramotno. jedan muški je sinoć bio spreman da mi kaže koliko mu je mali pre nego da otkrije za koga glasa. potpuno neshvatljivo. mislim, nisam pitala potpune strance da mi povere svoje političko opredeljenje, već ljude koje znam. ne razumem. zaista ne razumem.

onima koji još uvek razmišljaju da li da izađu na izbore, imam da kažem samo ovo:
politika NIJE nešto zlo i prljavo, političari NISU svi isti, neizlazak na izbore je takođe politički stav i ponekad je bojkot opravdan, ali NE sutra.
sutra svi da izađete na izbore i zaokružite broj 3 (može i 1, ako baš mora).
svakog ko to ne uradi ubacujem u folder Retardi ili Zaobilaziti u širokom luku.

vaša ekstremistkinja

Mir Božiji, Hristos se rodi!

2007-01-09T05:02:00.000+01:00

Mislila sam da iskuliram, ali mi se nešto ne da. A i ne znam zašto bih, budući da ovaj svoj blog (između ostalog) doživljavam i kao mesto na kom mogu da izbljujem sve što mi padne na pamet. Stoga, sledi nastavak prethodnog posta:

RANTING, part II

Dakle, Božić je taj jedan od najsretnijih dana u hrišćana, i svi bi tada trebalo da budu puni ljubavi prema bližnjima. No, ako se nekome omakne da ne prikaže nedvosmisleno da slavi Božić, neumitno će mu se prikačiti etiketa Hrvata. Naime, ako živite u Srbiji leta gospodnjeg dvehiljadesedme i nemate badnjak negde u stanu, iznesete smeće ili ne-daj-bože okačite veš na terasi, neumitno ćete biti proglašeni Hrvatom. Dakle, verujući Srbin (ovde pre svega mislim na novopečene vernike) ne može pojmiti da postoji Srbin koji ne veruje u Boga. Zapravo, verujući Srbin ne može pojmiti da postoji Srbin koji nije pravoslavac. U njegovom sistemu vrednosti Srbin je jednako pravoslavac. Što, na primer, dalje povlači neiznošenje smeća iz stana 7. i 8. januara. Ako iznesete smeće iz stana sedmog januara, neminovno znači da ste vi Hrvat. Nema druge. Verujućem Srbinu je nepojmljivo da možete biti Srbin-ateista. Ili, ne-daj-bože da ste Srbin-katolik. Ili, da ste Jevrejin. O muslimanima da ne govorim. Mislim, kakav je to Srbin koji je musliman. To ne postoji. Ili ste Srbin ili Hrvat. End of story. A svi veoma dobro znamo da su Hrvati oličenje zla.

Dakle, ako vam se nekad, iz bilo kog razloga, omaklo da se izjasnite kao Srbin ili Srpkinja, MORATE slaviti Božić. I poštovati sva ta sujeverja vezana za isti. U suprotnom, vi niste Srbin. Nenenene, ako ne slavite Božić, vi ste Hrvat. [Not that I would complain. Naprotiv, volela bih da imam pasoš republike Hrvatske, ali nemam. (verovanja sam da Hrvati mnoooogo lakše dobijaju vize za recimo Nemačku od ponosnih vlasnika plavih pasoša republike Srbije – pozdrav Mladiću iz kruga dvojke)]

Moram da priznam da me taj sled misli – 7. januar & iznosi smeće => nije pravoslavan => nije Srbin => Hrvat je – dosta fascinira. Naročito ako dolazi od osoba koje su se, koliko juče, klele u bratstvo i jedinstvo svih jugoslovenskih naroda i narodnosti. Mislim, mogu da razumem i poštujem osobe koje su odavno bile verujuće i koje su oduvek poštovale sve te crkvene dogme (i obično su takve osobe krajnje tolerantne prema mojoj neveri), ali ne mogu, zaista ne mogu da razumem gospodu partizane koji su naprasno otkrili boga i koji zdušno "poštuju" te ne sme ništa da se radi na crveno slovo u kalendaru inače će mi se dogoditi nešto strašno i kuga i lepra a bogami i sida te homoseksualnost će napasti moju porodicu običaje.
Alo, bre, drugovi partizani, šta vam se dogodilo?!? Zar nismo naučili da je religija opijum za mase? Kakva je sad to prevrtljivost?! Jedino crveno slovo u kalendaru koje bi trebalo da priznajete jeste 1. maj!!

Naša porodična prijateljica, izvesna Sunčica, je vernica i slavi te slave, božiće i ostale verske praznike oduvek, ili makar od kad sam ja postala svesna sveta oko sebe. Stalno nas je pozivala na ta veselja i nikad, NIKAD (makar mi moji tako pričaju) nije bilo neprijatnih situacija, nikada nije neko od njenih prigovorio mojima što se ne krste kad pop počne da poja ili kadi stan, nikada se nisu skandalizovali zato što nemamo badnjak ili što jedemo meso za vreme posta, uvek su nam donosili ofarbana jaja za uskrs (a moram da priznam da sam ja kao mala bila beskrajno žalosna što mi u kući ne farbamo jaja; uvek sam imala sjajne ideje kako ih ukrasiti ;)) i nikada se nisu mrštili ako im ne bismo po pe-esu čestitali praznik – bitno je bilo samo da setimo i to im je puno značilo. Ta žena je i dan danas (da citiram omiljenog srpskog kantautora) rado viđen gost u našoj kući.
S druge strane, imamo komšinicu, izvesnu C. kojoj do pre nekoliko godina crkva ama baš ništa nije značila (mišljenja sam da joj je bila i mrska), ali je danas VELIKA vernica. Ona je jedna od tih koja nas zove da nas podseti na obaveze pred praznike. Ona se skandalizuje što jedemo meso dan pred Božić. Ona ne može da poveruje da mene ne zanima kako se pravilno čestitaju verski praznici. Ona šikanira moju baku (ženu od 83 godine, koja je sa svojih 16 odlučila da se priključi partizanima, koja je izgubila dva brata u Drugom svetskom ratu i kojoj je Partija bila druga porodica) zato što me nije naučila da kupim badnjak. Ona, koja misli da su Albanci niža bića, da su muslimani prljavi, da žena treba da izrodi gomilu dece i udovoljava mužu, da je Pahomije sveštenik kome o glavi radi albanska mafija, da su svi Hrvati krvožedne ustaše kojima je wet dream nabijanje srpske nejači na kolac, kojoj je u redu ubijanje mudžahedina po Sarajevu sve dok se uredno (i pravilno!) krsti u crkvi, e, ona je sebi dala za pravo da nas izvede na pravi put.

Ja zaista ne mogu da imam obzira prema takvim osobama. Na kraju, ne mogu da imam obzira prema Crkvi koja takve doživljava kao prave vernike. Zaista ne mogu. Mogu da poštujem osobe kao što je Sunčica, mogu da poštujem njene običaje, mogu da poštujem njena verska osećanja, ali ona je osoba koja nikad ne bi seirila nad smrću ljudi koji nisu njene vere, kojoj je (kao i meni) gnusno blagosiljanje ljudi u maskirnim uniformama pred pokolj muslimana i koja nikad ne bi meni nametala njen verom utemeljen vrednosni sitem. Ove ostale, kojima je, recimo, Arkanova svadba u već-kojoj-god crkvi bila prelepa, ne da ne mogu da poštujem, već ih se najiskrenije gadim. Za Crkvu koja ne samo da takve toleriše, već ih i promoviše, zaista ne mogu da imam ni trunčicu razumevanja ili blagonaklonosti. Da se mene pita (a ovim putem se zaista izvinjavam iskrenim vernicima na eventualnom neprimernom rečniku), ja bih tu i takvu Crkvu i njene vojake prokazala, zabranila i poslala na humanitarni rad u sidom zaraženo područje u kom većinsko, fundamentalistički islamsko nastrojeno stanovništvo nije spoznalo tolerantnost prema drugom i drugačijem.

praznikovanje

2007-01-07T16:13:00.001+01:00

živa sam i zdrava, ako nekog zanima. dobro, nisam potpuno zdrava, malo me ukočilo, ali to je samo danak godinama koje neumitno prolaze kraj nas. trenutno sam na fucking dajlapu, jer sam zaboravila da mi 6.1. ističe kredit za kablovski net, te da treba da uplatim sledeći paket. toliko o obećanoj organizovanosti u 2007. godini. ali i ta zaboravnost je samo danak godinama koje neumitno prolaze.

vreme prolazi kraj nas
zauzmi horizontalan
položaj u svetu tišine
ispod očnih kapaka
zauvek ostajemo tu
spavamo u velikom stilu
mizu, u velikom stilu

nego, da nastavimo sa upoznavanjem.

ja sam palčica i pored toga što živim u krugu dvojke, nemam braće ni sestara i volim beograd, ja sam i ateista. štobisereklo, neverujuća sam. odmah da istaknem, izuzetno sam tolerantna (a svako ko tvrdi drugačije, bezočni je lažov) i zaista nemam ništa protiv iskrenih vernika koji tu svoju veru praktikuju i poštuju tamo neke običaje.

ali, ALI!
opasno me nerviraju ovi novopečeni vernici koji su umislili da im je misija na ovom svetu ubediti što više sugrađana, poznanika i potpunih stranaca da moraju da veruju. aman, dragi ljudi, slavite, veselite se, postite, prežderavajte se, radite šta god hoćete, ali nemojte od mene očekivati da to isto radim! mene apsolutno ne zanima što u najprodavanijoj knjizi na svetu (mada, ima podataka da je hari poter prodavaniji od biblije – in your face, believers!) piše da se na današnji dan glavni junak rodio. nimalo me ne dotiču razna sujeverja vezana za današnji dan. ako niste znali – na božićno veče se ne izlazi iz kuće; za božić se ne sme ništa raditi; ne sme se iznositi smeće dva dana (mislim, pFuj!); prethodno se mora jesti posno (samo da istaknem da mnogi misle da su puter, jaja i mleko posni. toliko o obaveštenosti verujućih) i tako dalje.

mislim, sigurno neću nekog vernika poslužiti slaninicom i kajmakom ako on/a posti i insistirati da se to pojede, ali isto tako očekujem da ne budem stigmatizovana zato što sam odlučila da ne želim čuvati kese sa smećem na terasi dva dana. mala ilustracija od jutros: zove komšinica iz zgrade preko puta moje i glasom koji odražava iskrenu šokiranost kaže "nisam znala da je a. hrvatica!" [a. je moja komšinica i prva je osumnjičena za ostavljanje otvorenih vrata od lifta na šestom spratu] na moje pitanje otkud joj to, ona odgovara, ovaj put skoro besnim glasom – "prostrla je veš danas!!" da bih vam dočarala moju zgađenost nad ovim izlivom hrišćanskog milosrđa, moram da napomenem da je dotična do pre nekoliko godina bila zagrižena komunistkinja i crkva joj je bila poslednja rupa na svirali. pitam se da li bi i dalje dolazila kod nas kada bi saznala da smo juče jeli meso.

svake godine me iznova fascinira upornost nekih ljudi koji, iako znaju da smo mi neverujući, zovu da nas podsete na obaveze pred dolazeće praznike. te "jeste li kupili badnjak?" (nismo, koji će nam suvo lišće u kući?!), pa "koju ribu pripremate za ručak?" (belo meso na roštilju, to nije masno, zar ne?), "ne zaboravite da se danas i sutra ništa ne radi" (okej, svratite juče da nam operete veš i suđe i javite upravi fakulteta da pomeri ispitni rok za par dana)... a tek što se uvrede kada im kažem srećan božić ili ako ne-daj-bože na hristos se rodi zbunjeno odgovorim sa hvala, takođe. nepogrešivo sledi tirada "draga palčice, dovoljno si odrasla da naučiš da se kaže hristos se rodi, vaistinu se rodi, a ne... (uzdah neodobravanja) ...srećan božić!"

ma, jeb'te se i vi i vaši praznici, ja samo pokušavam da budem pristojna i poželim vam sve najbolje i da se lepo provedete, a vi me zauzvrat šikanirate dok kupujem meso za ručak i pucate mi pod prozorom i smarate me prigodnim istorijskim filmovima na svakoj tv stanici (nek nam poživi eurosport!).

bezobrazno ću ukrasti ideju jedne svoje prijateljice i predložiti da mi, neverujući, uvedemo novi praznik, devet meseci pre božića (znači, 7. april). možemo ga zvati Dan Začeća i pozdravljati se sa:
Bog te jebo! Vaistinu te jebo!

samo da se pohvalim

2006-12-28T16:03:00.000+01:00

KUPILA SAM ČIZME!

[singing & dancing & smiling]

dear santa, it's me again.

2006-12-25T14:43:00.000+01:00

pošto sam bila STVARNO dobra ove godine, nisam čak ni boga pominjala u negativnom kontekstu sve do oktobra, a i dozirano sam se svađala, mislim da je potpuno u redu da dodam još par stvari kojih sam se setila.

dakle, tražim i:

da odem na makar jednu utakmicu čelzija i vidim murinja uživo (molim te, molim, MOLIM)
da chelsea osvoji ligu šampiona
da manchester united bude treći u premiership ligi, pa da mogu ćosu da zezam svaki put kad ga vidim
da partizan igra mnogo bolje nego ove godine i makar jednom pobedi zvezdu
da sdp i poops osvoje manje glasova od broja potpisa koje su sakupili za listu
da prestanu da mi rastu nokti na nogama, pa da ne moram više da trošim vreme na tu mega dosadnu a uz to i krajnje neženstvenu aktivnost
da mama prestane da mi donosi poklone prikladne za devojčicu od 15 godina
da se preko noći opsetim francuskog jezika i znam ga kao u srednjoj školi, a ne bi bilo loše ni da spoznam da sam naučila da šijem i da kreativno iskoristim sve one materijale koje mi je tetka poklonila
da mi porastu trepavice
da mi se poboljša pamćenje, jer sam ovako zaboravna nikakvo zlopamtilo
da mi koža ne poludi svaki put kad skidam nausnice
da se svako jutro budim sa porculanskim tenom, bez obzira da li sam dobila menstruaciju ili ne
da me ne napadne nijedan noćni leptir
da mi komšinica sa trećeg sprata najzad upamti ime
da se zabrane svi fejk-čokoladni sladoledi
.... [to be added]

dear santa, ...

2006-12-24T21:13:00.000+01:00

kada bi danas bilo takmičenje u pecanju zlatnih ribica i kada bih ja upecala zlatnog kuvara i kada bi mi on rekao da će mi zlatni deda mraz ispuniti šta god poželim, tražila bih:

da NIKAD VIŠE ne čujem sledeće – šiptar, ustaša, balija, četnik, ciganin, kurveština, nedojebana kučka, pederčina, silovanje, rat, humano preseljenje, genocid, umrli od gladi, preemptive attack, kosovo, metohija...
da uhapsi i isporuči ratka i rašu i osudi šešelja
da ldp/gss/sdu/lsv pređe cenzus i da dss bude marginalizovan a sps nestane sa političke scene
da uhapsi vlatka sekulovića
da se povećaju kazne za silovanje i nasilje u porodici
da diplomiram 2007. u julu
da ubrzo potom nađem super plaćen posao sa prilagodljivim radnim vremenom
da me izvuku na lutriji za zeleni karton, ali da ovde bude toliko dobro da mogu da kažem da ne želim da se odselim u ameriku
da izvuku moju sedmicu na lotou
da dragica dobije posao u institutu a da u slobodno vreme nastupa kao dj zamlata
da vekica napravi kuću sa simom
da veljkić nađe devojku iz snova kojoj će on biti dream come true
da mojima krene na bolje (in every sense)
da vanilija dobije nagradu i da izvuku i njenu sedmicu na lotou
da mališa otvori kafanu sa indigo ekipom
da se češće viđam sa cobrom
da neko osvoji vanjino srce
da dragana češće izlazi sa nama
da miljuš diplomira (iako bi to možda značilo the end of the world as we know it)
da se okupi stara ex-yu iusy ekipa i ode kod reste na letovanje
da djenedjene dobije rođendanski sms od Onog Koji Ne Šalje Rođendanske Smsove
da a@super|studio prestane biti agorafobičan i počne da se druži sa nama uživo
da se upoznam sa srkijem
da m. ne ćelavi više
da rospija ostavi bilija na miru
da plavi orkestar napravi reunion koncert u beogradu
da odem na sledeće koncerte: the kooks, new order, morrissey (once is NOT enough), bloc party, bravery, arctic monkies, madonna (slobodno me pljujte, zabole me), eva braun, veliki prezir, i sve one kojih trenutno ne mogu da se setim, a volela bih da ih vidim live
da jebene petarde nestanu sa lica zemlje i da ih ne bude sledeće godine u ovo doba
da onaj klinac koji me je pljunuo polomi nogu i da mu se izrošavi lice
da nam poprave krov ili da onoj kravetini od predsednice kućnog saveta eksplodira bojler i usput napravi poplavu u stanu i da probije komšiji ispod pa da mora da plati saniranje načinjene štete ili makar da ju ujede ono njeno ogavno pseto sa mašnicom na glavi
da najzad nađem čizme kakve želim
da indigo ekipa napravi davno obećano veče domaće muzike, ali i veče pod radnim nazivom "treš osamdesetih"
da odem i na zimovanje i na letovanje
da pobeđujem svaki put u društvenim igrama, bez obzira sa kim sam u ekipi
da uspem da rešim evil sudoku za manje od 5 minuta
da uvek imam maslina i linolade u kući
da pročitam onih par knjiga koje sam započela, a nisam pročitala do kraja
da više ne izmišljam razne izgovore kada odlučim da radim vežbe, već da zaista počnem da vežbam
da generalno budem odgovornija i manje lenja
i da se sjajno provedem za novu godinu i da se drugari obraduju poklončićima koje sam im pripremila.

[mogu ja još, nego ne bih da preteram]

Dear Santa,
I've been a good girl this year...

groznica četvrtka posle podne

2006-12-22T14:16:00.000+01:00

juče je prestalo da pada ono vlažno govno s neba, što je omogućilo izlazak u grad i shopping pohod bez bojazni od upale pluća, jajnika, mozga i već čega god što može da se upali kad se jedna krhka žena kao ja smoči do gole kože.

score je sledeći:

posećeno 39 prodavnica - 26 prodavnica obuće + 6 specijalizovanih radnji koje neću navesti + 5 gift shopova + 1 prodavnica čarapa + 1 knjižara
isprobano 11 različitih pari čizama
kupljeno 0 (i slovima: NULA) čizama, nekoliko poklona (štiklirano samo 3 imena sa spiska) i papir za pakovanje (to je najbitnije)
zarađena upala mišića i žulj na desnom kažiprstu od raznih rajsferšlusa

zaključak:

1. u ovom gradu je moguće kupiti jedino čizme koje su osmišljene za cice koje se lože na

native american look (krzno, perje i kožne rese)
štiklom o vrata (štikla od minimum 10 cm)
s/m (nitne i/ili špicast vrh za ugaziti nekoga).

2. čak i ako se nađu čizme koji nisu predviđene za takve žene, izvesno neće imati željeni broj (ali će se zato imati prelepe sandalice; i ne, nisam ih kupila, teška srca doduše).

3. ako se uđe u gift shop sa kesama i tašnom, neminovno će se slomiti nešto ogavno (što niko nikada ne bi kupio i što je namerno stavljeno na mesto najpodložnije obaranju) i moraće se platiti.

4. dok gledate kroz izlog ima li nečeg zanimljivog u prodavnici, ista će biti gotovo prazna. onog trenutka kada odlučite da uđete u nju, nagrnuće horde ljudi od kojih ništa nećete moći da kupite.

5. novogodišnje poklone treba kupovati u avgustu.

wish list

2006-12-20T13:08:00.000+01:00

budući da su nastupile zimske gadosti aka vlažan sneg koji neprestano pada, bljuzga, deca koja se grudvaju i slično, a i sneg je ponovo iznenadio putare, pa ulice nisu očišćene te si suočen sa izborom – gacanje po bljuzgi ili po psećim govnima na suvom - i semafori su umrli i ulica se može preći jedino ako imaš dva metra visine i, posledično, možeš preskočiti omanji okean uz ivičnjak, predlažem da se ove nove godine igramo obucite palčicu.

dakle, za novu godinu mi možete pokloniti:

dokolenice (preferiram crne)
termo čarape raznih dezena
gumene čizme broj 39 (don't point the obvious: palčica ima džinovsku nogu) kako bih mogla bezbrižno skakutati po kaljavim baruštinama
nepromočive rukavice, poželjno one za skijanje, kako bih mogla uzvratiti istom merom klincima koji me pogode kad se međusobno grudvaju

druga varijanta poklona, ona koja služi za tešenje kad šiznem zbog mokrih nogu i bljuzge i svih ovih pomenutih gadosti, je:

flaša bejlisa :mljac & hik:
kutija tofifa
bajadere
ledene kocke
linolada od 200 grama u staklenoj čaši, više komada

ako niste u fazonu da poklanjate slatkiše, a ipak vam se sviđa ideja poklona za utešiti, u obzir dolaze i:

buđavi sir (bri, kamember)
morski plodovi i/ili tone maslina
neko egzotično piće, na primer caipirinha (valjda se ovako piše)
soja sos (juče sam potrošila poslednju kap, a mrzi me da idem da kupim novu flašicu, pa možete vi umesto mene)

a sasvim izvesno ćete zaboraviti sledeće:

čitav opus the smiths i moriseja
killers i razorlight
friends, sezone 4-9 + gilmore girls, od 6. sezone nadalje + seinfield, od 3. sezone nadalje
funny T-shirts
ogrlice, narukvice, minđuše, šnalice (pod parolom: i palčica je ženskić! ;))
nipple flowers (ko razume, razume :whistle: )
knjige
knjige
knjige
knjige
a može i neko egzotično putovanje, na kanarska ostrva, recimo

[mala napomena: kad kažem knjige mislim na beletristiku, nepretencioznu i zabavnu; mislim, mogu ja da pročitam i nešto što sadrži sve one duge i strašne reči kao npr. deliberacija, plauzibilno, intrisično, redistribucija, itd, naravno, samo kako bih ispala mudra i načitana u društvu, dočim sam zapravo krajnje prizemna i najviše se obradujem knjizi koja ima dobru priču i kratke i jednostavne rečenice ;) ]

eto.
ako uspete da mi poklonite nešto van spiska (i pritom me obradujete), svaka čast! :D

i još: ako vi imate neku želju, slobodno napišite. ne kažem da ću vam je ja ispuniti, ali možda neko drugi hoće ;)

izvinite, gde je ovde aparat za gašenje požara?

2006-12-18T14:53:00.000+01:00

(as promised)

obožavam da putujem i volim sve u vezi sa putovanjima. pored te želim da vidim svet i upoznam nove ljude, mesta i običaje multi-kulti žvake, koju zaista živim i osećam, i moram da priznam da ne razumem ljude koji putovanja NE vole, beskrajno me vesele i pripreme za put, kao i samo putovanje. volim putne accessories, naročito kofere i želim da imam neki cvetni sa matching kišobranom, volim smaranje oko izbora odeće (uvek ponesem više nego što je potrebno; moj moto – nikad se ne zna kada će mi zatrebati zimski džemper ili kupaći kostim), volim putnu groznicu koja me uhvati par sati pred polazak kada upadnem u paranoju da ću zakasniti na voz/avion/autobus, mada mi je ipak draža ona sa presedanjem i realnom mogućnošću da propustim naredni voz ili avion i tako budem prinuđena da kao illegal alien životarim po peronima ili terminalima (vanilija, sećaš se presedanja iz voza u voz po raznim nemačkama i trčanja sa preteškim koferima po peronima u kojekakvim belosvetskim nedođijama?)... da skratim – u mom malom svetu putovanja se kotiraju veoma visoko. uprkos raznim nepogodama koje se mogu desiti usput, a možda i upravo zbog toga.

neću sad o izgubljenom koferu i preganjanju sa šalterušama malev-a oko lociranja mog kofera; neću ni o štrajku alitalie i spavanju na rimskom aerodromu; neću ni o višesatnom putovanuju mini-busom do budimpešte 12. semptembra 2001. godine i suočavanju sa naoružanim momcima i opasnim psima na budimpeštanskom aerodromu; neću ni o letenju za litvaniju avionom koji, in my humble opinion, ne bi smeo da prevozi ni piliće a kamoli žive ljude, niti o pisti za sletanje koju pretrčavaju psi, ni o aerodromskoj zgradi u kojoj rade jedna brkata policajka i brkati (polish kind of look) carinik koji traže da platim vizu u litasima, a ja imam samo eure, a menjačnica ne radi; neću ni o putovanju u dominikansku republiku sa celih 20 dolara u džepu kada me niko nije sačekao na aerodromu, a ja zaboravila da ponesem adresu hotela u kojem je trebalo da odsednem; neću ni o near death experience u autobusu na trebeviću koji proklizava po ledu ka krajnje privlačnoj provaliji i pešačenju nazad do sarajeva po ciči zimi i pored stabala na kojima piše mine; neću ni o već pomenutom rušenju rekorda u trčanju sa koferima iz voza u voz, kao ni o utrčavanju u voz koji je već krenuo; neću ni o duvanju pre ulaska u aerodromsku zgradu u amsterdamu i paranoji da ću promašiti željeni gate i završiti u kongu; neću ni o putovanju u brazil avionom u kom svi govore isključivo španski i u kom mi se prikačilo neko dete koje je želelo da mi uzme kesicu kikirikija a ja mu nisam dala, što je kod deteta izazvalo histeričan napad a kod prisutnih stotina majki neodobravajuće poglede i, sigurna sam, pogrdne reči...

dakle, neću o svemu tome, sad hoću o putovanju vozom do beča.

posle pomenutih epizoda, priznaćete, putovanje VOZOM i DO BEČA zaista ne zvuči egzotično niti opasno. mislim, šta bi nepredviđeno moglo da se dogodi? samo se dođe do železničke stanice, ubace se koferi, sedne se na unapred rezervisano mesto, čita se knjiga i s vremena na vreme se izvadi pasoš i pokaže viza. as simple as that.
mda.
možda, ali in a dream world.

prvi put kad sam išla do beča, voz je krenuo na vreme i stao već kod batajnice. zašto? ZAPALIO SE vagon-restoran. gašenje požara i ponovno stavljanje u pogon je trajalo nekoliko sati.

drugi put mi je u kupe ušao otac mađar sa dva maloletna sina i pre nego što je voz uopšte krenuo, otac je izuo decu i posadio ih do mene. okej, mala deca, ne smrde im noge, da se preživeti. međutim!!! malo posle batajnice voz je stao. zašto? neko nije otkočio nekakvu sigurnosnu kočnicu u vagon-restoranu, pa se tamo nešto MALO ZAPALILO. odgovorni otac, u želji da mu potomstvo ne umre od gladi, u tom trenutku vadi iz ogromne torbekanje koja je zagradila izlazak iz kupea, ni manje ni više nego GLAVICU LUKA! i nož. da nahrani decu. dražesno, zar ne? pritom, kupe je imao prozore koji ne mogu da se otvore, ne zato što su zaglavljeni, već zato što to nije ni predviđeno jer da voz ima klimu. pogađate, pobegla sam glavom bez obzira, jedva preskočivši pomenutu torbu (zapravo džak sa lukom) u drugi kupe. u beč stigla sa nekoliko sati zakašnjenja.

treći put, dogovorim se sa s. da me sačeka na stanici u beču i odmah po pristizanju transportuje u neki restoran da večeramo sa njegovim drugarima. ja u kupeu sa nekom pristojnom devojkom koja gotovo da ne progovara, a i kad progovori, ne smara glupim pitanjima. nema očeva, nema luka, prozor može da se otvori. krenemo i, znam zvučaće kao izmišljotina i preterivanje, ali kunem se da je tako bilo – voz STANE. u batajnici. zašto? ZATO ŠTO SE ZAPALIO JEBENI VAGON-RESTORAN!!!
bila bi laž da kažem da sam popizdela. bliže istini bi bilo da kažem da sam dobila omanji nervni slom, a najbliže da sam doživela histerični napad.

kad sam najzad stigla u beč, izmrcvarena i gladna, sa zakašnjenjem od par sati i kad smo najzad otišli do tog restorana i kad sam ja tako besna ispričala šta mi se događa svaki jebeni put kad putujem u beč jebenim vozom, mislite da su drugari pokazali saosećanje? a ne, svima je to bilo beskrajno zabavno. i bili su ubeđeni da se to samo meni dešava, te da to nije do nesposobnosti konduktera da pre polaska voza provere da li su otkočili jebene kočnice u jebenom vagon-restoranu, već samo i isključivo do mene i mojih navodnih nekontrolisanih piromanskih moći. i mudro su zaključili da bi pre nego što uđem u neku prostoriju trebalo još s vrata da proverim gde se tu nalazi aparat za gašenje požara.

ako vas zanima, na nemačkom se to kaže:

Entschuldigung, wo ist hier der Feuerlöscher?

(enčuldigung, vu ist hia der fojaloša?)

s.-ovi drugari su smatrali da je to jedino što bih ja morala znati da kažem na nemačkom.

frizeraj

2006-12-15T00:19:00.000+01:00

na uzorku od tri žene koje pišu blog a koje redovno čitam + dve žene koje sam povremeno čitala, došla sam do zaključka da svaka blogerka ima makar jedan post na temu frizure i odlaska kod frizera. mislim se, što sam ja gora ili manje žensko od njih, ima i ja da pišem o frizeraju!

doduše, ne idem baš redovno kod frizera, nekako me mrzi i vruće mi je (ako je leto) ili mi je hladno (ako je zima), a i nekako me uvek spuca da se šišam ili kad sam bez novca ili u neko zlo doba, recimo 9 navečer, ili pak kad nema slobodnog termina kod moje frizerke. iskreno, nije baš da imam SVOJU frizerku, jer da nisam redovna mušterija, a i taj frizerski salon menja frizere češće nego što koštunica pomisli na kosovo. pa me tako tamo svaki put dočeka nova frizerka, a ja bih da me ošišaju kao što me ošišao rista koji je tamo radio pre 4 godine. ali i dalje idem u isti salon. naime, tamo radi neka maja koja još od pre 4 godine pere kose mušterijama, sirota, nikako da avanzuje, ponekad joj samo daju da nekoga isfenira; elem, ta maja FAN-TA-STI-ČNO pere kosu. ništa ne progovara, uvek pogodi pravu temperaturu vode i našamponira mi kosu i kad uzme da masira... mmmm, milina. kakve čokolade, kakvi orgazmi, majino masiranje je pure pleasure. pa uzme regenerator, pa neku drugu pizdariju za sjaj kose, i sve vreme masira, a meni leeepo... dođe mi da idem svaki dan tamo samo da bi mi maja prala kosu i masirala glavu. srećom, salon mi nije toliko blizu, inače bih ostala bez i ovo malo novaca koje kao uspem da prištedim.

no, da se vratim na temu.

one gorepomenute žene sve kukaju kako ih užasno smara to što se očekuje da se isćaskaš sa frizerkom, te da one ne znaju šta da pričaju ili ne žele da se frizerki poveravaju i da kako ih uopšte ne zanima šta frizerkina majka radi i da li frizerka ima muža, ljubavnika, decu, kućnog ljubimca i gde je bila na letovanju.
moram da priznam da ja takav stav ne razumem. meni je baš super da ćaskam sa gocom. goca, doduše, nije frizerka, već vlasnica salona, ali to valjda može da prođe kao razgovor sa frizerkom.
where is the catch?, pitate se.
sve ću da vam kažem.

ja, zlica kakva sam, IZMIŠLJAM PRIČE za gocu.

prvi put kad sam otišla tamo, ona me pitala nekakve besmislice, pa sam ja u trenu izmislila neku srceparajuću priču kako me je ostavio dečko sa kojim sam bila zajedno još od srednje škole i to zbog moje najbolje prijateljice koja, kučka nijedna, nije imala hrabrosti čak ni da se suoči sa mnom, već mi je to negirala preko telefona, pa da sam ja odlučila da okrenem novi list, te da je prvi korak u tome nova frizura (sve je to duboko potreslo gocu, i bila je vrlo supportive, na kraju mi je naplatila manje nego što je trebalo).
sledeći put sam pričala kako treba da idem u brazil na neku konferenciju (taj deo je istinit) i da ću se tamo sresti sa izvesnim švajcarcem kojeg sam upoznala u berlinu (ovaj deo već nije istinit) i koji se toliko oduševio mnome da samo zbog mene dolazi u brazil (tek ovaj deo nije istinit, ali je goca poverovala i bila presrećna zbog mene).
potom sam izmislila da je švajcarac bio totalni luzer i budala, uz sve to i sa nefunkcionalnim pimpekom (goca klima glavom da, da, takvi su najgori), i da sam odlučila da se u potpunosti posvetim sebi i svojoj karijeri (koju sam uspešno izbegavala da definišem, nekako nikad nisam bila sigurna u koju branšu bi me goca svrstala), što je ona zdušno podržala, prikladno to proprativši sa "žena nikada ne sme da dozvoli da zavisi od muškarca!" (talkin' about emancipation, ha? ;)).
čini mi se da sam joj prošli put rekla kako sam odlučila da usput i završim fakultet, koji sam ranije napustila, opet je tu bila neka srceparajuća priča o tome kako sam se zaposlila in the first place jer da nisam htela da zavisim od roditelja, a i tada mi se ukazala sjajna prilika (opet nedefinisana, i dalje ne znam koju profesiju da izaberem).
sve u svemu, super se zabavim svaki put kad odem tamo.

međutim, kao što rekoh, ne idem baš redovno kod frizera. u poslednje vreme me taj "moram da se ošišam i moram da se ošišam ODMAH" šiz hvata kasno naveče, pa ja onda uzmem makaze i sama se ošišam. nemam posesivan odnos prema kosi, ne brinem se da li ću nešto sjebati, naposletku uvek mogu da odem kod frizera da mi to popravi. za divno čudo, nekako mi uspeva da to liči na nešto, usudila bih se reći da čak izgleda i dosta dobro. ako mi ne verujete, pitajte vaniliju.

juče sam se ošišala i predivno izgledam. :)

happy B-day!

2006-12-13T12:51:00.000+01:00

danas je proljeće 13-tog u decembru i danas je rođendan mom dragom prijatelju Resti. stoga, ovaj post posvećujem njemu :)

ne znam kako vi, ali ja potpuno otkidam na osobe koje imaju neku pasiju. meni je potpuno očaravajuća zanesenost nekom idejom [naravno, dokle god je ta ideja meni prihvatljiva ;)] i odsustvo licemerja u zalaganju za istu. principijelnost je retko prisutna osobina. zaljubljenost u pikado, porodično besomučno pregledavanje snimaka sa takmičenja, gunđanje sestri koja ima najlepše ime na svetu jer da nije pogodila željeno polje, možda zvuči pomalo freakish, ali je zapravo beskrajno simpatično i ponekad veoma smešno. očaranost morem i skandalizovanje zbog mog pitanja oćemo u vodu? koje je nepogrešivo izazivalo tiradu o tome da to nije VODA, već more, i da je voda nešto što se pije i čime se tušira, a da je more izvor života i najveće radosti, te da se pliva u moru, a nikako u vodi, uvek me je veselilo. kad na to dodate fudbal (kome se čak i posveti blog) i strah od umiranja u olimpijskoj godini dobijete jednog velikog ludog medu kojeg biste rado imali u svom društvu.

Resta je sve to i još mnogo toga. Resta je jedna od osoba zbog koje mi nije žao što sam protraćila vreme u jusiju boreći se sa vetrenjačama u našem dvorištu. Resta je neko ko me je naveo da more volim još više. Resta je neko kome se uvek veoma obradujem i koga se setim svaki put kad čujem dalmatinski.
Resta je moj prijatelj i puno mi znači.

SRITAN ROĐENDAN!

i nadam se da neće proći decenije do našeg sledećeg susreta.
:)

being famous

2006-12-11T20:39:00.000+01:00

nešto mi se ovih dana ne da da pišem na blogu... mislim, nije da nemam ideja, zapravo mi svašta nešto što bih mogla pisati pada na pamet, ali kad sednem za kompjuter, to sve nekako nestane.
a i, dragi moji, nekako me sramota da pišem gluposti. te me ona luzerka preporučila, te mi vanilija rekla da redovno proverava jesam li štogod napisala, te mi razni drugi elementi rekoše da lepo pišem... pa ja sad osećam izvestan, kakobihrekla, pritisak svaki put kad poželim da nešto napišem. il mi to što bih pisala nije dovoljno zabavno, il mi nije dovoljno mudro, il n'umem da se izrazim, pa onda i ono što bi moglo biti zabavno ili mudro ispadne kao pismeni sastav u osnovnoj školi. a to je, svakako, neprihvatljivo i ne ide uz imidž easy-writing-and-funny-stories-telling osobe such as my oh-so-non-pretentious self.

povrh toga, uvedoh još pre mesec dana kablovski net - zapravo, dođoše mi dva lika iz sbb-a da ga uvedu, jedan je izgledao kao masni tresikosa iz kaestea, a drugi kao redovni posetilac splavova; splavaš je bio šegrt tresikosi i tresikosa mu je stalno nešto zakerao, beskrajno su bili smešni. uglavnom, sada nemam život. navukla se na gomilu nekakvih blogova, forum, razne sajtove i sve mi je tak zanimljivo i moram da pročitam i onda prosto nemam vremena ni za šta drugo. jedva da stignem da pojedem nešto. pa vi vidite koliko je ta moja adikcija uznapredovala.

dobro, dobro, malo preterujem, ponekad se nateram da isključim tratinčicu - uglavnom kad se preterano zagreje, pa se onda uspaničim da će se samospaliti, pa da šta ću ako ostanem bez kompjutera i (more important) interneta - te PONEKAD izađem međ žive ljude. što je, objasniću uskoro, krajnje pogubno po blog. naime, kada izađem međ te žive ljude, imam nezadrživu potrebu da ne zaklapam usta. štonokažu, dobijem napad logoreje. ispaljujem jednu za drugom razne anegdote, zanimljivosti koje sam pročitala, nabacim tu-i-tamo neku zanimljivu dilemu ili razmišljanje i posle par sati, kad zastanem da bih došla do daha, već sam rekla everything that would be interesting to tell.

no, pošto sam već razvila mother-child odnos prema ovom svom parčetu virtuelnog sveta, odlučila sam da NE DOZVOLIM da taj precenjeni stvarni život OMETE rast mojih ruku dela.
i smislila sam sledeće - odbacujem stid, obzir i living-up-to-the-expectations odnos prema pisanju + od sada, pa ubuduće, neću vam ništa uživo pričati jer će sve što bih vam mogla reći ionako pisati ovde. ako mi se kojim slučajem omakne da vam prvo nešto uživo ispričam, očekujte koliko sutra to isto na blogu. a ja od vas očekujem (ma, da se ne lažemo - zahtevam!) da se obradujete svakom novom postu [bez obzira da li ste to već čuli ili ne], te da isti komentarišete. na kraju, ne pišem ja sve ovo samo zbog mene, već i zbog vas i nekomentarisanje NEĆU tolerisati.

e, kad smo to razjasnili, želim još par stvari da izjavim za utisak nedelje i potom uključujem gledaoce:

molim da se primeti da se nova godina približava svetlosnom brzinom. počnite na vreme da razmišljate šta biste mi mogli pokloniti, jer ja poklone OČEKUJEM. ne želim sada da potrošim sve spisateljske ideje, ali - stay tuned - u nekom od narednih blogojavljanja objavljujem spisak želja + new year's resolution. :)

uskoro ću dodati neke linkove. verujem da ste svi do sada naučili da morate kliktati na refresh kako biste videli nove postove, te će achtung, achtung! box otići u prošlost. na njegovo mesto će doći linkovi na meni zanimljive postove nekih drugih blogera, ali već ću vas prigodnim postom obavestiti o tome. ovo je zapravo naknadno dodato kako bi mi post bio duži, pa samim tim i delovao ozbiljnije. :P

predizborna kampanja se polako zahuktava i ja vam se unapred izvinjavam što ću vas maltretirati ubeđujući vas da izađete na izbore i glasate za ldp/sdu/gss/lsv koaliciju. od nas zavisi. ;)

iako to svi već znaju, da objavim - opako sam se navukla na lizalice. toliko da ne mogu da prođem pored trafike a da ne kupim makar jednu. ispostavilo se da je lizanje lizalica u gradskom prevozu magnet za manijake, te bih vam preporučila da to izbegavate. takođe bih napomenula da sam odlučila da pokušam da se odviknem, te sad kriziram i prežderavam se čokoladama.

kada upoznate nekog, a još niste sigurni da li je u pitanju smor ili dream come true, ili kada odete na nekakav skup/trening/konferenciju, da li kao kontakt ostavljate mail adresu ili broj mobilnog? meni je moja mail adresa srcu prirasla i u konstantnom sam strahu da me nekim slučajem neka budala ne stavi na listu na kojoj ne želim da budem ili da ne počne da me spamuje lancima sreće. pa ja uglavnom dajem broj telefona. što je poprilično skandalizovalo moju sestru, pa me sad zanima kako se drugi odnose prema tome.

kako tačno glasi ona izreka "što je džaba, i *** je drago"?

na kraju, ovim putem želim da izvesnima poručim sledeće: to što sam sada na kablu, ne znači da mi mail treba zatrpavati kojekakvim glupostima od po jednog megabita. i to NEMA nikakve veze sa XX vekom! [molim da se muški kaja prepozna; znam da krišom čita, ali neće da se autuje]

yours truly,
(in)famous palčica

rise & shine

2006-12-04T16:42:00.000+01:00

nekim danima zaista ne treba izlaziti iz kuće. naročito ujutru, pre prve kafe.

već sam pomenula da ne umem da funkcionišem pre nego što popijem kafu. bez te prve kafe, ja sam accident waiting to happen - sudaram se sa vratima, stolicom, jednom sam i pala ustajući iz kreveta, dakle imam tendenciju samopovređivanja, ništa i nikog ne vidim i ne čujem, ali sam prilično svadljiva i mrzovoljna, naročito ako me se probudi pre nego što sam želela. ukratko, kad ustanem, jedino što mogu i umem jeste da dobauljam do kuhinje i stavim lonče za kafu. međutim, čak i ta jednostavna radnja nije bezopasna. jednom sam se zakucala glavom u vratanca visećeg ormara iz kojeg sam vadila kafu, skoro se zanesvestila i imala čvorugu danima; drugom prilikom sam onako bunovna zamalo zalepila šapu na ringlu želeći da proverim da li mi radi šporet jer da voda za kafu nije provrila onda kad sam ja zamislila; i sve tako nešto hazardous. you get the picture.

a sad zamislite šta se dogodi kad shvatim da nemam kafe u kući.

dakle, probudim se ja jutros, samoinicijativno, bez ikakve prisile, valjuškam se jedno vreme u krevetu [doduše, ne dovoljno (takorekuć nedovoljno), ali bešika ne mari za moj duševni mir koji postižem polusatnim razvlačenjem], bez ikakvog sudaranja odradim tu posetu kupatilu, odem do kuhinje, stavim lonče, uključim komp, pustim the kooks, sve obećava da će ovo biti divan dan, ma milina jedna... i onda spoznam da nemam kafe. okej, kažem ja sebi, ne paniči, obuci se i idi da je kupiš.

ne zvuči strašno, ne?
mhm.
e, ali tu počinje horor!
[warning: oni sa slabijim srcem neka preskoče sledeći deo]

dohvatim prvo što sam našla na stolici i navučem na sebe, što je za rezultat imalo sledeću lovely kombinaciju: spavaćica ispod koje je okraćala mi trenerka, rasparene čarape, patike, džemper sa kapuljačom koja izviruje iz kaputa i bukvalno mi se penje na glavu. da biste upotpunili doživljaj, moram napomenuti da NIJE bio cik zore, te da ulice nisu bile prazne, naprotiv.

tako ja kao neka ludaja izađem napolje, isprepadam usput par klinaca koji su pobegli iz školice i muvaju mi se oko ulaza [ali, ko ih jebe kad beže sa časova], stojim na semaforu, ljudi me zagledavaju čudno, neki i prevrću očima, ali mene baš briga - i'm a woman on a MISSION!

prelazeći ulicu, osećam se kao glavni junak neke kompjuterske igrice, jer da moram manevrisati kako bih izbegla sudaranje sa automobilima, majkama koje guraju decu u kolicima, dedama koji voze štapove, ženama sa torbekanjama i ostalim pešacima i već posle stotinu metara od zgrade life energy mi je DANGEROUSLY low.
ne znam kako i zašto, ali umesto u pekabetu, uđem u lilly i k'o neka dementna starica bauljam između rifova sa šamponima, ulošcima i maskarama tražeći kafu. u jednom trenutku pomislim kako sve to sanjam jer nemam nijedno drugo racionalno (čuj, racionalno!) objašnjenje zašto prodavnica u kojoj kupujem oduvek danas izgleda potpuno drugačije i zašto nigde ne mogu da nađem kafu. posle par minuta i zahvaljujući ljubaznom čiki koji me je zabrinuto priupitao sine, jesi dobro?, shvatim da sam ušla u pogrešnu prodavnicu, posramljena promrmljam jesam, dobro sam, samo sam htela da pogledam nešto i brže-bolje istrčim napolje.
odem u prokletu pekabetu, kupim prokletu kafu, na kasi zbunjeno trepćem jer ne razumem šta mi kasirka govori, meni je to zvučalo kao mešavina kineskog i italijanskog, srećom to je neka teta koja me baš voli, valjda je shvatila da jutros nisam normalna, na kraju se samo nasmejala i sa naklonošću majke koja voli svoje dete debila mi rekla beži kući.

stignem nekako do zgrade uspevši da se NE sudarim ni sa kim [to podrazumeva bandere, ljude i automobile] i shvatim da sam zaboravila ključeve! srećom, neko je pre par dana polomio staklo na ulaznim vratima [ujedno je i sjebao interfon, tako da bih inače morala da čekam da se neko od ljubaznih komšija pojavi i pusti me unutra, otuda ovo srećom], te ja provukoh ruku kroz te kill-yourself ostatke prozora i otvorih si vrata. na kraju dođoh do stana, ali, avaj, samo da bih shvatila da je baka - koja ne čuje dobro - zaključala vrata.

zvonim... ništa.
legnem na zvono - ništa.
ponovo zvonim.
ništa.
ne vredi, baka ne čuje. ne mogu da je pozovem na telefon, jer nisam ponela sa sobom mobilni, a i da jesam ne bi mi bio od neke vajde, jer nemam šešir, tojest kredita. zvonim komšinici ne bih li od nje zvala baku, ali kod nje nema nikog.

i eto mene, smrznute, u spavaćici i sa kafom u ruci, stojim na dohvat spasonosne topline doma svog i much needed prve kafe i jedino što mogu jeste da počnem da ridam od nemoći. posle nekih petnaestak minuta cmizdrenja, probam ponovo da dozovem baku i nu mirikla - čuje me i otvori.
nisam joj ni reč rekla, zaista nisam, otišla sam pravo u kuhinju da najzad skuvam tu kafu i...

ako ste se nadali hepiendu, ZAJEBALI STE SE - skuvala sam si najodvratniju kafu koju sam ikad popila, takozvani pišorak.
:cmizdr:

i tako.
divan dan danas, zar ne?

muškarci i fudbal

2006-11-22T04:06:00.000+01:00

Posle žena, red je da opletem i po muškima :)

Kao i žene, i muškarce delim po ovom pitanju [krajnje inventivno] na dve kategorije - oni koji vole fudbal i oni koji ga ne vole.
Uprkos opšte poznatoj činjenici da SVAKI muškarac voli i bavi(o) se sportom [makar rekreativno i makar jednom u svom životu], postoje neki primerci koji fudbal ne vole. Razlikujem dve podkategorije muškaraca koji ne vole fudbal:

Prvu grupaciju čine muškarci koji ne vole fudbal jer ga smatraju nedovoljno atraktivnim.
Oni obično vole košarku, ragbi ili hokej i smatraju da je sport koji ne podrazumeva dvocifrene rezultate dosadan. Ipak, spremni su pogledati neku utakmicu po preporuci prijatelja koji prati fudbal i koji im obećava neizvesnu utakmicu sa puno golova. Takođe su spremni gunđati ili čak kasnije ne razgovarati sa narečenim prijateljem ukoliko se dogodi da utakmica bude rešena još u prvom poluvremenu ili ako se završi rezultatom 0:0.

Drugu grupaciju čine muškarci koji ne vole fudbal i preziru navijanje za klubove.
Prepoznaju se po tome što ne propuštaju nijednu priliku da istaknu kako su svi fudbaleri izrazito glupi, te da su navijači stoka. Ne vole ni ostale kolektivne sportove, smatraju da oni podstiču agresivnost i preziru psihologiju mase i, ako baš moraju, opredeljuju se za individualne sportove u kojima nema fizičkog kontakta, na primer za tenis, plivanje ili ski skokove. Eventualno prate trke Formule 1 i listom bodre nekakve autsajdere.

Navodno postoji i treća grupacija koju čine muškarci koji ne vole sport kao takav, pa samim tim ni fudbal.
Ja ne verujem da takvi primerci postoje i ubeđena sam da je u pitanju urbana legenda.

Budući da, kao što svi - jel'te - znamo, svaki muškarac još sa majčinim mlekom posisa ljubav prema sportu a pre svega prema fudbalu, muškarci koji ga ne vole su u debeloj manjini u odnosu na one koji isti vole. Shodno, njih se obično smatra defektnima i/ili nedovoljno muževnima. Ne delim to mišljenje, mada mi jesu draži muškarci koji vole fudbal.
Anyhow, među football-loving mužjacima razlikujem sledeće podkategorije:

Prvu grupaciju čine muškarci koji vole sport kao takav, pa samim tim i fudbal.
Prepoznaju se po tome što će uvek rado pogledati neku utakmicu mada im nije problem da propuste koju. Ponekad se nađu u dilemi da li da gledaju fudbal ili pak košarku (rukomet, odbojku, vaterpolo…) ako se utakmice igraju u isto vreme. Ipak, obično ne propuštaju važnije utakmice svog kluba, kao ni Ligu šampiona, prate [mada ne zagriženo] utakmice na svetskom prvenstvu i ponekad odu na stadion. Zasigurno negde među starim stvarima imaju šal ili značku svog kluba. Rado sa drugima ćaskaju o odgledanoj utakmici i veličaju poteze njima dragih fudbalera.

Drugu grupaciju čine muškarci koji vole fudbal i zaista ga smatraju najbitnijom sporednom stvari na svetu.
Prepoznaju se po tome što NIKAD neće propustiti utakmicu koju igra njihov klub, znaju da nabroje čitav prvi tim kao i poznatije fudbalere iz prošlosti kluba i, poput muškaraca iz prve grupacije, UVEK su spremni da analiziraju odgledane utakmice. Ukoliko ne mogu da odu na stadion da gledaju fudbal, sa nepodeljenom pažnjom prate prenos na tv-u, a ako nema direktnog prenosa, spremni su slušati radio prenos. Imaju običaj naljutiti se ukoliko ih se u tome prekida. Veoma se vesele pobedi svog tima, a spremni su na krv i nož se posvađati sa prijateljem koji navija za suparnički klub, ako takvog uopšte imaju.

Treću grupaciju čine muškarci kojima je fudbal SVE.
Prepoznaju se po tome što u gotovo svakom trenutku imaju na sebi neki detalj koji nepobitno pokazuje za koji tim navijaju i, za razliku od druge grupacije, UVEK idu na stadion da bodre svoj klub. Često su spremni otići i na treninge svog tima. Ne razumeju muškarce koji fudbal ne vole i smatraju ih mentalno invalidnima. Nemaju prijatelje koji ne navijaju za isti klub kao i oni. Znaju sve navijačke pesme i pevaju ih kada žele da obznane vlastito veselje [bez obzira šta je povod] i kao orijentir u vremenu koriste bitne događaje iz prošlosti kluba [osvojen kup, prolazak u osminu Lige šampiona, prolazak u četvrtinu kupa UEFA, primljenih pet golova, poništena utakmica zbog magle i sl.] Spremni su dati svu ušteđevinu za put u drugu zemlju kako bi sa svojim miljenicima podelili bol ili radost izgubljene odnosno dobijene utakmice. Ništa ih ne može omesti u nameri da neku utakmicu odgledaju. Čak ni ako se u tom trenutku ispred njih materijalizuje osamnaestogodišnja nimfomanka spremna da im ispuni svaku seksualnu fantaziju. Eventualno bi mogla, ali samo pod uslovom da od odeće na sebi ima jedino dres voljenog kluba i da prethodno navede [imenom i prezimenom!] sve članove prvog tima.

E sad, ono što mene kao ženu koja voli fudbal veoma fascinira, a što je zajedničko za sve muškarce koji vole fudbal, jeste da će oni UVEK navijati PROTIV suparničkog kluba, bez obzira da li taj igra protiv njihovog kluba ili ne i bez obzira sa kim igrao (i bez obzira da li njima draga osoba navija za taj omraženi klub). Koliko god da ih raduje pobeda vlastitog kluba, radost zbog poraza suparničkog je neuporedivo VEĆA. Naročito ako je omraženi klub bio nadomak ostvarivanja boljeg rezultata od njihovog.

Moram da priznam da mi je to dosta bizarno i sumanuto i verujem da nikada to neću razumeti.

sms, cveće i rođendani

2006-11-17T15:06:00.000+01:00

Dobih pre neki dan sms sledeće sadržine:

"Evo, upravo sam vid'o jednog sto ceka dejt a drzi cvece. Nadam se da ne ceka tebe, jerbo je u tom slucaju naheb'o..."

Zlo i naopako, ispadoh najveća hejterka EVER.
Odmah da kažem - sasvim izvesno nije čekao mene jer sam ja tog dana bila kod sestre na rođendanu. Ona jeste dobila cveće. Preciznije - buket cveća. Od dečka. Koji ju je sačekao ispred kancelarije. Pa ga je ona nosala do kuće. Cveće, ne dečka. Kroz prevoz. U špicu. Od Novog Beograda do Konjarnika. Sirota. Ali ona voli. I cveće i tog svog dečka. Pa je njoj sve to bilo okej.

No, da razjasnimo par stvari:

Neću UBITI muškoga koji me čeka sa cvećem na dejtu. Možda će nam to biti jedini dejt, ali će ga on u svakom slučaju preživeti.
Moglo bi se reći da čak i volim cveće, mada kad malo bolje razmislim - voleti je ipak preteška reč... recimo da ga NE MRZIM.
Super mi je kad neko ima biljke u stanu, ali sam ja odavno naučila da kod mene one ne preživljavaju. Naime, meni je USPELO da ubijem - KAKTUS!! Plus, zalivanje, đubrenje, presađivanje i ostale time-consuming radnje vezane za biljke su mega dosadne.

Zaključak: sasvim je u redu je pokloniti mi cvet [obratiti pažnju na jedninu] s vremena na vreme [za rođendan ili već neku prigodnu manifestaciju], može i saksija nečega ali samo pod uslovom da se obavežete da ćete redovno dolaziti da istu zalivate. Naravno, to je u redu SAMO ako cveće i/ili saksija predstavlja dodatak pravom poklonu, NIKAKO ako je substitute za isti.

Inače, ja obožavam rođendane, pre svega svoje a potom i tuđe, i fasciniram se svaki put kad mi neko kaže da neće slaviti rođendan ili pak da prezire slavljenje rođendana.
Moooolim?! What's there NOT to like?
Rođendani su super - dobiješ poklone [što je samo po sebi dovoljan razlog za radovati se rođendanu], vidiš se sa dragim ljudima, you get to pick koga ćeš videti [ja nemam nikakav problem da ne pozovem nekoga da dođe, iako bi bio red], ždereš tortu [koju obično ne pravim ja, pa nema smaranja oko toga], u centru si pažnje [što je uvek dobrodošlo] i prosto - uživaš. Uz to, još kao mala sam izmislila koncept malog rođendana - kada je nekoj od mojih sestara ili bratu rođendan, meni je mali rođendan te se meni takođe mora nešto pokloniti. Kasnije sam domen malog rođendana proširila i na dečkove i neke prijatelje. Od srca preporučujem usvajanje tog koncepta, tuđi rođendani tako postaju much more fun. :)
Ali i bez toga su tuđi rođendani zabavni. Mislim, ima li šta lepše od ozarenog lica osobe kojoj ste nešto poklonili? Naročito ako ta osoba nije očekivala da ćete se setiti. A ja se uvek setim. I volim da budem deo nečije radosti, a osećaj da sam nekog obradovala je neprocenjiv. Plus, dobijem tortu.

Šta biste više?
:D

is it just me or has the world gone crazy?

2006-11-09T13:31:00.000+01:00

verovatno ste već primetili, no ja imam potrebu to istaći - obožavam engleski. ono, baš BAŠ ga volim. sasvim je moguće da je to isfolirano, da je upotreba engleskih reči prilikom pisanja na srpskom najblaže rečeno pretenciozna (ili makar smešna), ili pak da je to pokazatelj nemuštosti datog pisca. no, budući da nemam pretenzija da postanem velika spisateljica, te da me zapravo ne dotiče previše što drugi misle o meni (preciznije, o mom pisanju), meni je baš cool koristiti engleski u mojim postovima. plus, engleski mi je daleko fleksibilniji od srpskog i ponekad se uhvatim u situaciji da savršeno dobro znam šta želim reći na engleskom, ali da na srpskom to zvuči dosta loše. tako da, dragi moji jezički čistunci, na ovome blogu NEĆETE NAĆI pure srpsko stvaralaštvo i nemojte očekivati takvo što. engleski mi je ponekad daleko britkiji od srpskog i uživam koristeći ga, uprkos tome što ga ne znam savršeno dobro. just deal with it.

juče, odlazeći na večer društvenih igara [na kojoj se nisu pojavili neki koje smo očekivali, a jesu se pojavili nezvani - kao i neželjeni - gosti], videh na trgu nekog mladca koji čeka nekog (my wild guess is - neku) sa [ta-ram] cvećem u rukama.

mislim da je držao granu orhideja, ali, budući da se moje raspoznavanje cveća svodi na ruže, karanfile, bele rade i ostalo, sasvim je moguće da je u pitanju bilo neko drugo cveće. da, znam, nikakvo sam devojče i garant mi fali koji hromozom kad ne umem da raspoznajem cveće u buketima.
kako god, TO je bilo veliko i upakovano u onaj ogavan proziran-sa-roze-šarama celofan i vezano nekakvom još ogavnijom roze mašnom. on je bio upakovan u crne pantalone i fancy-schmency jaknu.

nešto si mislim, da li je to siroto devojče bilo obradovano ili postiđeno (but not in a good way) takvim gestom?
znam da bi meni bilo mega neprijatno. kao, upoznam nekoga, bude nam fino i dogovorimo se za first real-and-official date i onda me on sačeka sa buketom. cijenim da bi mi prva pomisao bila how lame can you be?
mislim, prvo bi njega svi šmekali dok ja ne dođem [a ja UVEK kasnim, te bi MNOGI imali priliku primetiti ga], a potom bi svi zagledali nas, to jest mene, jer da bi mi on, naravno, uručio dotično cveće istog momenta kad bih došla. svakako da je prijatno privlačiti poglede pune zavisti, ali šta činiti sa cvećem U GRADU? jedna stvar je dobiti cveće na pragu svog doma, kada isto možes ubaciti u nekakvu vazu, prethodno se zahvalivši na pažnji, a sasvim je druga kada to isto cveće moraš nosati po gradu i njime zauzimati pola stola ili ljubazno odgovarati konobarima "da, bilo bi sjajno ako biste ga mogli odložiti u nekakav sud s vodom." još je grđe ako je toplo veče pa se odlučite šetati se - onda TO moraš nosati u ruci, pri tom izgledajući krajnje debilno jer da ga nosiš kao štafetu mladosti ili pak pazeći da ti koja grančica ne ispadne, što prouzrokuje grč u ruci od silnog stezanja korena buketa.
jedan cvet se još i može tolerisati (naravno, ako nije ušuškan ni u kakav ukrasni papir), ali buket je way too much.

dakle, potpuno su mi nejasni motivi tih mladaca koji sačekuju devojke na prvom sastanku [or, for that matter, on any date] sa buketom cveća. zašto, ali z-a-š-t-o muški misle da je do jaja uvaliti, u sred grada i na početku večeri, devojci cveće?
kao, to bi trebalo da nas obori sa nogu jer da su se usudili pokazati pred svima da su ...
šta?
osećajni?
romantični?
debili?
vođenje računa o cveću sat-dva (četiri - if it goes well) zaista NIJE zabavno. niti romantično. osećaj neprilagođenosti jer da me sve cice sa zavišću gledaju zbog toga što mi je On poklonio cveće, a ja to vidim samo kao nešto što me smara i smeta mi, takođe nije zabavan. niti romantičan. ako je ikome uopšte stalo do romantičnosti i ako ona podrazumeva taj kliše.

da se razumemo, ne tvrdim ja decidno da sad iz mene ne progovara so-called tipična ženska ljubomora i zavist jer da sam u svom višedecenijskom životu dobila svega pet (i brojem: 5) puta cveće od muških osoba, od kojih je jednom bilo od tate za ne-znam-koji rođendan (i to sa par meseci zakašnjenja), a jednom od najboljeg druga za osamnaesti rođendan.
ali zaista mi, kad racionalno odradim cost-benefit analizu dobijanja cveća, na javnom mestu i bez vremenski bliske naznake mogućnosti odlaganja istog, deluje neisplativo provesti vreme sa osobom koja mi dato cveće uvaljuje.

kao što rekoh u naslovu - is it just me?

chit chat

2006-11-08T15:37:00.000+01:00

odnosno, post ni o čemu posebnom. to jest, o svemu i svačemu.

1. ja sam vam, dragi moji, meteopata. a pored toga sam i beskrajno zimogrožljiva i ič ne razumem ljude koji se vesele ledenom dobu. hladnoća sucks. sunce i leto rulaju. naravno, čim sam iskopala zimsku odeću i potrebne accessories za preživljavanje [brand new kapica, prastare i rašivene rukavice, šal i štitnici za uši] i pohranila laganu odeću, ledeno doba je odlučilo da ode na pauzu. nije da se baš bunim, ali stvarno nije u redu tako remetiti moj život. već sam se ubacila u slow-motion mode i ne mogu tek tako da se iskobeljam iz njega. naime, ja se zimi ponašam kao šumski medo - sve funkcije svodim na najmanju moguću meru - spavam što više (i stalno sam pospana), ne da mi se da izlazim iz svoje tople pećine (aka moje sobe), sva sam usporena i konstantno sam gladna, te jedem (čak i po mojim merilima) prekomerno mnogo. zahtevam od nadležnih za klimu da prekinu sa ovim svičovanjem godišnjih doba.

2. zahvaljujući naglim klimatskim promenama, zapatila sam prehladu sa svim propratnim pojavama - kijanje, kašljanje, curenje nosa. prehlada je prošla, ali, budući da ja, očigledno, ne umem da tresem nos kao dama već to radim kao sivonja, kao uspomenu na nju imam krastu na nosu. pored toga, napao me je i pubertet, te mi lice krase i dve prekrasne bubuljice. i find myself adorable these days.

3. tokom ovog trejlera za zimu 06/07 grejanje u stanu mi nije radilo kako treba, pa sam bila prinuđena komunicirati sa majstorima, što me je beskrajno istraumiralo. prvo, ja NE UMEM da komuniciram sa majstorima. ne razumem se u kućne aparate, struju i grejanje i jedino umem da im kažem ŠTA ne radi (ne radi grejanje; curi bojler; ne radi šporet; nema struje; itd) i ništa preko toga. drugo, mene NE ZANIMA kako nešto funkcioniše. a majstori po pravilu imaju potrebu da objasne u čemu je problem. u detalje. pa ja onda samo klimoglavim i jedva čekam da odu. treće, ja NE VOLIM da ćaskam sa majstorima [kad smo već kod toga - ne volim da ćaskam ni sa taksistima, konobarima ili prodavcima]. mene zaista ne zanima imaju li dovoljno posla i kako žive ili kakav je njihov stav o izlivanju nafte u dunav. ja samo želim da mi majstor popravi ono što ne radi. izgleda da tražim previše.
na kraju, nije mi popravilo grejanje. majstor je došao da mi kaže da on ne može ništa da uradi, te da su nekakvi inžInjeri izašli na teren i da su krenuli sa sređivanjem protoka (whatever that means) od gazele ka centru grada, te da očekujem normalno grejanje za desetak dana. i dalje mi je nejasno zašto je morao da dolazi do mene (i smara me prigodnim chit-chatom) da bi mi to rekao, valjda je to sve mogao preko telefona.

4. ispitni rok se približava i ja sam počela ozbiljno da učim. što je zapravo sinonim za izmišljanje hiljadu "neodložnih" poslova koje treba da uradim. zapravo sam beskrajno lenja. muzička ilustracija: david byrne - lazy.

5. videla prekrasan spot za simpatičnu pesmu lonely feeling (posvećene greti garbo) litvanske grupe BRAINSTORM. o njima možete saznati više ovde [dobili su MTV nagradu za best nordic act ;-)], a spot možete videti ovde. kao mali teaser, evo par sličica:

6. na kraju, reklama - mališa ima blog sa omiljenim vestima dana. preporučujem. ovim putem želim da ga podsetim da iskopa vesti o pijanim slonovima koji su upali u indijsko selo, ženskom fudbalskom klubu koji je izgubio sa 50:1 jer im je golmanka otišla na pixies i japancu koji se zapalio čačkajući uši šibicom. :D

I told you so!

2006-11-03T13:17:00.000+01:00

ustanovila sam da su moji strahovi, ma koliko bili besmisleni i čudnovati većini, zapravo OPRAVDANI. naime, vesti koje sam čula u prethodnih deset dana su sledeće:

1. TRAMVAJ IZLETEO IZ ŠINA

25. oktobar: tramvaj broj 2 je izleteo iz šina kod železničke stanice. prilikom udara se savio po polovini i dve osobe imaju povrede koje se mogu iskomplikovati. btw, u pitanju je ispravan tramvaj!!

2. ČOVEKU AMPUTIRALO NOGU PRILIKOM VAĐENJA SLEPOG CREVA

26. oktobar: u hrvatskoj, izvesni maškarinov je otišao na rutinsku operaciju vađenja slepog creva, prilikom koje se nešto iskomplikovalo pa je doktor morao da mu ODSEČE NOGU. sada maškarinov tuži riječki kbc i traži nadoknadu. rutinska operacija, maj es!

3. LIFT PAO

1. novembar: na novom beogradu se stropoštao lift sa sedmog sprata(!!) sa ekipom hitne pomoći u njemu. nisu poginuli, navodno ih je spasilo to što je lift od metala.

svaki čas očekujem vest da su noćni leptiri pojeli bebe u porodilištu.

i nek mi neko sad kaže da ja ne treba da se plašim. ili da su mi strahovi iracionalni.
realnost vas demantuje, dragi moji.

no name is back...

2006-10-31T16:17:00.000+01:00

..and I'm all out of chewing gum.

danas nije dobar dan. danas sam nervozna. i smrzla sam se napolju, jer sam naivno verovala da će leto u oktobru potrajati još koji dan, pa samim tim još uvek nisam revitalizovala, u mračnim dubinama ormara zakopanu, zimsku odeću. no, to nije sve.

sećate se nonejma kojeg sam poklonila teči za neotvorenu firmu i agonije prebacivanja fajlova sa njega na tratinčice? [skrušeno priznajem da još uvek nisam reorganizovala foldere, tako da mi na desktopu i dalje obitava OGROMAN New Folder] e, teča ne samo da nije otvorio firmu, nego mi je i vratio komp!
kao - ne radi. i ne može da se popravi.
što je besprizorna laž.
nonejm RADI i samo je trebalo reinstalirati glupi windows. a to je, očigledno, rocket science mom teči i potomstvu mu.

dakle, vraćen mi je nonejm.
nije da ja ne volim svoje kompjutere, dapače, bolesno se vezujem za nežive stvari, ali tri kompjutera u maloj sobi je ipak malo previše. plus, ni meni se ne da da reinstaliram i reanimiram nonejma. i već sam se oprostila od njega, ono - organizovala mu oproštajnu žurku i izbrisala mu pamćenje kako ne bi patio kada se odvoji od mene. i koliko god da bi mi ovo zvučalo nepojmljivo pre desetak godina - meni NE TREBA treći kompjuter. u sobi mi je sada potpuni haos, kablovi i hard diskovi i kućišta i monitori se nalaze posvuda - po stolu, policama, podu, nemam gde noge da spustim i to me izluđuje. da napomenem, takvo stanje sam zatekla pošto sam se posle svega jednog dana izbivanja vratila kući.

so, dragi posetioci, ako nekom treba star i spor komp, neka se javi.
POKLANJAM.

inače, večeras treba da idem na sastanak kućnog saveta. prvi posle bombardovanja, kada sam se skoro potukla sa predsednicom kućnog saveta jer da mi krava nije dala da sa psom uđem u sklonište. pa smo baka, iggy, mališa i ja sedeli u hodniku zgrade i smrzavali se. bilo bi dobro da je to bio jedini put kad sam se skoro pa potukla sa komšijama, ali nije.
zbog njih su moji odveli mog zeca u zoo vrt.. komšije su se žalile da im zec navodno - pazite sad - PIŠA PO TERASAMA!! očigledno je bio u pitanju nadnaravni zeka (ili makar zeka sa enormnim pišajućim organom) jer da je sa terase na sedmom spratu uspeo da zapišava terase ispod nas, kao i one na susednoj vertikali! komšije su pretile da će baku tužiti, pa su moji, dragi debili, odlučili da je jednostavnije pokloniti zeku za doručak nekoj životinji, nego da se vucaraju po sudovima. mesecima nisam htela da se pozdravljam sa komšijama ili da se sa njima vozim liftom. sa mojima sam progovorila nakon svega mesec dana bojkota razgovora.
dalje - kada mi je dolazio flogiston na kućnu adresu, obijali su mi sanduče.
tokom studentskog protesta su napadali baku jer da se ja navodno družim sa narkomanima (a samo su takvi 96-te protestvovali, ne?) i da oni neće tolerisati narkomaniju u zgradi.
mene su optuživali da žvrljam i lepim nalepnice po liftu [pritom, "parole" ispisane po liftu su bile dosta skaredne, a nalepnice su se ticale očuvanja ćirilice - yep, it does sound sooo like me].
nekoliko godina unazad nam prokišnjava krov, a predsednica kućnog saveta, ako nas i udostoji odgovora kada tražimo da se to popravi, insistira da mi platimo daleko od jeftine popravku - jer da komšije ispod baš briga što zajednička terasa nije dobro urađena, te da to nije stvar koja se tiče kućnog saveta. naravno, nikad ne propusti da nas opomene da kasnimo čitav JEDAN dan sa novcem za čišćenje zgrade. da dodam, novac joj se može doneti do 5 posle podne, jer ona posle tog vremena NE OTVARA VRATA!
do sada sam uspešno delegirala komunikaciju sa tom nadasve divnom i ljubaznom ženom na tetku ili mamu, no večeras se potpisuje nekakav ugovor za reklamni pano (koji će, btw, da mi pokrije prozor u kupatilu) te ja, kao ponosna vlasnica stana, moram lično da prisustvujem sastanku.

sve to ne bi bilo TAKO strašno, da sastanak nije zakazan za 8 sati uveče. naime, večeras igraju čelzi i barselona i to je utakmica koja se NE SME propustiti. a znajući starosnu (i mentalnu) strukturu komšija, nema šanse da se sastanak završi za pola sata.

no, uprkos svemu, odlučila sam da danas usvojim ZEN odnos prema svetu i kreaturama koje obitavaju u njemu i ne dozvolim da me išta oneraspoloži.
time-table je sledeći:

spremanje i proždiranje ručka do 17h
opuštanje uz knjigu do 18.30
poseta kupatilu do 19.30
opremanje u navijačku opremu (što zapravo podrazumeva oblačenje nečeg plavog) do 20.00
tupo blinkanje na sastanku kućnog saveta najduže do 20.30

nakon toga, ispaljujem se u nepoznatom pravcu, da sa drugarima gledam utakmicu i uživam u još jednoj pobedi čelzija :)

GO CHELSEA, GO!

ustav i pašteta

2006-10-27T14:32:00.000+02:00

ovih dana se osećam kao u onom vicu - ne smem da otvorim paštetu [koju btw ne volim i gadim je se, bLJak] iz straha da će mi iskočiti ustav odande.

gde god da se okrenem, neko me ubeđuje da moram izaći na referendum - ono, red fudbalera, red crkvenih službenika, red novinara, pa malo student prodekan sa pravnog, red radikala, pa dssovaca, pa malo predsednik (što srbije, što vlade, što parlamenta, verovatno će mi sutra osvanuti na liftu plakat sa predsednicom kućnog saveta koja poziva da se glasa za ustav), pa onda dinkić koji obećava kule i gradove penzionerima, umetnicima, profesorima, doktorima [mislim, nije li čovek dao ostavku? i zar postoji neka osoba koja mu još uvek veruje?] itd. iskaču ti ljudi odasvud - ima ih na tv-u, po bilbordima, na radiju, u novinama. dobih i sms od republičke izborne komisije koja me podseća da mogu (i treba!) da iskoristim svoje biračko pravo i tako postanem deo novije srpske istorije.

svaki čas očekujem da se na hrtu pojavi sanader i objasni mi da treba da izađem na referendum i tako zaokružim srpsku državnost i spasem kosovo [a svi dobro znamo da je kosovo srce i duša svakog od nas]. ili da mi penzionisani kofi anan zazvoni na vrata i na tečnom srpskom me upita da li ću [čuj mene ludu - da li ću! kad ću - u subotu ili pak u nedelju] zaokružiti sudbonosno DA. ili da me angela merkel presretne na indigou i uz angie u pozadini [ovo nikako ne shvatiti kao želju da se puštaju stonsi na i!go] mi, kao žena ženi, objasni da je ovaj predlog ustava daleko bolji od onog prethodnog i da je odlična stvar to što je predviđeno da se može relativno lako menjati. ili da mi bil gejts lično pošalje mail i podseti me na moju građansku dužnost i na sirote srbe sa kosova koji, bless them, kliču ratku mladiću i čija sudbina zavisi od mog glasa.
ili da mi iz paštete iskoči singing frog i otpeva mi ustavnu preambulu. stvarno sam u ozbiljnoj frci.

pre neki dan na dnevniku2 videh prilog o sajmu knjiga - počelo sa "otvoren je ne-znam-koji-po-redu sajam knjiga u beogradu", usledilo par reči o samom otvaranju, ko je bio tamo od pisaca i šta je rekao i onda - grom iz vedra neba - koštunica koji nam objašnjava da je najvažnija knjiga [sasvim je moguće da je rekao i najlepša] na sajmu - ni manje ni više no USTAV. i onda pet minuta koštunice koji priča o ustavu. na sajmu knjiga. u delu dnevnika koji se bavi kulturom. rock on, man! plus, pitanja posetiocima sajma - koliko ste kupili knjiga i koje i da li izlazite na referendum. prethodno su nas bombardovali prilozima iz raznih subotica, pazara, leskovaca itd u kojima nam svesni i odgovorni građani i građanke poručuju da će oni glasati za ustav i da su oni svesni istorijske važnosti ovog trenutka. svako malo se neka organizacija (postojeća ili pak ne, nije bitno - to su samo sitnice) oglasi sa podrškom novom ustavu. ili se pak organizuje performans na trgu u kojem se čedi, žarku, čanku, vesni pešić, kandićki i sličnima nataknu bele kapice na glavu i time nam se poruči da je bojkot jednak (citiram) podršci šiptarskom terorizmu. ne znam kako je marketinški trust mozgova zaboravio da u onom spotu sa pismima podrške novom ustavu pomene i savez boraca :puke: dobrodošli u devedesete. verovatno preterujem, ali čini mi se da toliko nacionalnog jedinstva i sabornosti nije viđeno ni za vreme referenduma o prisustvu međunarodnih snaga na kosovu. fuj, fuj, FUJ!

e pa, dragi koštunice, nikoliću, tadiću, pavle i svi akademici, ja na referendum izaći NEĆU.
ako mogu poslanici u pola deset u subotu uveče da usvajaju taj od životnog značaja predlog ustava, ako mogu da ga prethodno ne pročitaju, ako može crkva da preti anatemom vernicima koji ne glasaju, ako mogu u kosovskoj mitrovici da uzvikuju (s ljubavlju, if i may add) ratko!ratko! na mitingu podrške ustavu, ako može tijanić da se iživljava nad siročićima sa kosova na državnoj televiziji, ako može ustav da se izglasava dva dana, ako može predsednik srbije da mi objašnjava kako sada živimo u zgusnutom vremenu (whatever that means) pa da zato treba da usvojimo novi ustav, ako mogu političari da se odnose prema građanima kao prema ovcama, e onda mogu i ja da ne glasam za ustav.

što bi rekla moja baka - ne dam da me prave na majmuna.

boys and girls, a girl's perspective

2006-10-24T19:06:00.000+02:00

[inspired by a@super|studio's comment]

dakle - decaci i devojcice...
* prvo je bilo vazno da budu drage i umiljate
* posle je bilo vazno da pokazu naklonost, pa makar i umiljatost zamenile gruboscu
* onda je JEDINO bilo vazno da imaju sise
* potom smo pokusali da to kombinujemo sa drugim kvalitetima, dosta uspesno
* sada? prohtevi rastu... a boobz totalno gube na znacaju.

kod devojčica je to izgledalo ovako:

prvo nas dečaci uopšte nisu zanimali.
dečaci su bili previše bučni i nisu hteli da šeruju svoje automobilčiće sa nama. mrzeli su kada bismo ih pobeđivale u klikerima. nisu čitali knjige i skupljali su sličice za albume sa fudbalerima, a nisu imali duplikate za bambija i love is... prezirali su role-plays i otkidali glave našim lutkama. ukratko, bili su divljaci.

onda su nam dečaci postali zanimljivi. mi njima ne.
dečaci su i dalje bili divljaci, ali su odjednom postali simpatično divlji. mi smo u spomenarima pisale ko su nam simpatije i ostavljale pisma u njihovim školskim torbama. oni su igrali fudbal i ismevali dečake koji su se družili sa nama.

potom dečacima naše interesovanje za njih nije smetalo. dapače.
naprasno im je prestalo biti sramotno družiti se sa nama i prijala im je pažnja koju smo im posvećivale. zadirkivanje je bilo siguran znak da se nekome sviđamo. mi smo u ženskoj svlačionici razmenjivale "životna iskustva" i prepričavale savete kako se ljubiti iz Ćao Ona (mislim da je u igri bila nekakva zdelica sa graškom koji se juri jezikom; navodno je to trebalo da unapredi naše kissing skills). važno je bilo da budu slatki, a extra points su se dobijali na status glavnog mangupa u školici.

a onda su devojčice dobile sise i to je bilo jedino that matters.
odjednom su se devojčice delile na dve kategorije – one sa sisama (socalled girlfriend material) i one bez njih (just friends material). te sa sisama su ili koristile tu situaciju rane napupelosti i imale sve dečake sveta ili su bile nesrećne i konstantno se pitale da li su dečaci bili zainteresovani za njih SAMO zbog sisa i hodale pogrbljene kako bi sakrile svoju drugačijost. one bez sisa su sticale prijatelje i prezirale ili žalile one sa sisama, zavisno od toga kako su se ove nosile sa njima. dečaci su nam često bili boring budući da su samo o sisama, vatanju i umišljenom seksu pričali. oni koji to nisu činili bili su nam prijatelji. dečaci su delovali veoma samopouzdano a mi smo se stidele prvih naznaka vlastite seksualnosti. sviđali su nam se oni koji su nam posvećivali pažnju. naročito ako nismo imale sise. zaljubljivale smo se on daily basis.

naposletku su nas sve spucali hormoni in all of their glory i želeli smo da budemo voljeni.
usledio je rast samopuzdanja usled otkrića da se ne interesuju SVI dečaci samo za sise [there is more in love than just grabbing a tit] i da jesmo dream come true mnogima [doduše, često onima koji nas nisu ni malo zanimali - "JA bih volela da budemo samo prijatelji" je bila najčešće izgovarana rečenica tada], što je mene lično pomalo razočaralo u muškarce [koliko god je moguće razočarati se u SVE muškarce sa 16 godina] jer da su oni očigledno SVI isti budući da SVI nalaze da sam neodoljiva. u međuvremenu smo prošle kroz period tinejdžerske tuge kada smo se osećale neshvaćeno i drugačije od ostalih i patile zbog toga što nas niko ne razume (samim tim, nijedan dečak nije MOGAO da nas razume). zatim su se dogodile i prve "ozbiljne" veze u kojima smo, pored pakla upoznavanja sa roditeljima i njegovim prijateljima [extra-cool poeni su se dobijali na dečka van našeg društva], otkrile i seks (potpuno isprepadane da li smo dovoljno zgodne i uzbudljive, nesvesne da su dečaci u jednakoj panici). usput smo spoznale da su dečaci ipak nisu toliko samopouzdani, već da su zapravo prilično zbunjeni i nesigurni i sooo afraid of rejection. mnoge od nas su tada shvatile da se više isplati da mi prve prilazimo njima [uz čitav ordeal sa lupanjem srca, tremom i crvenjenjem] nego da čekamo forever da se oni smisle šta bi i kako bi.
tada nam je bilo bitno samo da se dobro ljube [u suprotnom, postajali bismo samo prijatelji], nešto kasnije i da se dobro seksaju [pitiful performance se tolerisala vrlo kratak vremenski period - onda kada se nije moglo znati da li smo im prve ili ne; izigravanje navigatora kasnije nije dolazilo u obzir].

mala digresija (nevezana za gorepomenuti period):

ponekad baš volim to što nisam muško. mislim da bi me tih zilion pitanja - da li mi je dovoljno velik? da nije previše naheren u desnu stranu? da li sam bio dobar? da li me je isfolirala za orgazam? šta ako mi se ne digne? da li zaista misli to i drugima se to događa, nije strašno? etc - ubilo u pojam, te da bih bila poprilično nesigurna po pitanju dojma koji ostavljam.

kraj digresije.

mislim da je size and technique do matter fazi prethodila buy me flowers and write me cute lettersfaza – bilo nam je važno da dečaci budu osećajni [oh, dear!] i nežni, takorekuć in touch with their feminine side ;) padale smo na suze, ignorantno ubeđene da boys don't cry (but they sooo DO). mene je ta želim-romantičnog-dečka faza prošla posle zasipanja cvećem i ljubavnim pismima by ex-boyfriend i beskonačnim telefonskim razgovorima u kojima mi je plakao i kleo se da će me voleti zauvek, te da će se ubiti ako se ne pomirimo, što me je potpuno izbezumilo i učvrstilo u verovanju da su tzv. romantičari opasna sorta koju treba izbegavati.
tada je i utvrđeno da dečaci nisu nikakva nepoznanica i da su nam zapravo veoma slični, te da se svaki može osvojiti ako se to poželi. najbitnije nam je bilo da budu posebni po nečemu i da nas obožavaju. verujem da je ta naša opsednutost posebnošću bila motivacija dečacima za učenje gitare, borbu da se uđe u prvi tim za mali fudbal ili basket ili pak prezriv odnos prema svetu. ja takve nisam volela, moje srce je išlo povučenim dečacima koji su puno čitali. loši momci su bili poželjeni, naročito su fine devojčice padale na njih - bile smo ubeđene da smo mi jedine osobe koje bi mogle da ih razumeju i vole i jedine kojima bi oni mogli i želeli da se otvore. [sa stidom priznajem da sam svojevremeno bila sa jednim namrgođenim navijačem i to ni manje ni više nego crvene zvezde!! umislila da ću ispod hejterske spoljašnjosti otkriti osećajnog dečkića, samo ako se potrudim hard enough. istini za volju, ispostavilo se da on jeste bio osećajan dečkić, ali pritom i beskrajno ljubomoran, te to nije potrajalo]

sada, kao što a. reče, prohtevi rastu, a neke stvari su izgubile na značaju. mada sam i dalje slaba na povučene dečake koji se dobro ljube.

the girl who used to go to concerts, part 2

2006-10-18T04:15:00.000+02:00

m. bi rekla da su došli dvadeset godina prekasno, ja bih rekla petnaest. ali došli su :)

da, bejah na koncertu duran duran i sjajno sam se provela. najviše zbog super društva i predivnih žena u mojoj okolini koje su znale reči mal'ne svih pesama. i uprkos tome što je sajmon tako mator i što nismo razlučile da li jeste ili nije stavio botox. i zahvaljujući tome što su svirali pesme naše i vaše mladosti, mada su imali izlete u let's give peace a chance trabunjanja pre come undone [to je pesma o prevremenoj ejakulaciji, ne?]
no, moje simpatije idu lakim pingvinima koji su bili predgrupa, zaista ne znam ko bi se bolje uklopio u tu (post)pubertetsku [opet, dvadeset/petnaest godina prekasno] histeriju.

odaću vam svoju tajnu - ja imam ploče* lakih pingvina. i mnooogo sam ih volela kao mala.

u moj razred je išao izvesni vlada koji se meni baš baš sviđao. bio je sladak i nosio je protezu (just like me) i bio je jako pametan (imao je sve petice) i igrao je fudbal i davao golove i zajedno smo išli na takmičenje iz matematike i čini mi se da sam u nekom spomenaru natuknula da mi je on simpatija i zajedno smo vozili bicikl u bazenskom parku i imali smo kraste od padova sa bickla na istom kolenu i on je mislio da ja super pričam viceve i dao mi je svoju jaknu kada mi je bilo hladno i na rekreativnoj nastavi sam maštala da će u dečijoj diskoteci tražiti da puste 'moja devojka' od lakih pingvina, prići mi i reći "ovo je pesma za tebe", na šta bih ja rekla "pa, naravno" i mi bismo bili forever & ever zajedno. naravno da se to nikad nije dogodilo, zapravo par godina kasnije se ljubio sa izvesnom sisatom [uvek su u pitanju neke sisate devojčice] milkom (nomen est omen, right?) u školskom dvorištu – pred svima!! – iako je ona bila malo priglupa i potpuno nezanimljiva, dakle moja sušta suprotnost, što me je poprilično razočaralo, ali ta pesma mi je i dalje beskrajno draga. hehe, to je pesma o meni :D

moja devojka je najlepša
ima mladež iznad obrve
i nosi minđuše
i lažne trepavice
aha

ona voli da je uvek glavna
voli druge da ogovara
da priča tračeve
i stalno smeje se
aha

ja volim nju
moju devojku

svaki put kad kući sama je
vrti broj
i onda zove me
u svoje naručje
da da mi poljupce
aha

ljudi mene stalno pitaju
zašto tako mnogo volim nju
ja kažem "ona je
na svetu meni sve"
aha

ja volim nju
moju devojku

*obratiti pažnju na plural - ja imam 3 (i slovima: TRI) ploče lakih pingvina. dakle, nije u pitanju samo onaj ep iz '83 kojeg svi imaju [Šizika; Devojka iz svemira; Možda možda], već i Muzika za mlade (takođe 1983) [Baby; Moja devojka; Disko podvig; U počast suncu; Ne, nisam tvoj heroj // Lažni stid; Slobodan život; (Život je) San snova; Prohujalo sa vihorom] kao i Striptiz (1985) [Istina o meni; Ljubavne dileme; Kraj; Samo moja // Sve za našu ljubav; Blago morskih dubina; Spreman na sve; Čarobnjaci]

nečastiva

2006-10-11T14:19:00.000+02:00

da se upoznamo:
ja sam palchica, jedinica sam, rođena sam i živim u centru beograda. tačnije, u krugu dvojke.

još ste tu? niste prezrivo frknuli i zatvorili ovaj prozor?

odlično.
dobrodošli u klub nemrzitelja kruga dvojke :)

volim da mislim da sam zabavna, duhovita, prijatna i druželjubiva osoba. ponekad jesam neprijatno direktna, ali to je valjda okej. e, ali kada nekim personama kažem gde živim i da nemam rođene sestre ili braću i da (blasfemije!) volim beograd, pred njima se materijalizuje oličenje samog zla na mestu gde sam ja bila. džaba sve prethodno izgovoreno, džaba sva moja prijatnost, pred njima se u tom trenutku nalazi ozloglašena RAZMAŽENA JEDINICA IZ KRUGA DVOJKE. iliti osoba vredna samo i jedino večnog prezira.

naime, according to these persons, u tom krugu dvojke žive loulajfovi koji parazitiraju na radu i trudu drugih, koji nosem paraju oblake iako nemaju nikakvog utemeljenja za takvo što, koji preziru sve što nije iz kruga dvojke [beograđane mogu podneti, ali samo ako imaju odgovarajući pedigre], koji su bahati i razmaženi, koji su uništili duh beograda [štagod to bilo], koji bezbrižno gaze preko leševa na putu do svog cilja i koje bi zapravo trebalo odstraniti poput nekog trulog tkiva koji truje zdrav i pošten duh srbije. eh da, i obično su pitanju primitivci čiji su preci deset kolena unazad čuvali ovce i gajili svinje [najverovatnije po kojekavim zabitima u hercegovini] i koji su zahvaljujući infamous Partiji nastanili beograd.

kad mi neko izbljuje takav "stav", ja zaista imam poriv da najstrašnije podgrejem te baljezgarije najgorim uvredama koje umem da smislim. više mi je pun… kufer?.. takvih gluposti o krugašima i beograđanima in general. kad sam bila mlađa, imala sam običaj da se na neki način pravdam i mal'ne izvinjavam zbog toga odakle sam [verovatno zbog želje da me svi vole ;-)], kao nisu svi beograđani takvi, ima i nas pristojnih i dostojnih vašeg društva.
a onda se odraslo. neko ko uspe sa svojih više od petnaest godina [onim mlađima možda ima i smisla objašnjavati] da misli tako o populaciji od brat-bratu dvesta tisuća duša ne zaslužuje ništa drugo do najdublji prezir i najstrašnije uvrede.
najviše volim kojekakve budaletine iz [political correctness OFF] unutrašnjosti, da ne kažem provincijalce, koji sa ponosom ističu da uprkos tome što nisu iz beograda [so what, kažem ja] vole beograd, ali eto beograđani su im ogavni i manje vredni i snobovi i tako dalje. i najsmešnije mi je kad oni krenu sa pričama kako su došljaci [da ne upotrebim "divan" termin popularan u vojvodini - dođoši] upropastili duh beograda i kako je beograd ranije bio divan grad u kome je živela gospoda i u kome se znalo za red [u čaršiji?], a danas su beograđani pokondireni došljaci koji se trude da dokažu svoju urbanost, a zapravo im se koreni očitavaju na svakom koraku. mislim, halo?! jesam li ja jedina koja u ovome vidi obrnuti snobizam? kao, osobe iz unutrašnjosti su više vredne, samim tim što nisu iz beograda, i njima nije bitno ko odakle dolazi, naravno, sve dok to odakle ne podrazumeva beograd. preciznije, dok to odakle trenutno ne podrazumeva beograd, dok se zapravo vuče poreklo odnekud drugo. svašta. plus, u provinciji se gaji taj toploljudski odnos, dočim su beograđani hladni, otuđeni i sebični. sve ovo što sam navela kao njihovo "mišljenje" o beograđanima važi samo i jedino za njih, nigde drugo (čitaj – ni u jednom drugom gradu, bio to novi sad, subotica, pariz, london, berlin etc) se te nepoželjne osobine ne ispoljavaju. mhm, sure.

jedna od stvari koju volim kod beograda jeste upravo to što u njemu možeš sresti ljude iz raznih krajeva, sa različitim običajima i što, uprkos predrasudama, jeste otvoren prema drugačijosti (ili makar otvoreniji nego bilo koji drugi grad u srbiji); volim to što se beograd menja, iako ne nužno na bolje, ali smatram da je ta promenljivost dobra kao takva [mrzim učmalost]; volim to što je dovoljno velik da ne znaš svakoga i ne postoji taj, uslovno rečeno, strah od prepoznavanja karakterističan za manje sredine, a istovremeno je dovoljno mali da ne možeš čitav dan šetati po gradu a da ne sretneš nekog poznatog.

i na kraju:
ja jesam pomalo SNOB. i imam predrasude o ljudima koji dolaze iz nekakvih zabiti, ali se trudim da me one ne određuju u komunikaciji sa njima i mislim da mi uspeva u tome upravo zbog toga što sam svesna da su to samo predrasude. i prezirem svakog ko pljuje po ulici i baca đubre kroz prozor i ne ume da kaže izvinite kada me nagazi u prevozu, bez obzira na mesto prebivališta. i ja jesam RAZMAŽENA. i uživam u blagodetima življenja u centru beograda i ne bih se selila odavde gotovo ni za šta. i ne volim prirodu i selo kao takvo, beton rula ako se mene pita. i meni su stvarno SMEŠNI ljudi koji se plaše trolejbusa i u frci su da se ne izgube u milionskom gradu i kojima je strašno to što se svako ne javlja svakome na ulici. i zaista PREZIREM primitivce koji ponosno mašu svojim predrasudama o beograđanima, ignorantno ubeđeni da su to u kamen uklesane činjenice, pokušavajući tako da predstave sebe kao bolje osobe, jer da su oni drugačiji od njih. prezirem ih i zbog upotrebe termina kao što su pedigre i starosedeoci. i PONOSNA sam na svoje poreklo i prošlost svoje porodice, iako ne mislim da je to ono što me u potpunosti određuje kao osobu ili da me to "uzdiže" iznad ostalih.
i zaista VOLIM beograd.
i živim u krugu dvojke.
ja sam oličenje ZLA.

the silliest fear of all

2006-10-04T03:49:00.000+02:00

vidim da ove ozbiljne teme ne privlače naročitu pažnju vaskolikog pučanstva koje redovno, je l', čita moj blog, pa da se vratimo neozbiljnosti.

jedna od stvari kojoj se opsesivno posvećujem jeste pravljenje raznih spiskova, lista, klasifikacija, popisa - jednom rečju nabrajanje kao takvo. verovatno postoji i stručan naziv za tu opsesiju.
elem, dok sam bila bolesna, budući da ništa nisam mogla da radim, razmišljala sam o čemu bih mogla da pišem [da, imam i spisak mogućih tema za blog] i opsedala me tzv freebie lista [ref. friends]. no, još uvek ne mogu da se odlučim za svega 5 osoba, da ne kažem muškaraca, koje bih stavila na nju, pa umesto toga TOP 10 BESMISLENIH STRAHOVA:

1. STRAH OD GUBITKA GLASA.

zapravo, strah od gubitka moći govora. donekle opravdan strah. dogodilo mi se to četiri puta u životu i jednom u snu:
- kad sam pala niz stepenice u prčanju* [zaista postoji mesto u crnoj gori koje se tako zove] trčeći u wc koji se nalazio u prizemlju, a ja na spratu; trpela do poslednjeg trenutka jer da nisam mogla da ispustim iz ruku politikin zabavnik te da sačekam da pročitam šta će fantom da uradi. pokušala da dozovem teču da me podigne jer sam se istraumirala da sam polomila kičmu, ali jedino sam uspela da ispustim neartikulisani krik koji je uzbunio čitav prčanj.
- kad sam pala sa ormara na koji sam se popela ne bih li dohvatila gramofon na polici out of my reach. pala na olovke rasute po podu i imala modricu veličine sovjetskog saveza na desnoj butini. pokušala da dozovem mamu i usput da se rasplačem, ali nič se nije čulo. ležala na podu nekih pola sata dok mama nije ušla u sobu da me pita što sam ugasila muziku.
- kad sam skočila sa troseda na jastuke na podu pokazujući ranije pomenutoj kseniji kako se skače "bomba" [deca su zaista nekad potpuni debili]. pokušala da joj kažem da me ništa ne boli (iako me je veoma bolelo) ali sam samo u prazno otvarala usta. sirota ksenija verovatno još uvek vuče traume od tog događaja.
- kad me je prljavi mladić sumnjivoga karaktera uhvatio za ruku da bi me nešto pitao na ulazu u zgradu a ja pokušala da vičem "upomoć".
- kad sam sanjala da me je nešto ispod kreveta uhvatilo za nogu a ja ne mogu da vrištim.

*hvala vanji na ispravci, mada ovako zvuči još smešnije :D

2. STRAH OD NOĆNIH LEPTIRA.

ok, svako od nas ima neku životinju koje se gadi - zmije, žabe, bubašvabe i sl. - i ja ih se gadim. ali noćnih leptira se u-ža-sa-vam. oni mene progone. najozbiljnije. dešavalo mi se da odem kod nekoga kod koga se NIKAD nisu pojavljivali noćni leptiri i da se u trenutku kad ostanem sama u sobi odnekuda stvori to stvorenje. i kidiše na mene. i ja onda bežim [a morate priznati da nije lako pobeći od nečega što može da vas prati svuda] i vrištim i hoću da se onesvestim od str'a.
pokušala jednom da se suočim sa svojim strahom - ušla u prostoriju u kojoj je bilo zilion leptira svaki veličine fudbalske lopte, kao ne mogu oni meni ništa, to su samo ružni rođaci sa sela onih prekrasnih leptirića koje viđamo u onim oh-so-romantic scenama u filmovima kada dvoje šetaju livadom sunčanog prolećnog dana, provela unutra ukupno tri sekunde koliko je trebalo prvom od tih football sized leptira da mi priđe. mal'ne se nisam zanesvestila right there. izletela napolje brzinom svetlosti, uz uredno vrištanje i lupanje srca k'o da sam optrčala deset krugova na atletskoj stazi.
odustala od suočavanja i objašnjavanja ljudima da NIJE tačno da mi oni neće ništa kad je očigledno da HOĆE DA ME UBIJU.

3. STRAH OD KUPATILA.

ne, nemam srbofobiju od kupanja, naprotiv, obožavam da se tuširam i kupam, čak perem kosu i pre izlaska na akademiju ;-) ali ponekad me uhvati neka nelagoda kad odem u kupatilo, naročito kad sam sama u stanu. krenem da se tripujem da će mi se pojaviti nečiji lik u ogledalu u trenutku kad budem dizala glavu po ispiranju lica. ili kad obrišem paru sa ogledala po izlasku iz kade. ili da će krenuti nešto da izlazi iz odvoda. ili da će se pojaviti neka slova na ogledalu. ma, sve nešto jezivo.
potpuno sam se istraumirala gledajući what lies beneath - sama, u mraku, idiotkinja.

4. STRAH OD JAVNOG NASTUPA.

prvo, meni se nikako ne sviđa kako ja zvučim kada mi neko pusti snimak gde ja nešto govorim. moj glas je daaaleko lepši od tog nasnimljenog. drugo, većina ima nekakvu tremu pred javni nastup, pa i ja.
ali! ja se toliko isprepadam pred neki nastup da kad počnem da govorim, glas mi drhti i zvučim kao da plačem. što me nervira i onda zvučim još plačljivije. tako da niko zapravo ne sluša ono što ja govorim već se svi pitaju zašto sam se rasplakala. što me dodatno nervira, jer, kad već govorim, onda zaista i imam nešto da kažem.
da dodam, varijanta zamišljanja publike bez odeće ne pomaže. nikad se ne govori pred gomilom isključivo lepih ljudi i sumnjam da bi mi zamišljanje golih ružnih telesa ispred mene pomoglo.

5. STRAH OD DUBOKE VODE.

zapravo, strah od onoga što bi moglo nastanjivati te duboke vode. na moru bih, kada plivam iznad neke travuljine, a sve u strahu da će neka još uvek neotkrivena životinja ili makar ajkula iskočiti odozdo i ščepati me za nogu, uvek blenula ispod sebe (dosta besmisleno, tako se ništa ne može videti) kako bih na vreme otkrila sumnjivo kretanje i pobegla (sto je takođe dosta besmisleno jer ja ne umem da plivam brzo). dosta rano odlučila da se suočim sa svojim strahom (vidite kako sam ja jedna moderna žena koja ne dozvoljava da je strahovi obuzmu, a?) tako što sam otišla na ronjenje ne bih li svojim očima videla čega ima tamo dole. tamo dole zaista nema ničeg. naročito u crnoj gori gde se ribe love dinamitom pa se na dnu može naći eventualno groblje riba koje "ribolovci" nisu pokupili. to me, naravno, nije u potpunosti oslobodilo straha, pa nikad ne plivam baš daleko od obale sama. ali mi, paradoksalno, uopšte nije frka da ronjam i zavlačim se u nekakve podvodne pećine.

6. STRAH OD SMEJANJA U NEZGODNOM TRENUTKU.

mislim da sam ovaj strah pokupila od brata, koji je jedina osoba koju znam a da (isto kao i ja) prasne u smeh u potpuno pogrešnom trenutku. na primer, on je kum na venčanju u crkvi i počne da vrišti od smeha kada pop počne da poja. prethodno je, na savetovanju kod tog popa pre početka ceremonije, istog upozorio da mu se može dogoditi takvo što, a ovaj mu nije verovao. ha, sucker!
ja, srećom, ne zalazim u te crkve, ali imam te napade smeha onda kad ne treba. recimo, posle tri i po godine pohađanja srednje škole provalim da profesor matematike ima nenormalno velike uši (govorim o ušima veličine pola glave). i počnem da se smejem. i on me pita šta je smešno. budući da mi je nezgodno reći mu da ima ogromne uši, ja na to mogu samo da kažem izvinite i da vrišteći od smeha izađem iz učionice. dobro je da mi je ta matematika dobro išla.
ili, recimo, ja na ultrazvuku srca kod doktora koji izgleda kao manijak iz filmova b produkcije [znači, proćelav, mator, sa cvikama, malo zguren i u mantilu; to što je doktor, pa mora da nosi mantil, ga ne opravdava], polugola sedim da bi mi on pokazao šta nije u redu sa mojim zaliskom. naravno da mi je užasno neprijatno i naravno da ništa ne vidim na tom monitoru, ali uredno govorim dadada ne bi li se agonija što pre završila. prethodno mi je vremešni doktor iscedio pola tube onog gela za ultrazvuk na sisu i sad taj ostatak preti da sklizne sa bradavice na koleno i ja, pokušavajući da sakrijem svoje sekundarne polne karakteristike i ujedno odbranim pantalone od flekanja, stavljam ruke preko grudi, na šta mi on kaže "a pa, nenene, nismo se tako dogovorili. ne dirajte to, trebaće mi još" i kreće da mulja taj gel onim čudom koje prenosi sliku na monitor pokazujući mi sad u real time kako mi radi srce. u dilemi da li da mu zavalim šamarčinu i počnem da vrištim "silovaaaanje" ili pak ne, počinjem da se smejem kao nenormalna i ne mogu da prestanem. pregled se ubrzo završio.
najbizarniji napad smeha neću ovde navesti. i shall say only this - ginekolog + vic o mađioničaru.
stvarno me plaši da ću jednom početi da se smejem u zaista najpogrešnijem mogućem trenutku - recimo kad mi se saopšti da je nekome draga osoba preminula (iskrvarivši na smrt jer da mu je voljena odsekla pišicu) ili kad budem pregovarala sa šefom o povećanju plate (a njemu otkopčan šlic) ili već neka takva situacija.

7. STRAH OD SLEPOG CREVA.

imam fobiju od toga da će mi pući slepo crevo, a da ja to neću na vreme provaliti i da ću umreti od unutrašnjeg trovanja. mislim da ova fobija potiče od neke priče koju sam kao mala čula - neka devojka, naravno prelepa i perspektivna, se par dana žalila na bol u stomaku i onda joj se noga oduzela i nije mogla da hoda i na kraju je otišla kod lekara koji su utvrdili da joj je puklo slepo crevo ali je bilo kasno i oni nisu mogli ništa da urade i ona je umrla. mislim da je, kao vrhunac nepravde, bila u pitanju balerina. a ja sam kao mala želela da budem balerina. a moji su me upisali na karate.
jednom sam, folirajući doktorku u školskom domu zdravlja ne bih li dobila opravdanje za neodlazak na kontrolni iz fizike, ispričala kako sam povraćala tog jutra a da nisam doručkovala i da nisam jela ništa u gradu. doktorka je odbacila trovanje kao moguć uzrok mojih "problema" i okrutno mi rekla da mi je možda puklo slepo crevo. kakva nenormalna žena! stavila me na krevet, navalila mi se svom težinom na stomak, pitala me "je l te boli?" čuj, da li me boli? pa naravno da me boli kad mi se nešto od sedamdesetak kilograma osloni svom težinom na stomak. dala mi uput za vađenje krvi, živa nisam bila tih dva dana dok nisu stigli rezultati. mama mi se svo to vreme smejala, a ja sam ju uporno ubeđivala da je doktorka nešto OSETILA, te da je meni sasvim izvesno puklo slepo crevo a da je ona jedna bezosećajna majka i da će joj biti žao kad ja budem umrla. moj strah i ta "zdravstvena" epizoda su bili izvor mnogog veselja na raznim porodičnim okupljanjima many years after. možda jeste donekle smešno to što čak ni ne znam na kojoj strani se nalazi slepo crevo. ali i dalje smatram da bi deci po rođenju trebalo odstraniti prokleto slepo crevo koje ionako ničemu ne služi a od njega se može umreti.

8. STRAH OD MRAKA.

nije u pitanju baš strah, više je to onaj neprijatan osećaj koji nastane usled prebujne mašte i zamišljanja šta bi sve moglo da iskoči iz tog mraka. mislila sam da to imaju samo deca, ali ja sam living proof da taj strah ne zastareva.

9. STRAH OD LIFTOVA.

podrazumeva sledeći scenario: ja u liftu koji ide na gore, otkačinju se sajle i lift pada na dole ultra-hiper-mega soničnom brzinom tako da, ako i postoje, one kočnice ne mogu da ga zaustave. scenarij se završava tako što ja spljeskana na dnu neke zgrade umirem polako pod tonom železa dok mi pacovi grickaju nožne prste.
drugi scenario je da se zaglavim u liftu između dva sprata i da, dok pokušavam da se izvučem iz njega, on krene i preseče me na pola. u tom slučaju umirem brzo, ali sam raskomadana, što mi se nikako ne sviđa.
ne znam kad sam razvila te svoje strahove, ali se sećam priče iz politikinog zabavnika, rubrika život piše drame, koja me je toliko izbezumila da sam jedno vreme maltretirala mamu da idemo peške kod njene kume koja živi na desetom spratu - brat i sestra su se vozili liftom koji se otkačio i pao. naravno, oni su preživeli i nije bilo nikakvih pacova da im grickaju prste. nezgodno je bilo to što se to navodno dogodilo na novom beogradu a ne u nekim tamo amerikama, dakle, u mojoj relativnoj blizini, i ta činjenica me je duboko uznemiravala. plus, njih je bilo dvoje i ja sam nekako umislila da su oni preživeli samo zahvaljujući tome.
donekle je bizarno što jedini lift koji me nikada nije plašio jeste lift u mojoj zgradi, star tisuću godina i ubedljivo najsporiji lift u gradu, kome škripi pod, a čini mi se da je svojevremeno imao i rupu u podu.

10. STRAH OD UMIRANJA OD GLADI.

mislim da mi je ovo najbesmisleniji od svih strahova. ponekad se dogodi da se nađem u situaciji da u dogledno vreme nema obroka na vidiku i onda umislim da ću umreti od gladi. ne, ne mislim na to da u narednih sta-dva nema obroka, već se radi o desetinama sati, recimo - zatočena sam na rimskom aerodromu jer alitalia štrajkuje i sledeći avion je tek sutradan a ja nemam niti eurocenta kod sebe. i onda krenem da maštam o raznim đakonijama, i da balim, i krče mi creva i hoću da se onesvestim od gladi i onda zamišljam kako će biti glupo da mi na grobu piše umrla od gladi na aerodromu jer je ostala bez prebijene pare, ali me uteši to što ovde na nadgrobnim spomenicima piše samo ime i prezime i godina rođenja i smrti.

eto.
a koji su vaši strahovi? :)

ženska vlada, WTF?!

2006-09-29T16:35:00.000+02:00

dosta sam se zajebavala po blogu, ajmo sad malo ozbiljno.

pre nego si pustim na volju i izbacim svu žuč, mala napomena:

ja JESAM feministkinja.
ja MISLIM da postoje ženska prava.
ja ZNAM da se ženama redovito krše ta (kao i druga) prava a samo zbog toga što nemaju pimpeke međ nogama.
ja NE MRZIM muškarce.
i ja TVRDIM da feminizam ne podrazumeva wishfull thinking o povratku u matrijarhat.

zbog otvorenog deklarisanja moje malenkosti kao feministkinje gomila muškaraca, a bogami i žena, diljem brdovitog balkana, a bogami i u tom razvijenom svetu, podrazumevala je sledeće:
da sam lezbača [netačno],
da se ne depiliram [ponekad tačno, zaista mi se kad sam bolesna ne da depilirati] i generalno ne vodim računa o svom izgledu [netačno],
da sam nedojebana [posle PMS-a, omiljeni "argument" za objasniti zalaganje za ravnopravnost],
da mi je turn on pričati sa drugim feministkinjama dirty o muškarcima [osim ako to dirty ne uključuje Ryan Phillippe's body, netačno] te da želim pobiti sve muškarce ili ih makar svesti na robove ženama [netačno],
da sam pomodna pa zato zastupam feminizam [netačno],
da sam luzerka i ne mogu uspeti profesionalno drugačije do zalaganjem za kvote [netačno],
da zapravo priželjkujem kuća-brak-deca život a da iz nekog od gorenavednih razloga to ne mogu imati pa se foliram/opravdavam da sam feministkinja [netačno],
da osuđujem žene koje su izabrale svojevoljno život majke i žene [netačno],
da mislim da su žene superiornije od muškaraca [netačno] i da bi svet nužno bio better place ako bi žene upravljale njime [netačno, mada ima feministkinja koje to tvrde].

kraj napomene.

e sad, pre neki dan čuh vest na b92 [link na vest] da se formirala tzv ženska vlada. za one koje mrzi da čitaju vest ukratko: u pitanju je projekat evropskog pokreta [to je onaj isti koji je poslao 200 studenata da putuju po jevropi, što smatram izuzetno besmislenom akcijom, ali to je samo moje skromno mišljenje]; čitaoci blica [mislim, a što ne kurir ili press?] su izabrali nekoliko žena iz javnog života srbije u tu nekakvu žensku vladu, između ostalih ružicu đinđic, ivanu dulić-marković, jelisavetu karađorđević, zoricu tomić, aleksandru janković itd; i ta ženska vlada je, između ostalog istakla da joj je cilj, citiram "poboljšanje ugleda srbije u svetu".
mooolim?! kakva BRE ženska vlada?!? i čemu to?!

prvo, ideja formiranja nekakve ženske vlade koja nema nikakav uticaj ni na koju političku strukturu ili ne-daj-bože na neku instituciju u zemlji je čisto zamazivanje očiju i, da prostite, sviranje kurcu.

u mrskom socalled razvijenom svetu, partije koje su u opoziciji prave svoje vlade u senci koje služe za predstavljanje njihovog političkog programa i promociju onoga šta bi ta partija kada dođe na vlast radila. ovde se umesto toga pravi vlada (za ovaj deo pižđenja nebitno što se u njoj nalaze isključivo žene) sastavljena od osoba koje pripadaju različitim partijama i zastupaju različite stavove. dakle, ako i uspeju da oko nečeg postignu konsenzus, to će biti o nekim trivijalnim i opšteprihvaćenim civilizacijskim dostignućima kao što su poštovanje prava manjina (naravno, bez ikakvog udubljivanja u probleme tih manjina i bez osvrta na sve manjine), zalaganje za bolji životni standard (bez jasne ideje kako ga postići) i poboljšanje odnosa sa susedima (za ovo čak i nisam sigurna da će dobiti podršku svih). ukratko, zalagaće se za mir u svetu i smanjenje siromaštva.

drugo, u tu vladu su ušle žene koje su "izabrali" čitaoci blica.

na stranu moje mišljenje o čitaocima blica i mentalnom sklopu osoba koje su glasale na ovom izboru, meni to zvuči kao popularity contest ili izbor za miss političke i javne scene srbije. mene bi, drage žene, bilo sramota da tako budem izabrana u nešto što pretenduje da bude politički faktor. plus, kao što već rekoh, tako su se u toj "vladi" našle žene koje nemaju baš preterano puno dodirnih tačaka, ili makar ja mislim da ne bi trebalo ih imaju.

treće, u toj vladi se nalazi gomila idiotkinja koje ja ne bih pustila ni da mi čuvaju nacrtanu ovcu, a kamoli da se bave politikom.

ja se zalažem za to da bude više žena u politici i pri tom ne smatram da SVE one moraju biti vrhunske političarke, naprotiv. kao što imamo gomilu muškaraca retarda koji svakodnevno opsedaju skupštinsku govornicu, razne tv emisije gde se ne libe da govore iako je evolucija trebalo da predupredi njihovu pojavu, na kraju imamo ih i u vladi, pa se niko ne skandalizuje nad tim, ne vidim zašto bi se od žena očekivalo više. beskrajno me nervira kada neko očekuje da svaka žena koja se usudi kročiti u politički život mora biti izuzetno inteligentna, izuzetno obrazovana, izuzetno sposobna. e pa ne mora! ali, mislim da sam vrh političke elite, pa samim tim i žene koje se tu nalaze, mora imati sve te osobine. ove "izabrane" žene to nemaju.

četvrto, jedan od prioriteta im je, opet citiram, beskrajno me je to ispizdelo, "poboljšanje ugleda srbije u svetu".

aaaand... there goes away your credibility.
šta, bićemo lepe i pokazaćemo kako u toj varvarskoj i fašistoidnoj i mačoističkoj srbiji i žene mogu da učestvuju u politici?! jebe mi se za ugled srbije u svetu. dajte recite nešto o položaju žena u toj srbiji. recite nešto o tome što u vladi srbije ima 2 (i slovima: dve) žene od kojih je jedna sanda rašković-ivić (koja je jedna ogavna i beskičmena osoba) a ni druga nije daleko ispred nje. recite nešto o procentima zastupljenosti žena u političkim strankama i njihovim telima i organima. recite nešto o kaznama za silovanje i nasilje u porodici. recite NEŠTO. jebene guske!
daleko od toga da smatram da žene u politici treba isključivo da se bave ženskim pitanjima, dapače, spucala bih svakog/svaku u glavu kada mi kaže takvo što. kršenje prava žena i njihov položaj u društvu treba da se tiče svakoga a ne samo žena, kao što položaj manjina treba da se tiče čitavog društva a ne samo pripadnika tih manjina [da, ja sam pomalo utilitarista i smatram da se sreća društva meri srećom što većeg broja pojedinaca]. na kraju, nisu ni sve žene feministkinje, niti to treba da budu i odvratno je nametati ženama očekivanje da povrh svega što moraju proći da bi uspele u politici moraju da se bave i ženskim pitanjima. ali, jebemmumiša, kad ove članice ove "vlade" očigledno neće da se bave politikom kao takvom, mogle bi da iskoriste priliku da ukažu na NEKE od problema sa kojima se žene sreću. ali, ne, one su izabrale da poboljšavaju ugled srbije u svetu! poserem vam se na cilj!

i na kraju, ideja formiranja ŽENSKE vlade kao takve je degradacija svega za šta se feminizam zalaže.

što zapravo ne čudi, u ovoj zemlji je ionako sve izvitopereno. kao, sad smo mega napredni, formirali smo jebenu žensku vladu. gde će žene sa ženama da pričaju o politici. bez ikakvog realnog uticaja na politiku. a posle će svaka u svoju partiju (that is, one koje jesu u nekoj partiji; ostale će valjda kući) po direktivu iz vrha stranke, na koju ne mogu da utiču, jer da se nijedna ne nalazi na mestu od uticaja. super. strpali smo žene u geto, eto šta se postiglo ovim!
i čitam komentare na ovu vest, masa ljudi pozdravlja takvu akciju, kao sad će žene da pokažu kako bi srbija bila bolje mesto da one upravljaju njome. mhm, sigurno. pitala bih ja te koji su oduševljeni da li bi isto toliko bili oduševljeni da recimo 150 klonova gordane pop-lazić upravlja srbijom. naravno da ne bi. da li bi oni zabranili raznim pop-lazićkama da se bave politikom? naravno da bi. ili, da uzmem blaži primer - 150 klonova sande rašković-ivić. i da li bi bili oduševljeni da takve upravljaju srbijom? naravno da ne bi. a ne, oni bi svi neke blage žene koje misle kao oni. e pa, dragi moji, žene se razlikuju među sobom. i nisu ništa bolje ili lošije od muškaraca. samo ih nema u politici.

a zahvaljujući ovoj i sličnim akcijama, ja sumnjam da će ih u skorije vreme biti više.

besna sam.

malena

2006-09-27T17:21:00.000+02:00

ja izgledam mlađe, daju mi ljudi od 16 do max 25 godina, i redovno se zaprepaste kada im kažem koliko zapravo imam godina.
što je, navodno, DOBRO. kao, izgledaću kao da imam 40 kad budem imala 50. mo'š misliti.
a šta ćemo sa svim onim traumatičnim iskustvima koje imam zbog svoje mladolikosti?

[kraj srednje škole, ja u uzaludnoj potrazi za iole pristojnom haljinom za matursko veče]
ja: 'bar dan. kakve haljine imate?
prodavačica: za malu maturu, jel'? evo imamo ovu roze, sve devojčice su poludele za njom.
ja: grmnj. VELIKA matura.
dijalog se ponavljao u svakoj prodavnici, osim u jednoj u kojoj su me gledali popreko i sa loše skrivenim strahom da ne ukradem nešto, jer se nisam uklapala u okoliš [prevelika majica, pocepane farmerke i raspadnute lotto patike]

[ja sa tetkom i tečom u poseti nekim njihovim rođacima u čačku]
gđa: koji si razred?
ja: završila treći.
gđa: stvarno?! pa nikad ne bih rekla..
ja: [proud&happy]
gđa: ja bih rekla da si... recimo, šesti razred.
ja: srednja škola, SREDNJA škola.

[ja sa sestrom na moru, u budvi, upravo se upisala na fakultet, izašle uveče u provod da proslavimo, no opkolili nas neki petnaestogodišnjaci]
dečaci: ribe, da sednemo na plažu? :wink-wink:
ja&sestra: [smoreno] ne bismo, hvala.
dečaci: ajde, imamo gitaru, kupićemo i vino, neće vas videti matorci :ala-smo-mangupi-pogled:
ja&sestra: [smoreno i dalje] vidi - NE, hvala.
dečaci: pa, ajde, šta se folirate, nećemo vam ništa... a možete posle da se hvalite kako ste bile sa starijim frajerima iz drapšina :wannabe-jebački-osmeh:
ja&sestra: [rolling on the floor laughing our asses off]

[ja prošle godine na fakultetu tražim nekog da mi da skripte za ispit koji nisam slušala, nalećem na 23-godišnju hodajuću erekciju]
ja: izvini, imaš li skripte za usmeni iz programskih sistema?
on: [cigareta u uglu usana i nonšalantno odmeravanje od glave do pete uz čkiljenje, što bi (valjda?) trebalo da me obori s nogu] imam.
ja: pa, je l bi mogao da mi daš da ih iskopiram...?
on: ja sam upravo krenuo na kafu, oćeš sa mnom?
ja: pa, mogu, nego, te skripte...?
on: sjajno. hajde.
[odlazimo u "kafić" na fakultetu na najodvratniju kafu koju sam ikad probala, sa izuzetkom one iz strazbura u pauzi između radionica, ta je van svake konkurencije]
on: blah blah blah...
ja: skripte?
on: blah blah..
ja: da iskopiram?
on: blah blah blah blah..
ja: [očajna] skripte?
on: blah blah..
ja: kopi…
on: blah blah blah blah blah
ja: ...
on: blah blah..
ja: ...
on: blah blah blah
ja: izvini, ja bih morala sad da krenem, pa.. te skripte?
on: blah blah... nema problema, blah blah… evo ti moj telefon, pa me nazovi.
ja: [sa olakšanjem] hvala, čujemo se.
on: čujemo se, MALENA. možemo opet na kafu ili u neko zezanje. [još jednom odmeravanje od glave do pete uz samozadovoljno klimanje glavom i podizanje obrva i očevidnu erekciju]
ja: [mislim kolega, trk u wc, isflekaćete se! a kažem] zdravo.

s dotičnim sam na žalost i dalje u kontaktu jer da sam bila neodgovorna studentkinja pa nisam išla na predavanja i nemam potrebne skripte i vežbe i ne znam nikog drugog ko ih ima.
svaki, ali SVAKI put mi se obraća sa MALENA i svaki, ali SVAKI put me to toliko iznervira da se jedva suzdržim da ga ne spucam šakom u glavu i kažem MALEN ti kurac. da prostite.

i onda je kao dobro što izgledam mlađe. yeah, right!

majstori kuhinje

2006-09-26T13:36:00.000+02:00

ja obožavam da jedem i uživam u hrani. najsrećnija sam kad pojedem salatu od hobotnice ili nekakav shrimp koktel ili njoke ili piletinu s kikirikijem ili već tako nešto slasno. ali me ponekad beskrajno mrzi da si pravim nešto da jedem. ta moja lenjost ide toliko daleko da sam u stanju pojesti jedan obrok dnevno, što redovito povlači za sobom pohod na frižider u pola noći jer ne mogu zaspati od gladi i buke koju moj stomak proizvodi. bedak je što obično taj pohod nema povoljan rezultat jer da:

a) nemam ništa za pojesti s nogu, a ne da mi se uključivati šporet,
ili
b) imam potrebne sastojke za napraviti sendvič, ali nemam svežeg hleba,
ili
c) nemam hleba kao takvog.

obično mi se u to gluvo doba ne jede ništa slatko, tako da čokolade ili keksići, čak i ako ih imam u kući, nisu spas. mislim, pojedem ih ja, ali legnem u krevet nezadovoljna i onda sanjam morske plodove, špagete, kinesku hranu, tim redom.

desi se ponekad [ne nužno u sred noći] situacija pod a) i c) istovremeno, s tim što me ne mrzi da uključujem šporet. e tu nastupa na scenu svo moje ludilo i wannabe kulinarska kreativnost. budući da sam gotovo uvek kratka s namirnicama jer da redovno zaboravljam otići u taj food shopping, moram se na razne načine dovijati kako da si spremim dovoljnu količinu hrane.

da, ne rekoh, pored toga što volim da jedem, ja jedem PUNO. i nemam mere, štoćereći s uživanjem se prežderavam kad god mogu. ne znam jesam li medicinski fenomen ili imam glistu koja ima glistu, šta god da je u pitanju, sve te kalorije koje btw nikad nisam umela sabrati se ne zadržavaju kod mene, što ponekad sa zlobom natrljam na nos nekim osobama koje me nerviraju a koje se religiozno drže dijete.

dakle, volim da jedem i volim da jedem puno. sve bi to bilo u redu kada bih ja bila spretna kuharica koja od gomile svežih, ergo nejestivih namirnica, ukratko ničeg, ume da napravi nešto. a ja to nisam. što me, jakako, ne sprečava da s marljivim optimizmom pokušavam.

izdvajam najuspešnije kulinarske momente:

1.
pre neko veče sam smislila kako je odlična ideja da si napravim slane palačinke. dooobro. jedini problem je u tome što ja NE ZNAM kako se prave palačinke i ne znam šta sve i u kojoj razmeri ide u njih. pa sam improvizovala - znam da idu jaja i brašno i (valjda) mleko, pa se to sve smulja i sipa u tiganj da se prži. so far, so good. prvi problemi su nastali sa prvom let's call it palačinkom [btw, smese je bilo za cca 4 omanje palačinke]. naime, jedan od hendikepa koji me sputava u blistavoj karijeri svetski poznatog chef-a jeste da sam dosta nespretna u prženju hrane. ili sipam previše ulja pa sve bude premasno ili sipam premalo ulja pa mi se sve zalepi za tiganj ili sipam koliko treba ulja ali mi se ono zapali. ovog puta sam sipala previše ulja, pa je prva palačinka plivala u ulju i bila nejestivo masna. za sledeću sam odstranila višak ulja iz tiganja pa se ona zalepila za isti i jedva sam ju izvadila. treća je pokupila zagoretinu od prethodne, a četvrta je bila pola-palačinke, što se ispostavilo kao dobro jer se ona ispržila kako treba na onom delu tiganja koji nije imao sloj druge palačinke na sebi. poluzadovoljna učinkom (mera uspeha > 1/3) sednem da pojedem s mukom spremljen obrok i umalo se ne izrigam. ne znam šta nisam radila kako treba, ali su te moje palačinke imale ukus bljutavog brašnjavog neisprženog a zagorelog omleta.

2.
jednom mi se jelo nešto slatko pa sam odlučila da napravim ni manje ni više nego - TORTU. doduše, ideja je bila da se pettit beurre, kesica pudinga i slatka pavlaka integrišu u keks tortu, koju navodno ume i malo dete da napravi. mhm, možda malo dete i ume, ali ja ne. sipala premalo mleka u puding, zaboravila da stavim šećer, pavlaka mi se pretvorila u puter a keks sam pretopila mlekom pa se u zamrzivaču to sve zaledilo i izgledalo krajnje odvratno i neukusno, što se sa prvim zalogajem ispostavilo kao tačno. u svoju odbranu imam da kažem da sam pod budnim bakinim okom uspela sledeći put da ju napravim kako treba. :proud:

3.
svojevremeno smo, iz razloga kojih se sada ne mogu setiti, sestra i ja u svako jelo stavljale kečap i origano i jednom smo to pokušale i sa kajganom. nikako ne pokušavati!
drugi period smo, pak, u sve ubacivale sir pa smo pokušale da napravimo slano-slatki desert koji je uključivao sir i džem od kajsija. ni to ne pokušavati!
iz detinjstva mi je ostalo da obožavam da uz slatkiše pijem jogurt. e, to preporučujem.

uprkos svim porazima u kuhinji, eksperimentisanje se po neki put ispostavljalo kao uspešno, te sam tako vrlo ponosna na svoje špagete za siromašne, svoju verziju piletine na kineski način, par puta su mi i lazanje uspele i... to bi bilo to.

no, ipak odgovorno tvrdim da umem da kuvam. i volim da spremam klopu za prijatelje.

jednom u godinu dana :)

sleepless

2006-09-25T13:52:00.000+02:00

ili
kako se odbraniti od nesanice?

nikako, eto kako!

en general, nemam problema sa spavanjem, mogu zaspati bilo gde i bilo kad, i jednom kad zaspim jako me je teško probuditi [ilustracija: nije me budila ni sirena za uzbunu proleća '99 koja se nalazi u blizini moje zgrade i od čijeg zvuka su podrhtavala prozorska okna]. međutim, s vremena na vreme me napadne nesanica, obično baš onda kada bi trebalo da se naspavam.

naravno da me to iznervira i naravno da tako iznervirana ne mogu zaspati. i onda pokušavam na razne načine to trick myself into sleeping.

odem na net, što je beskrajno suludo s moje strane, jer uvek nađem nešto što mi je uberzanimljivo i čije čitanje nipošto ne može sačekati sutrašnji dan. pa onda skinem nekoliko sudoku-a i rešavam ih, sve u nadi da ću skinuti neki veoma težak te da će me njegovo rešavanje smoriti i uspavati, a naravno da uvek skinem neki lak i rešim ga za par minuta. pa onda skinem još neki. ili umislim da bi trebalo da jedem jer da sam verovatno gladna te da je nesanica način na koji me moje telo upozorava da nisam dovoljno jela tog dana. naravno da me pravljenje sendviča i konzumiranje istih, pored toga što mi oduzme neko vreme, ujedno i razbudi. ranije bih uzela neku knjigu da čitam, ali now i know better - ne jednom sam dočekala zoru čitajući knjigu koju ne mogu da ispustim iz ruku. odustala i od gledanja serija - sve koje imam na raznim diskovima su serije koje volim i koje ne mogu da ostavim posle samo jedne odgledane epizode. pokušala i sa gledanjem tv programa koji je, priznaćete, obično mega dosadan, ali ja, luda kakva jesam, uvek umislim da je nešto tak zanimljivo i da to moram odgledati. tako sam gledala emisije o liposukciji sa sve prikazom same operacije, pa mi je posle bilo zlo, emisije o raznim insektima od kojih mi je isto tako bilo zlo, treši filmove sa žan-klod van damom ili džeki čenom, trezor sa prilozima o izgradnji novog beograda, jednom i oprah show, lažne porniće na tv1000, mtv koji u zlo doba pusti spotove grupa koje volim, etc. sinoć sam, u nastupu očaja, pustila i velikog brata [za one koji ne prate: noću ide live program koji prikazuje ukućane kako spavaju; budući da zevam svaki put kad vidim na tv-u nekoga ko zeva, nadala sam se da će mi se prispavati gledajući kako drugi spavaju; treba li da istaknem da se to nije dogodilo?]. na kraju se ubacim u krevet i prevrćem satima pokušavajući da nađem adekvatan položaj za zaspati.

tako sam jednom pred ispit legla na vreme, čitaj oko jedan-pola dva, ušuškala se i ugasila tv a da ne bih umislila da nešto moram odgledati. prvo mi je smetala tišina, a onda mačke koje su se tukle u dvorištu. onda sam se setila da sam negde pročitala kako je ležanje na leđima savršen položaj za opustiti se. pa sam legla na leđa. posle petnaestak minuta sam umislila da me tako bole - pete! usledio je omanji unutrašnji monolog gde sam sebe nazivala raznim pogrdnim imenima jer da sam uspela da umislim nešto tako sumanuto. onda sam se okrenula na stomak, ali su ubrzo počele da me žuljaju grudi (?!!). mislim, stvarno! svako ko me je video, zna koliko je takva pomisao smešna. pa sam se okrenula na levi bok, ali mi ni to nije odgovaralo jer da sam umislila da nemam vazduha budući da sam tako okrenuta prema zidu. na kraju sam se okrenula na desni bok i posle neodređeno dugo vremena uspela da zaspim.

preporučuju mi ljudi da uzmem neke pilulice, ali mi se to ne da. prvo, nemam tablete za spavanje u kući a i generalno ne volim da unosim kemiju u svoj organizam, a drugo - imam problem sa gutanjem lekića - naime, hoću da se zadavim svaki put kad treba da popijem neke tablete (including life-saving brufen i kafetin), pa ih ili polovim ili popijem gotovo litar vode ne bih li ih nekako progutala pa mi se posle nenormalno piški.

elem, sinoć je bila jedna od takvih noći. bila na netu, rešila nekoliko sudokua, jela, popila i toplo mleko, gledala tv i... ništa. kada mi se najzad prispavalo, setila se da nisam pokupila veš sa terase i da nisam uključila mašinu za sudove te da danas neću imati niti jedan čist tanjir ili komad escajga. naravno, ustala, pokupila veš, uključila mašinu i jedva zaspala posle toga. ha, how fun is that?
srećom, iz nepoznatog razloga, meni se dan nakon neprospavane noći ne spava. jeste da usled nedostatka beauty sleep-a imam podočnjake kojima plašim decu iz kraja, ali obično mogu da funkcionišem iole normalno. that is, ako ne moram nečemu da posvetim full attention ili da budem pristojno zainteresovana za nečije izlaganje.

naime, kada moram da budem budna, ja zaspim ili imam onaj rad sa padanjem glave na ramena i sklapanjem kapaka.
embarrassing stories o spavanju u kst-u pored zvučnika, spavanju na času geografije ispred profesorke, skorom padanju u san u mađarskom parlamentu u prvim redovima dok govori njihov premijer (ne ovaj sadašnji koji laže, nego onaj pre njega) ili na radionici dok govori slobodan samardžić a ja sam moderatorka, sklapanju kapaka dok se muškić trudi da me zavede i slično, u nekom drugom blogojavljanju.

iluzija

2006-09-21T12:56:00.000+02:00

hvala srki :)

da si kao dete

2006-09-21T00:42:00.000+02:00

čitam na forumu o prvim sećanjima iz detinjstva [da, nisam se odvikla od foruma, samo sam uspela da steknem još jednu adikciju] i pomislim kako je baš čudno što ljudi tako lako poklanjaju nepoznatima deo sebe. sve su to slatke i simpa pričice i verovatno su u pitanju stvari koje im nisu bitne, ali to me dodatno začuđuje. meni su sve te sitne bitno-nebitne stvari kojih se sećam veoma intimne i drage i za njih vezujem tačno određena osećanja i ne bih volela da ih drugi imaju tek tako i da ih interpretiraju po svojoj volji i na taj način ih nekako... ne znam, izopače recimo.
naravno, communication freak u meni se ponekad otrgne kontroli i onda nekome koga sam tek upoznala ili koga površno znam poklonim čitavu svoju priču ili makar bitan deo nje.

čudno mi je to kako je ponekad mnogo lakše potpuno se otvoriti nekom strancu nego nekome koga znamo. valjda je to zbog toga što očekujemo da taj stranac ne bude judging, a to ne može biti jer nas ne zna, i što ne moramo brinuti kako će taj stranac protumačiti naše postupke i reči, a to ne moramo jer ga više nećemo videti.
a možda ima nečeg u tome da ponovo nekome po prvi put pričamo priče koje su nam drage.

ponekad me žalosti što su ljudi zatvoreni i što neke stvari ne izgovaraju iz pukog straha da ih se ne shvati pogrešno ili da ih se ne bi percipiralo kao ranjive ili prosto da ne bi bili ranjivi. ljudi su preterano obazrivi. a možda se to zove odrastanje.

ja ne želim da budem obazriva. i ponekad mi beskrajno nedostaju neke stvari iz detinjstva - nedostaje mi sladoled koji mi je kupovan kada sam tužna, nedostaje mi sedenje u parku sa drugarima do kasno u noć uz čokoladu i kokakolu, nedostaje mi onaj sweet panic osećaj kada treba da se obratim nekom ko mi se sviđa, nedostaje mi bezbrižnost i neutemeljeno poverenje u ljude, nedostaje mi višesatno prebiranje po ormaru a da bih izabrala ono pravo za obući, nedostaje mi šetanje dragog igice [sad, sad face], nedostaju mi neki dragi ljudi, nedostaje mi davanje životnih saveta od strane najbolje drugarice starije par meseci od mene, nedostaje mi onaj osećaj zbunjenosti kad se matorci svađaju zbog politike iako postoje mnogo bitnije stvari u životu, nedostaje mi skupljanje sličica za samolepljivi album, nedostaju mi mali sendviči sa narendanim kačkavaljem na rođendanima, nedostaju mi oni prvi nesigurni dodiri i poljupci, nedostaje mi značaj tih dodira, nedostaje mi sloboda od obaveza, nedostaje mi osećaj da je čitav svet samo moj i da sve postoji samo da bih ga ja otkrila...
srećna sam što neke od tih stvari još uvek imam.

da si kao dete

mnogi ljudi mi kažu "peđa, menjaj svoje navike,
uvek blejiš ispred sebe izgubljen,
traži šansu, upoznaj ljude, reci da i kad misliš ne,
budi čovek, nisi dete, život borba je."

ja ti se smejem, ti nikad nisi ni bio dete
život je igra, bezbrižni dani, pijan od sreće
beži dalje, beži što brže, biće ti bolje.

plavi pepermint

pakao.

2006-09-20T12:44:00.000+02:00

bolesna sam.
i mrzim to. i nervozna sam do ivice pravljenja incidenta sa svakom osobom koja se usudi obratiti mi se.

obično mi je okej kada nisam baš najbolje, pijem cedevitu i kljukam se vitaminima, ako usput imam i temperaturu - sreći nikad kraja - kad imam temperaturu sanjam sve neke superludačke snove kojih se posle sećam pa mi bude smešno-lepo. ali sad nije tako. sve me boli, boli me glava, bole me kosti, bole me mišići kao da imam onu glupavu upalu koja se javi kada se posle zilion godina apstiniranja odlučim da je pravi trenutak za ponovno bavljenje sportskim aktivnostima. grmnj. sportom protiv zdravlja, kažem ja. i izašla mi je glupava groznica, neverovatno kako neke reči savršeno imenuju stvari, kladim se da ste svi vi koji kao jedva čekate da me vidite sada izgubili tu želju, i usna mi je otekla, izgledam kao da sam si usula enormnu količinu silikona u gornju usnu, ličim na anđelinu džoli (hmm, ili je možda žoli?), doduše samo po tom detalju, ostali detalji mi se nisu adekvatno uvećali ili smanjili, bedaka.
so, palchica's gone silicone.

kad smo već kod silikona, a kanda je to opet hot topic - videh da je čak i timofejev imao emisiju posvećenu njima [:D] + radionica se preselila u strahinjića bana aka silikonska dolina, što je izazvalo lavinu negodovanja, uglavnom kod mlađe publike, u fazonu "a kako ćemo se mi mešati sa njima?", kakav obrnuti snobizam, strašno... izgubih nit... dakle, silikoni. zaista ne razumem čemu toliko buke oko istih. žene uvećavaju svoje grudi, pa šta? kao to nije lepo, nepotrebno je i nije prirodno. so? nekome je možda lepo, nekome je možda potrebno a prirodno je ionako precenjeno.

zapravo, ne da mi se da pišem o silikonima. kad malo bolje razmislim, ne da mi se da pišem o bilo čemu. aaargh! ha, koliko onomatopeja znate za gunđanje, gađenje i negodovanje?

blogoff.

dodatak: povrh svega pljušti kiša, što dodatno povećava glavobol + pokisao mi je gotovo suv veš. cijenim da će mi se sada kompjuter samospaliti, čisto da ne bih imala iluzija da nije sve tako crno.

the girl who used to go to concerts

2006-09-17T03:06:00.000+02:00

ja volim da idem na koncerte. ja volim kad se nađem u gomili nasmejanih ljudi koji svi u glas zajedno sa bendom na bini pevaju meni drage pesme. ja volim da mislim da taj bend na bini samo meni peva.
i volim da pevam.

lepo mi je bilo večeras.

pms rula!

2006-09-14T04:38:00.000+02:00

čitam razne neke blogove i na jednom od njih se pomene izvesni ratko koji ima u šteku na gajbi različite vrste uložaka, tampona, kremice za suvu i masnu kožu i još gomilu ženskih (pF!) potrepština i kojeg upozna neka cica koja se kresne s njim i izjutra dobije menstruaciju i želi da ode kući ali joj on u želji da ju ubedi da ostane pokaže ormarić u kupatilu sa gorepomenutim artiklima što cicu beskrajno istraumira i ona pobegne glavom bez obzira. elem, na tom blogu se među komentarima na taj post nađe izvesni posetilac koji napomenu da je ženama menstruacija na neki način tabu.

nešto se mislim, čovek je potpuno u pravu. mi o mestruaciji gotovo uvek pričamo koristeći eufemizme - ili nas boli stomak, ili imamo ženskih problema [jebote, kao da nas spopada nekakva pošast], ili imamo mecu [pFuj!], u školici je to bila pošteda, moja baka je koristila izreku stigla tetka iz pariza [moram da priznam da mi u ranoj adolescenciji nije bilo jasno ko je ta tetka koju navodno imam u parizu i zašto nikad ne svraća da nas poseti kad već dolazi svakog meseca; kasnije mi je objašnjeno da ta tetka donosi nekakav crveni šal i hence takva izreka; i dalje deluje potpuno besmisleno], ili su u pitanju oni dani. i nekako je sramotno da drugi znaju da mi u datom trenutku imamo menstruaciju. ok, kapiram da nije neophodno da svaka osoba na koju naletimo tih dana zna da smo dobile, ali zašto se zaboga stidimo i zašto stvari ne nazivamo pravim imenom?
i te reklame za uloške. kad vidiš onu cicu koja sipa nešto plavo po ulošku, prosto ti dođe da poželiš da što pre dobiješ. menstruacija deluje tako čisto, mirišljavo i sveže i onda ti još pokažu da korišćeni uložak možeš koristiti kao bookmark... kapiram da je posle tih always reklama, gomila devojčica mislila da će iz njih izlaziti nešto plavo koje će se ubrzo zgrudvati u želatinastu masu. b-ljak. missim stvarno, za kolike idiote nas smatraju ti marketinški genijalci? plava(!?!) tečnost i supersveže-izgledajuća riba i uložak kao bookmark, halo?! stvarno za popizdit.

ali, kud svi turci tu i mala palčica - moj eufemizam za menstruaciju, kojeg btw smatram potpuno odgovarajućim i dražesnim i ko misli drugačije je kompletan idiot, jeste neprikladna sam.

naime, kao što svako žensko čeljade zna, tih dana je pomalo nezgodno baviti se fizičkim aktivnostima (a tome nas uče još od osnovne škole - pošteda, pomenuh je već), kupanje u moru/bazenu nije u potpunosti izvodljivo, malo smo ograničene u izboru garderobe (čini mi se da prekrasna haljina uz koju ide gotovo nevidljivi underwear nije odgovarajući outfit za kohabitirati sa uloškom ili tamponom), duge šetnje bez toaleta u epsilon okolini su out of question, izlazak na mesto koje ima wc ali nema kantu za smeće i napad panike jer se korišćeni uložak/tampon nema gde odložiti je frustrirajući, bol je pain in the ass (ok, nezgodan izbor reči ali ne mogu se setiti nijedne druge odgovarajuće izreke), a i seksanje ne zvuči baš primamljivo.

ukratko, tih dana smo neprikladne za mnoge aktivnosti.

neću sad pominjati svoju jedva kontrolisanu želju da spucam u glavu gomilu budaletina koji imaju teoriju da tada žene smrde, da se kompjuteri mogu sjebati ukoliko za njih sedne žena koja ima menstruaciju (da, zaista sam čula takvu glupost), da se ne sme prilaziti bebi ako se ima menstruacija (ha?), da su vernice tada prljave pa ne smeju da ulaze u crkvu i slične baljezgarije.

ali!
nije sve tako crno u vezi sa tom menstruacijom. uprkos gomili predrasuda i besmislenih verovanja i odvratnih propratnih fizičkih pojava, nama ženama je pred te dane podarilo fantastični PredMenstrualni Sindrom (koji se lako da produžiti na DuringMenstrual Sindrom, nadalje dms). ne, ne zajebavam se, ja zaista mislim da smo blessed zbog istog. ok, jeste da zaista imamo glupave i iznenadne promene raspoloženja i da smo pomalo moody (ali, to je sooo far away od onoga kako se to zamišlja i predstavlja) i ja ponekad samu sebe nerviram kad treba da dobijem, ali PMS je savršeni excuse za sve. jeste, zaista.
recimo, posvađate se sa nekim i bude vam žao, hoćete da se izvinite a nemate adekvatno objašnjenje zašto ste se tako ponašale? izvini što sam se izdrala na tebe pre neki dan, drmao me je pms.
hoćete da nekom drugom uvalite da odradi nešto umesto vas a da ne ispadnete bezosećajna kučka? e, ajde molim te ti odradi ovo, ja sam fakat pravo nervozna i ne da mi se, drma me pms.
mrzi vas da radite nešto, a želite se opravdati pred sobom? ok je da sad ne radim to, ionako ću sve sjebati, drma me pms.
hoćete da otkačite napornog lika a kojeg ste primorane da viđate u budućnosti (štajaznam, recimo da je u pitanju kolega s posla ili fakulteta) pa negde morate biti pristojne? moram da idem, nije to zato što me smaraš, već je u pitanju pms (ok, ovde je bolji dms).
možda ste emotivna pijavica pa vam je potrebna pažnja a ne želite ispasti to što jeste? daj, drma me pms, potrebna mi je nežnost sada.
smara vas da parkirate auto pola sata na mesto koje je svega 30cm duže od vašeg auta i pre biste se odmah ufurale u kućicu/kafić/gde god da ste krenule? vidi, odoh ja unutra, ajde ti parkiraj, znaš da sam sva dezorijentisana kad me drma pms.
and so on.

i, što je najsmešnije, uvek će nam poverovati i imati razumevanja. jer, zaboga, opštepoznata je činjenica da su žene pred i tokom menstruacije nepredvidive i emotivno labilne i u nemogućnosti da išta rade.

kažem vam, taj pms rula :)

:: afghan whigs .. 66 ::

2006-09-11T22:06:00.000+02:00

ne znam kako vama, ali meni muzika zauzima veoma bitno mesto u životu. mene neke pesme dotiču i neke pesme su mi prekokrasne. i to nije objektivno, naravno, ja zapravo mislim da je objektivan review nemoguć i, na kraju, nepotreban. nešto ti se ili sviđa ili ne; zapravo, nešto ti ili znači ili pak ne, bez obzira koliko je to kvalitetno ili uticajno. makar ja tako doživljavam muziku.

e sad, imam gomilu dragih pesama i nekoliko najdražih (da, ja ne mogu da se odlučim za jednu najdražu pesmu), to su uglavnom pesme koje su mi ili beskrajno tužne ili in-your-face istinite ili savršeno optimistične, zapravo to su pesme o meni i za mene, ali samo je jedna pesma najseksi - 66 od afghan whigs.
ne sećam se tačno kad sam je prvi put čula, ali znam da me je pridobila na prvo slušanje. nešto kao kad upoznaš neku osobu i odmah je poželiš. jako dugo sam je tražila i svima sam toliko kukala da mi ju nađu da mi je s. na kraju skinuo sa neta i narezao na onaj potpuno seksi maleni disk i uz to pridodao odštampane reči. iako sam ih već znala. i veoma mi je čudno što gomila mojih prijatelja ne zna za ovu pesmu ili je ne doživljava kao nešto predivno.

66 je pesma od koje se naježiš i srce ti ubrzano lupa i gotovo da možeš osetiti taj seksi vajb u vazduhu i od koje ti se (otarasimo se eufemizama) gaćice navlaže. pored toga što je neverovatno hot, sve u toj pesmi je savršeno, od muzike preko teksta do glasa grega dulija. 66 je pesma za osvajanje.

..................................................

jednostavan početak sa prigušenim yeah, koje se tako lako može ne primetiti, je već dovoljan da osetiš žmarce. a potom..

You walked in
just like smoke
with a little come on, come on, come on
in your walk

ulazi polako, na prstima, potpuno zavodljivo i izazivajuće.. ja ovo zamišljam crno-belo, i to su zamagljene slike, i znojava tela i svašta nešto..

Well, come on
I've been waitin'
Are you waiting?
for my move, well I'm makin' it

kao da I'm making the move nije dovoljno, na kraju stiha uhmmm uzdah me potpuno obori. da, već tu srce počinje ubrzano da lupa..

So tell me baby, can you shake it?
If I can move it with ya
will you let me take it?

malo grubosti i realnosti - can you shake it? ali samo na kratko, jer potom opet izbija požuda i potpuno predavanje..

I'll be down on my knees
Screamin'
take me, take me, take me, take me
I'm yours

gotovo molećivim glasom - uzmi me, dajem ti se... uh!

I've never felt so out of control

o da! sooo out of control..

You don't even know what you're doin' to me
come on and do it to me
don'tcha stop

nemoj da prestaneš.. ouch! ali kakvim glasom je to otpevano.. od ovog stiha klecaju kolena.

Come on, come on
come on, little rabbit
Show me where you got it
'cuz I know you got a habit

heh, little rabbit [wicked smile]
mislim da je upravo little rabbit, zajedno sa gregovim come on, come on, come on posle ovog stiha, bio ono što me je definitivno oborilo.

..................................................

uh!
zaista ne razumem kako nekome ovo može biti plain.
66 je must have.

žene i fudbal

2006-09-10T21:06:00.000+02:00

uvek zabavna tema :)

delim žene po ovom pitanju na dve kategorije - one koje vole fudbal i one koje ga ne vole. muškarce sve svrstavam u jedan koš - oni ne vole žene koje vole fudbal. dobro, dobro, ne se žestili, znam da ima promil onih kojima to ne smeta, ali njih je zaista zanemarljivo malo. no, oplešću muškarce drugi put, hoću sad o ženama.

dakle, postoje žene koje vole fudbal. neke čak i poznaju pravila i ponekog igrača. nothing much to say about them, osim da su sjajne, naravno, budući da ja spadam u takve.
daleko su mi zanimljivije žene koje ne vole fudbal. razlikujem nekoliko podkategorija:

prvu grupaciju čine žene koje ne vole sport kao takav i fudbal im je beskrajno dosadan.
prepoznaju se po tome što govore u čemu je zabava gledati nekolicinu znojavih majmuna koji trče za loptom sat i po? preziru navijanje za bilo koji tim, u bilo kom sportu, smatraju da gledanje fudbala zaglupljuje i nikada ne znaju da se održava, recimo, svetsko prvenstvo u fudbalu.

drugu grupaciju čine žene koje ne vole fudbal jer im uleće u termin odvajanja muškaraca.
prepoznaju se po tome što ponekad izraze želju da nauče nešto o toj najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, smatrajući da im to daje bolju startnu poziciju za osvajanje u odnosu na prvu grupaciju. često idu sa svojim muškima da gledaju utakmice iako im je to neopisivo dosadno, ili im donose pivo i trude se da im ne smetaju kada je fudbal na tv-u i sa nepodeljenom pažnjom čitaju savete kako se prilagoditi svetskom prvenstvu u fudbalu ne bi li zadržala svog muškarca, a neke se mogu videti kako sluđeno šetaju gradom - same - jer su zaboravile da se tog dana igra neka utakmica.

treću grupaciju, moju omiljenu, čine žene koje ne vole fudbal i preziru žene koje vole fudbal.
različiti su razlozi za to - neke od njih smatraju da su žene koje vole fudbal izdale sve za šta su se naše majke i bake borile, te da su poklekle pod patrijarhalnom matricom i da pokušavaju da se prilagode muškim vrednostima; odnosno, one smatraju da se žene koje vole fudbal zapravo foliraju (jer je fudbal nešto inherentno muškarcima) i da to čine samo da bi se više svidele muškarcima, te ih svrstavaju u gorepomenutu drugu grupaciju. druge, pak, smatraju da žene koje vole fudbal nisu žene u punom značenju - naime, voleti fudbal nije ženstveno - i smatraju da su žene koje vole fudbal muškarače, što je svakako najveći greh koji se može pripisati jednoj ženi. žene iz ove grupacije se prepoznaju po tome što sa ponosom ističu da ne znaju ništa o fudbalu, te da im nikada neće biti jasno ofsajd pravilo.

budući da sam žena i da volim fudbal, ne jednom sam se našla u situaciji crne ovce u ženskom društvu upravo zbog fudbala.
dva scenarija su preovlađivala:

dotične bi me gledale kao frika i vrlo brzo bi prekidale svaku komunikaciju sa mnom. valjda se podrazumeva da ako znam nešto o fudbalu i pratim pokoju utakmicu onda ne znam ništa o stvarima koje su (in their humble opinion) ženama bitne aka shopingu, kuvanju, šminkanju, zavođenju.
dotične bi me gledale kao prefriganu namigušu koja samo želi da im preotme mužjaka i vrlo brzo po ispoljavanju mog skromnog poznavanja fudbala bi se priljubljivale uz svoje muškarce i streljale me pogledom.

sve ih je dodatno zbunjivalo to što se ipak ne uklapam u taj njihov stereotip. naime, nisam muškobanjasta, nisam nasilna (osim ponekad i to samo verbalno), umem da kuvam (mada mi kuvanje jaja u poslednje vreme nikako ne ide, ali o tome drugom prilikom), ponekad se šminkam (o, blasfemije!), a umem i da flertam iako to ne činim sa "zauzetim" muškarcima (waste of time and energy).

ne znam zašto, ali - girls tend not to like me.

deca su ukras sveta...

2006-09-08T12:54:00.000+02:00

moj krug poznanika je dosta širok i tu su ljudi koji jedni sa drugima nemaju nikakve veze. naravno, krug prijatelja je mnogo uži i svi sa svima imaju veze. no, u tom mom krugu poznanika postoje podskupovi dugoročno vezanih, nešto venčanih i sve veći broj iščekujućih. dobro, već smo u tim godinama kada žene počinju da paniče i razmišljaju o biološkom satu koji - jel'te - otkucava, ali me ipak iznova iznenadi (a malo i prepadne) kada saznam da je neka od mojih poznanica trudna ili da ima dete.

ja ne znam kako da se ponašam u prisustvu dece. ja ne znam šta sa njima da pričam. ja ne volim vrišteće bebe i uvek se unervozim od njihovog histerisanja. mene smaraju priče koliko puta je nečije kakalo a koliko puta podriglo. i imam (možda iracionalan) strah da se život završava onog trenutka kada se dobiju deca. prosto, kada se pojavi neko novo živo biće za koje si direktno odgovorna i kojemu si uzor (ili se makar pretpostavlja da jesi), moraš ne biti sebična i ne razmišljati o sebi, već samo i isključivo o tome. a ja jesam sebična i najviše volim sebe.*

nekako mi se čini da su deca danas mnogo više u centru pažnje nego kada smo mi bili mali. sećam se, kada bi mojoj mami došli prijatelji, progovorili bi sa mnom po koju - baš si porasla, kako je u vrtiću, znaš li koliko je 5+7, a koliko 7+5,... - ali bi potom nas decu poslalo u drugu sobu da se sami zabavljamo. dobro, jeste me mama paradirala po kancelariji s vremena na vreme, što me je veoma zabavljalo kada sam bila baš mala i beskrajno iritiralo kada me je spucao pubertet, i jesam kao najstarije dete u porodici imala svu pažnju sveta, ali je to negde ostajalo u razumnim okvirima.
danas, however, mladi roditelji ne idu nikuda bez dece. jednog od roditelja možda i možeš videti bez potomstva, ali oboje - no way. i kada se naposletku, posle raznih peripetija vezanih za ugovaranje termina koji odgovara i detetu i tebi, vidiš sa svima njima, nema tu nekog ozbiljnog razgovora. prvo, moraš paziti da ne kažeš nono-word pred detetom i moraš paziti da ne protivurečiš roditeljima jer da to može podrivati njihov autoritet kod offspringa. drugo, ne smeš ni slučajno reći da ti se nešto kod deteta ne sviđa ili ne-daj-bože da nije prelepo i najpametnije i najslađe, jer će to munjevito poništiti sve godine poznanstva i prijateljstva. i treće, moraš se pretvarati da su ti beskrajno zanimljive sve priče o tome šta je dete tog dana reklo ili uradilo i da ti je svaka pažnja koju ti dete posveti zapravo dar sa neba koji si oduvek očekivala.

velika je prevara ono da su muški glave porodice. a nenene, deca su ta koja vladaju.

da ne bude zabune, znam da ima i dece koja su zaista nenaporna i slatka i zabavna i čiji roditelji nisu 24/7 na ivici živaca ili u konstantnom strahu od toga da se njihovom blagu nešto ne desi ili im se čitav svet nije sveo isključivo na to čovekoliko biće. poznajem... pa, recimo, jedan takav par. ne znam šta se dogodi svim tim normalnim ljudima kada se razmnože. kao da im se ispere mozak i usadi sistem vrednosti moje bake koji ukratko glasi - deca su ukras sveta i sve mora da se vrti oko njih.

iskreno se nadam da, ako ikada budem proud mama, neću postati članica te armije roditelja kojima je dete kidnapovalo život.

* što ću uživo uvek opovrgavati

nešto prelepo

2006-09-05T12:29:00.000+02:00

ti zbog mene
ja zbog tebe
pitam se
ima li te uopće

ili me vuče svojoj blizini
strah od voljeti
s tim još mogu
biti voljen
može me izbrisati

stoji netko usred mene
čistom voljom dodjeljen
tko me bira svog za sebe
sve što nosim kupuje

sad sam spreman da se bacim
pod korake tog sna

ima li tu
mjesta za mene
sasvim mala rupa je
dovoljna
da se ušuljam u tebe

previše zaokupljen
krletkom koju gradim
po skrivečki, super tajno
dok te hranim svojom gladi

sad sam spreman da se bacim
pod korake tog sna

ima li tu
mjesta za mene
sasvim mala rupa je
dovoljna
da se ušuljam u tebe

jer sve je nevažno
sasvim sigurno
pored tebe
svaki će refren
pasti u vodu...

mjesto za mene - urban & 4

srce, matorci i 6. sprat

2006-09-03T11:09:00.000+02:00

tako je malo potrebno da se iznerviram.
imam nekakav health condition, neko čudo sa srčanim zaliskom koje se manifestuje ubrzanim radom srca i kao-riba-na-suvom disanjem. navodno ne bih smela da se nerviram ili uzbuđujem. krasno. samo, kako to da izvedem? da stavim na ignore sve one budale sa kojima moram da komuniciram? da ne primećujem galopirajuću glupost raznih troglodita? da očekujem neočekivane postupke ljudi koje mislim da znam? da svakom novom izazovu prilazim ravnodušno i smireno? da u svemu nalazim ponešto lepo und krasno?
e baš to su mi rekli doktori.
mislim, super, ali onda molim da mi se uradi nekakva lobotomija i ugradi mentalni sklop jece lutkice.

odem juče do prodavnice da kupim hleb i mleko i umalo poginem okliznuvši se o pod koji teta u crvenom briše čitav sat pre kraja radnog vremena. sat pre kraja radnog vremena, alo?!? ajd što je besmisleno i neučinkovito, nego je opasno - što po život, što po bele patikice koje teta u žaru brisanja slučajno zahvati krpom koja je čista bila eventualno onog dana kada je nabavljena, mada sumnjam u to. odem potom do trafike da kupim cigarete, čekam da čika završi razgovor (hej, pričaj kad nemaš mušterije!), i dok ja tako glumatam finu i punu razumevanja devojčicu, uleti neki deda da kupi štagod pre mene. i još ispizdi na mene jer da sam mu rekla "gospodine, ali ja sam došla pre vas". kao da sam mu najstrašnije ispsovala sve do trećeg kolena unazad - "šta ti meni gospodine, nisam ti ja gospodin, gospođice!!!" + tirada o tome kako današnja omladina ne poštuje starije i kako se u njegovo vreme znao red.
oprostite, Gospodine, ali sve to smo videli od Vas!

da se razumemo, i mene užasno nervira kada vidim da klinci ne ustaju matorcima u prevozu ili kada prodavci pizde na babe&dede koji istresaju sitniš da plate pola hleba i kiselo mleko. i beskrajno su mi slatke babe&dede kad počnu svoje during the war priče ili kad dele savete kako se ponašati u društvu. ali, zaista ih ima bezobraznih i džangrizavih i nesnosnih. i nikada mi neće biti jasno zašto mora da se glasa ujutro i zašto mora da se pretrčava (brzinom puža, da primetim) ulica van pešačkog prelaza i zašto mora da se ide prevozom u špicu i zašto mora da se uleće preko reda po poštama, trafikama, prodavnicama, apotekama etc.
mislim, kuda žure sve te babe i dede?

i da se vratim jučerašnjem danu - posle "uspešne" kupovine, dođem u zgradu da bih shvatila da je neko ostavio otvorena vrata od lifta na šestom spratu. par minuta sam ozbiljno razmišljala kako da napakostim komšijama - jedino što mi je palo na pamet jeste da im na vratima napišem "ovde žive monarhisti/glasači ldp-a" ili da izvedem akciju sonje savić iz šećerne vodice. međutim, bejah toliko umorna od nerviranja i pentranja do šestog, tako da ništa nisam uradila. ali! zapamtila sam ih - dodati su na listu za odstrel.

eto.
ne nerviram se zbog siromaštva u svetu, ozonskih rupa i građanskih ratova u zemljama trećeg sveta, ali se nerviram kada ne mogu da stignem do svog stana ili kada ne mogu da kupim cigarete na miru.

i am a lesser person.

we apologize for any inconvenience

2006-09-02T15:10:00.000+02:00

poznata vam je ova rečenica?
ja ju mrzim. mrzim ju kada se pojavi po pokušaju postiranja nadasve umnog i dubokog posta kojemu sam posvetila čak 5 minuta svog vremena, naročito ju mrzim kada se pojavi pošto ne mogu da otvorim mail, mrzim ju i kada stigne kao odgovor na poslat formular. kao da ona mašina tamo negde zna da će me ispizdit takav odgovor i kao da me namerno živcira. uvek pomislim da svima drugima sve savršeno fercera, a da samo mene ta mašina zajebava. i mrzim tu far-away mašinu više od svega.

mašine će nam glave doći, mark my words.

sunce

2006-09-01T12:40:00.000+02:00

najzad.
ubila me jesen u avgustu. thumbs up za septembar.

setih se jutros kristala i pesme 'sunce'. iako imaju puno boljih. i gvozden je tako m-ljac. da, znam, moje poimanje zgodnih muškaraca je sumanuto. :)

predomislila sam se. umesto sunca, sjaj od lutaka:

probaj da u glavi budeš sam
samo sad probaj, nemoj gledati na sat
ritam snova mi sad govori u glas
samo sad probaj
i budi tu

pusti da sunce večno sja
pusti da sijam sad i ja
pusti da sunce večno sja
pusti da sijam sad i ja

probaj da i sumrak ima sjaj
samo sad probaj da ova priča nema kraj
sa usana mora lepa reč da odzvanja
probaj da budeš tu

i još:
molim poštene posetioce ovog bloga da mi pomognu - hoću da mi se komentari vide ispod postova a ne ovako ogavno, u iskačućem prozoru.

unapred zahvalna.

coffee & kisses

2006-08-30T03:20:00.000+02:00

kažem ja svom poznaniku/prijatelju kako meni svaki dan počne uz kafu i kačenje na net, a sve u okviru priče o odvikavanju od foruma. na šta on odgovori "kafe sam se riješio prije više od 3 godine, znači, na pola sam puta.."

rešio sam se kafe meni zvuči kao sf.
meni jutro bez kafe nije dobro jutro. dapače.
meni je kafa potrebna da bih mogla da funkcionišem.

no, setih se svoje drugarice iz osnovne škole, izvesne ksenije koja se plašila da će početi treći svetski rat a da se ona još uvek nije poljubila i smatrala da je to jedna katastrofa kosmičkih razmera.. elem, svojevremeno, beše to po završetku osnovne škole, upoznam ja svog prvog pravog dečka (pravog dečka as in nije me samo pitao hoću li da pođem s njim i potom zanavjek prestao da obraća pažnju na me, već smo par puta čak i izašli zajedno i držali smo se za ruke pred drugarima; disclaimer: imala 14 godina), [ta-ram] poljubim se s njim i odmah sutradan pohrlim da svoje ogromno životno iskustvo podelim sa njom. pozovem ju i kažem "ja sam se poljubila", ona odgovori - odmah dođi kod mene na kafu da mi s-v-e ispričaš.
na stranu što je čitav taj happening iz ove vizure potpuno smešan (ja ne znam kud ću s rukama, nosem i jezikom i u potpunoj sam panici jer da će on da me poljubi), beskrajno mi je slatko to što smo se nas dve našle da uz kafu koju - treba li da ističem? - nikada ranije nismo pile, izbistrimo kako, kuda, kada i s kim (sa naglaskom na kako) izvesti taj first kiss. nekako nam se činilo da je piti kafu odraz zrelosti i odraslosti i da je upravo taj trenutak onaj pravi za početi piti istu. jer, zaboga, samo odrasli i ozbiljni piju kafu.

ta prva kafa mi se nekako baš urezala u sećanje. sedele smo kod nje u sobi, ona je skuvala kafu, pitanje slađa-gorča se nije postavljalo - obe smo usule tonu šećera u istu, pile smo tu jednu šoljicu nekih sat vremena, uredno praveći grimase, i bistrile kako je to izgledalo. sećam se da me je pitala jesmo li se ljubili italijanski ili francuski, nisam potpuno sigurna ali čini mi se da je italijanski podrazumevao pomeranje jezika gore-dole, dok je francuski značio kruženje jezikom oko njegovog jezika. dosta bizarno, i must say. i još smo, sa ozbiljnošću devojčuraka od 14 godina, zaključile kako smo napokon odrasle i kako više ništa neće biti isto.

volim kad se setim ksenije :)

dobro.

2006-08-29T13:14:00.000+02:00

probili smo led, ali nećemo tu stati :)

odlučila sam da se odviknem od foruma, a rešenje koje se nameće kao najjednostavnije jeste da jednu adikciju zamenim drugom.

nešto razmišljam, kada bi me bacilo na pusto ostrvo i reklo mi da mogu da ponesem samo jedan gedžet, tražila bih kompjuter sa internet konekcijom. meni je taj internet beskrajno zabavan i sada mi se čini da bih mogla provesti neograničeno vreme sama sa kompom. ok, to je verovatno zato što me danas mrzi da komuniciram uživo sa bilo kim, ljudi ponekad mogu biti užasno naporni ili pak predvidljivi ili dosadni ili hiperaktivni i uvek očekuju da im se posvetiš iako te ponekad ič ne zanima to što žele da ti priopće, ali kao zbog uljudnosti i iz pristojnosti ih saslušaš i klimoglaviš. dosta je to licemerno. mislim, i ja sam takva, samo što u svom slučaju ja to nazivam obzirnošću, lepše zvuči.

no, da se vratim na internet i virtuelnu komunikaciju. ne prestaju da me fasciniraju ljudi koji očekuju (ma šta očekuju - zahtevaju!) da se po kojekakvim chatovima ili forumima, na kraju i po blogovima, postiraju samo veselo veselo hippie ljubav sreća kuca maca slatko razumem-te redovi i tako se ponašaju. ne razumem u čemu je fazon. kao - bolja si osoba ako nikad nemaš zadnjih misli? pored toga što mi to (nemanje zadnjih misli) deluje kao nemoguće, odražava i nemanje stava. prosto, ne može ti sve biti okej ili slatko ili lepo or whatever. a ako ti jeste sve tako, onda si debil. plus, ljudi koje nikad ništa ne izbacuje iz takta su tako dosadni. way too boring, ako se mene pita.

ja, recimo, imam svoju listu za odstrel. uglavnom se sastoji od javnih ličnosti, imenom i prezimenom, čije nepostojanje bi učinilo ovaj svet mnooogo boljim, ali i od raznih drugih koje prezirem.

delimična lista za odstrel:

brajan adams, fil kolins, elton džon (mada, priznajem, volim neke njegove stvari iz rane faze), bon džovi, selin dion, maraja keri i ini slični pobačaji na muzičkoj sceni

ideološki ekstremisti - sa koje god strane spektra

religiozni fundamentalisti sa naročitim naglaskom na one koji te ubeđuju kako treba da veruješ

manijaci i silovatelji; zapravo, svi muškarci koji se iživljavaju nad ženama

žene koje preziru feminizam

homofobi

svi koji se lože na oružje i smatraju pucanje ultimativnom obznanom svog veselja

deca koja bacaju petarde

psihopate koje muče životinje

nesavesni doktori, korumpirani panduri, nepismeni profesori

navijači koji smatraju da žene ne mogu da razumeju fudbal

bukvalisti, naročito oni koji insistiraju na političkoj korektnosti uvek i svuda

osobe koje očekuju da im čitaš misli i ljute se ako nisi uspela da pogodiš šta žele

gorepomenute love-joy-happiness osobe + osobe koje tvrde da nemaju predrasuda

svi koji preziru ličnu higijenu i smatraju dezodorans, sapun, propuh i pastu za zube smrtnom opasnošću

neke osobe koje sam na žalost upoznala, a neću ih navesti ovde.

The razlog

2006-08-29T00:00:00.000+02:00

do skoro su u mojoj sobi obitavala tri kompjutera. na žalost, jednog sam otuđila - bio je to star, spor i mali komp, kojeg sam poklonila teči za kancelariju još uvek neotvorene firme. e sad, samo otuđenje mi nije tako teško palo, ali agonija pregledavanja i prebacivanja fajlova sa njega na tratinchice bogami jeste. dragi noname, naime, nije imao ni flopi ni usb port niti cd rezač, prebacivanje mailom nije dolazilo u obzir jer da sam na dajlapu, ali - to cut the long story short - agonija je trajala nekoliko dana, no uspeh nekako.

nađoh na nonejmu gomilu nekih starih mailova, naravno sve sam ih morala iščitati, neke moje stare priče iz vremena dok sam se ložila da želim da pišem, gomilu fotkica sa ljudima koje već dugo nisam videla... malo me ta čitava pohranjena prošlost spucala.

pošto me užasno mrzi da sad reorganizujem foldere po current kompovima, a imam i fobiju od nenadanog nestanka fajlova - eto bloga.

Idem na aerobik ponedeljkom, sredom i petkom. Svaki put radimo iste vežbe i slušamo iste kasete i svaki put asistent nam kaže da ako smo dobro radile, osećaćemo se kao da lebdimo. A ja se posle uvek osećam na znoj i imam konstantnu upalu mišića.