last night I dreamt...

tako je malo potrebno da se iznerviram.
imam nekakav health condition, neko čudo sa srčanim zaliskom koje se manifestuje ubrzanim radom srca i kao-riba-na-suvom disanjem. navodno ne bih smela da se nerviram ili uzbuđujem. krasno. samo, kako to da izvedem? da stavim na ignore sve one budale sa kojima moram da komuniciram? da ne primećujem galopirajuću glupost raznih troglodita? da očekujem neočekivane postupke ljudi koje mislim da znam? da svakom novom izazovu prilazim ravnodušno i smireno? da u svemu nalazim ponešto lepo und krasno?
e baš to su mi rekli doktori.
mislim, super, ali onda molim da mi se uradi nekakva lobotomija i ugradi mentalni sklop jece lutkice.

odem juče do prodavnice da kupim hleb i mleko i umalo poginem okliznuvši se o pod koji teta u crvenom briše čitav sat pre kraja radnog vremena. sat pre kraja radnog vremena, alo?!? ajd što je besmisleno i neučinkovito, nego je opasno - što po život, što po bele patikice koje teta u žaru brisanja slučajno zahvati krpom koja je čista bila eventualno onog dana kada je nabavljena, mada sumnjam u to. odem potom do trafike da kupim cigarete, čekam da čika završi razgovor (hej, pričaj kad nemaš mušterije!), i dok ja tako glumatam finu i punu razumevanja devojčicu, uleti neki deda da kupi štagod pre mene. i još ispizdi na mene jer da sam mu rekla "gospodine, ali ja sam došla pre vas". kao da sam mu najstrašnije ispsovala sve do trećeg kolena unazad - "šta ti meni gospodine, nisam ti ja gospodin, gospođice!!!" + tirada o tome kako današnja omladina ne poštuje starije i kako se u njegovo vreme znao red.
oprostite, Gospodine, ali sve to smo videli od Vas!

da se razumemo, i mene užasno nervira kada vidim da klinci ne ustaju matorcima u prevozu ili kada prodavci pizde na babe&dede koji istresaju sitniš da plate pola hleba i kiselo mleko. i beskrajno su mi slatke babe&dede kad počnu svoje during the war priče ili kad dele savete kako se ponašati u društvu. ali, zaista ih ima bezobraznih i džangrizavih i nesnosnih. i nikada mi neće biti jasno zašto mora da se glasa ujutro i zašto mora da se pretrčava (brzinom puža, da primetim) ulica van pešačkog prelaza i zašto mora da se ide prevozom u špicu i zašto mora da se uleće preko reda po poštama, trafikama, prodavnicama, apotekama etc.
mislim, kuda žure sve te babe i dede?

i da se vratim jučerašnjem danu - posle "uspešne" kupovine, dođem u zgradu da bih shvatila da je neko ostavio otvorena vrata od lifta na šestom spratu. par minuta sam ozbiljno razmišljala kako da napakostim komšijama - jedino što mi je palo na pamet jeste da im na vratima napišem "ovde žive monarhisti/glasači ldp-a" ili da izvedem akciju sonje savić iz šećerne vodice. međutim, bejah toliko umorna od nerviranja i pentranja do šestog, tako da ništa nisam uradila. ali! zapamtila sam ih - dodati su na listu za odstrel.

eto.
ne nerviram se zbog siromaštva u svetu, ozonskih rupa i građanskih ratova u zemljama trećeg sveta, ali se nerviram kada ne mogu da stignem do svog stana ili kada ne mogu da kupim cigarete na miru.

i am a lesser person.