last night I dreamt...

i'm alive! :)
a uskoro će i novi postovi.

stay tuned!

1. primljena sam na fraj cisco kurs. bravo ja.
2. bila na koncertu evebraun, popsajkla i rebelstara u petak u bečeju. mnogo je mali taj bečej, pa su mu i klubovi mali. ali bilo je predivno i ne znam ni šta bih mogla da napišem ne bih li opisala sreću sreću radost zbog toga što sam najzad mogla ponovo na koncertu da urlam sve one svoje omiljene pesme. ko nije bio, propustio je čaroliju.
3. forum je umro. još uvek nisam sigurna kakve to emocije izaziva kod mene.
4. duhovi su nestali. sami od sebe. to me veseli.
   
5. sestra ide u ameriku na godinu dana. da studira.
   

i za kraj, najveća promena u mom životu:
TRUDNA SAM.

ko želi da čita kako to izgleda, može to na mom trudnjačkom blogu.

ostalima preporučujem da čitaju - bez izbora najboljih postova, mada sam to planirala -
prvo žene (pod parolom pussy power):
sexless
liberty bell
rahatlokum
zrinka

a potom i dečake:
lebowski
ribafish
superstudio

toliko od mene za sad.



kategorija: novosti

prvo apdejt: vodokotlić radi NORMALNO preko dana, a puštanje vode se čuje samo noću! ako ih i ima, ovi moji duhovi su prilično zauzeti u tom veceu i samo se tu provađaju, pa sam se navikla. a i promenićemo uskoro vodokotlić [mnogo mi je smešna ova reč i svaki put kad ju napišem setim se reklame za blu - blu je plavo, blu je sveže... :D ] pa će valjda to noćno uznemiravanje prestati.


pričah pre neki dan sa sestrom o tome kako me užasno nerviraju redovi i ljudi koji ti se zalepe za leđa u istom. poriv da nekome dišeš za vrat u redu mi nikada neće biti jasan. kao, stići ćeš pre na red ako se tareš o onog ispred sebe?? a što je najstrašnije, ako nekome prigovoriš ili ga, pak, zamoliš da se malo odmakne, gledaće te kao da nisi normalna. možda i mogu da razumem to guranje i nabijanje kada se nalaze u 'usmerenom' redu, između onih tračica i stubića, i kada je gužva (u poshti, banci...), mada mi ni to nije najjasnije, ali priljubljivanje u banci koja NEMA ograđen prostor za red, u kojoj NIJE gužva i čiji je čekaoni prostor prilično veliki - e to NIKAKO ne razumem.
bejah u velikom iskušenju da čoveka zavalim tašnom u glavu pre par nedelja kad mi se lepio za bok u prevrućoj banci. mislim, on je sledeći posle mene, NIKOG nema posle njega, postoje DVA šaltera koji će se uskoro osloboditi, od njega do vrata ima nekih 4 metara, od mene do šaltera ima oko dva i po metra, a od mene do njega ima cca 30 cm!! pogledam ga zblanuto i pomerim se dva koraka ulevo od njega, kad - ne lezi vraže - pomeri se i on dva koraka ka meni. i tako nekoliko puta. pa, jebemmumiša, ne možeš preko mene do šaltera! srećom po njega, a na žalost mojih živaca, malo mi je bilo loše i vrtelo mi se u glavi, pa ne napravih scenu u banci. ali i dalje ne razumem zašto kog đavola ti neki ljudi MORAJU da ti se uvale u personal space dok stoje u redu. idioti.

druga stvar koja me dovodi do ludila jesu mala deca, preciznije male devojčice, koje me, dok stojim ispred prodavnice sa prelepom zlatnom retriverkom koja, na žalost, nije moja, ali je obožavam, elem, kad me one svojim piskutavim glasovima razvučeno i prilično glasno pitaju: a kaaaako se zooove? i tako sto puta. šta te briga kako se zove! ako hoćeš da je pomaziš, pomazi je. eventualno pitaj da li možeš da je pomaziš ili da li ujeda, a najbolje je da ne progovaraš. na kraju sam toliko popizdela od tih glasića da sam jednom sirotom detetu odbrusila - zove se UBICA. htedoh da dodam i '... male dece', al' se suzdržah. jedva. jadno dete. ako ikad budem majka, plašim se da ću biti grozna :(
ipak, daleko gore mi je kada roditelji, videvši me sa psom, počnu da paniče i sklanjaju decu, prenoseći tako svoj iracionalan (ili pak ne, nebitno) strah od pasa na svoju decu. od njih su mi jedino gori oni koji deci prete - budi dobar, inače će te pas ujesti. ha? o_0 skandal.
a onima koji sa decom pretrčavaju ulicu na crveno ili van pešačkog prelaza bih nalupala šamare. i oduzela im decu. jebote, koliko neodgovoran treba da budeš, pa da uzmeš za ručicu nekog cmizdravca od 4 godine koji jedva hoda, a kamoli trči, i pokušaš da pretrčiš srpskih vladara u sred špica?! retardirane budale.

takođe, izbezumljuju me smrdljivi ljudi po gradskom prevozu. a i inače. okej, svakom se može dogoditi da se oznoji, ali ima onih kojima se talože slojevi osušenog znoja. brate mili, postoje razni dezodoransi, antiperspiranti, a i sapun je čudo. mada, ne znam šta je gore: znoj + odeća koja smrdi na naftalin ili znoj + dezodorans. fuj.
sestri pre neki dan došao čovek da ugovori neki tehnički pregled, kaže ona da je sirota jedva izdržala da se ne ispovraća istog trenutka. čovek, zaposlen u nekoj kancelariji, dakle ima kolege koje su sa njim svaki dan, bio je u odelu sa flekama, košulje prljavog okovratnika, smrdeo na kilometar, nokti su mu bili dugi i prljavi... ma, fuj bre. ona inače, kad se nađe u situaciji da je u njenoj blizini neko smrdljiv, stavi maramu preko nosa. sad joj je to bilo nezgodno, ipak je trebalo da ugovore posao. kolega joj je mudro otišao na puš pauzu i tako izbegao ozbiljnu kontaminaciju (pa nek neko kaže da je pušenje loše). nije mi jasno kako neko dozvoli sebi da toliko smrdi. valjda se navikne, šta li...

i za kraj – mrzim, prezirem, gadim se kada neko: srče kafu, mljacka dok jede, proizvodi onaj coktavi zvuk izvlačenja hrane između zube, pljuje po ulici, lomi prste.


nešto sam nervozna ovih dana...

kategorija: lažni PMS

dakle, premreću od straha noćas.
svako malo mi (neko, NEŠTO?!?) pušta vodu u veceu.
i ne, nije mi pokvaren vodokotlić, jer da je pokvaren, onda bi valjda curkalo i curilo sve vreme, a ne bi se puštala voda. prvi put kad sam skupila hrabrosti da odem da vidim šta se događa - a to je bilo drugi put pošto je voda puštena i sa dragim na telefonu kojeg sam izbezumljeno pozvala - vrata su bila zatvorena i bio je mrak i ja sam upalila svetlo i naravno da nije bilo ničeg, ni nekakve senke ili prljave vode sa raskomadanim delovima ljudskog tela (a palo mi je na pamet da bih mogla takvo što zateći tamo), i bila sam racionalna sledećih pola sata, kao "okej, nešto se sjebalo, neće više i nema tamo ničeg", mada sam upamtila (ali potisnula) da se lančić pomerao... e, a onda je ponovo počelo. jednom, drugi put, TREĆI put... i ne dešava se u pravilnim razmacima i.... i odlepiću. što od straha jer ne znam koji kurac se događa, što od straha jer se prepadnem od zvuka svaki put.

'bem ti duhove sa slabom bešikom!

i piški mi se, a ne smem u wc :(

sinoć me neki podsetiše da dugo nisam pisala na blogu. heh, k'o da ja to ne znam. lenja sam, najlenjija :D

u ovih nekoliko dana/nedelja sam imala razne poduhvate:

- opet sam se igrala u kuhinji i pokušala (sa naglaskom na pokušala) da napravim loptice od testa sa spanaćem [ishod je bio fatalan - testo je bilo retko i ništa nije naraslo i zagorelo je, ali je bilo ukusno]

- presadila sam krstu, zapravo teča mi je presadio krstu, a spoznala sam da navodno ne smem da ga šetam s jednog mesta na drugo, te da sam ga skoro ubila iznošenjem na prozor da se osunča - sada se oporavio i izrasle su mu dve nove pipe :proud:

- dodatno sam omrzla crkvu i crkvene praznike; naime, banka mi nije radila jebena četiri dana zbog uskrsa, pa nisam mogla da podignem pare. sa bankarskim radnicima, naročito onim na šalterima, vodim specijalni rat već mesec dana. ali o tome drugi put. nove tehnologije koje se kliču kartice još uvek ne koristim jer svoju nisam aktivirala [fajlirati pod lenjost]. povrh toga, subota na nedelju noć, kada se dočekivao uskrs, prvo su besomučno zvonila zvona sa crkava [ja se nalazim u zvučnoj zoni makar dve takve], a onda se narod razveselio pa pucao narednih sat vremena. kakva zemlja, ludilo. i još - od žene koja nam svakog vikenda donosi sir baka naručila 10 jaja, a ova joj u religioznom zanosu donela 10 ofarbanih jaja. super. od farbanih jaja se garant pravi najbolji omlet.

- u tripu sam da će mi sise eksplodirati. užasno me bole, porasle su, a menstruaciju (kojoj sam pripisala uzrok tih promena) još ne dobih. hoću nazad svoje male sise!

- bila sam u šopingu što u beogradu podrazumeva naoružavanje vodom, hranom, udobnom obućom, debelim živcima i bezgraničnim strpljenjem. umislili ste da želite da kupite običnu pamučnu majicu sa kratkim rukavima, crnu ili belu, bez ikakvih aplikacija, šljokica, nitni, bez preklopa i izreza do pupka? e pa, mnogo tražite! takvo što NE POSTOJI. farmerke koje nisu napravljene za anoreksične žirafe i koje ne nameravate da nosite sa tangama koje izviruju do pola iz njih su sooooo passee. prodavačice, koje izgledaju kao da su upravo došle iz etiopije, me gledaju ili k'o slonicu koju bi trebalo baciti na prinudnu dijetu ili k'o babu ispalu iz prošlog veka kad tražim obične farmerke, ravne, bez šljokica i sa strukom iznad linije pubičnih dlačica. o crnim cipelicama za proleće ne smem ni da počnem. sa štiklom - ima. sa nitnama - ima. zlatnih - ima. krajnje neudobnih - ima. po ceni levog bubrega - ima. ali, jednostavnih, ravnih, samo crnih, po pristojnoj ceni - e za to se već morate ozbiljno pomučiti. ipak, nađoh relativno brzo prelepe crne cipelice, zaljubila sam se u njih na prvi pogled i odmah ih kupila. nisam mogla verovati kakve sam sreće bila, budući da sam istog dana kad sam krenula da kupim cipele, narečene i kupila. avaj, sreća beše kratkog veka - kad sam došla kući primetila sam da su cipele... pocepane! srbija, brale. u prodavnici obuće se uredno, po regularnoj ceni, prodaju pocepane cipele. zajebati mušteriju, njihov je moto. srećom po nju, prodavačica mi sutradan nije pravila nikakav problem oko zamene, inače bih napravila omanju scenu. savet: prilikom kupovine obuće (a i odeće, kad smo već kod toga) otvoriti četvoro očiju, pregledati svaki pedalj artikla koju želite da kupite i obavezno tražiti račun.

- gledala sam ligu šampiona, utakmice su bile sjajne. onih hilarous 7:1 za mančester neću komentarisati. samo da kažem da sam otkrila da gledanje fudbala u dresu lamparda donosi pobedu timu za koji navijam. očekujte finale čelzi - milan :D

danas je koncert nežnog dalibora i danas je rođendan mom najdražem crnogorcu. neću da mu pišem hvalospeve, on ionako zna koliko ga volim i da mi je beskrajno drag. samo ću mu poželeti da milan dođe do finala i da najzad provali šta i kako misle te dankinje :)
srećan ti rođendan, bokeljski pastuvu!

ja sam rekla - danas se osećam puno bolje.
a dobila sam odgovor - mhm.... zvučiš užasno.





kategorija: LEPE STVARI KOJE NAM DRUGI GOVORE

pokušavam da se setim koji je bio prvi koncert na koji sam išla i ne mogu, nisam posve sigurna, sećam se samo da sam bila očajna jer me moji nisu pustili na, hehe, koncert tine tarner :D

ali sam se zato setila svog prvog samostalnog letovanja. bilo je to leto između šestog i sedmog razreda, išla sam sa drugarima iz školice i to preko - umirem od smeha dok ovo pišem - saveza izviđača beograda ili kako se već zvalo to udruženje. a smešno je jer ja nikad nisam bila članica izviđača, niti je to bio iko iz moje škole, osim nastavnika fizičkog (a čega bi drugo bio nastavnik?) koji je bio nešto u tim izviđačima, pa nam je prezentovao tu mogućnost da kampujemo [što nije tako privlačno] bez roditelja [što je bilo IZUZETNO privlačno] u, recimo, mlinima. da mi život zavisi od toga, ne bih mogla da se setim kako se zapravo zvalo to mesto. no, to nije ni bitno.

sećam se spavanja u šatoru sa drugaricom koju nisam podnosila [milka, mislim da sam ju već pominjala] i panike svake noći pred spavanje - užasavala me je mogućnost da mi se neki insekt uvuče u krevet, ako se ono uopšte može nazvati krevetom, što se btw jedne večeri i dogodilo, fuj. sećam se i da mi nismo imali nikakve izviđačke aktivnosti, dočim su deca iz drugih škola stalno nešto petljala sa nekim drvećem i pešačenjima i snalaženjem u prirodi... pored toga i prvog noćnog kupanja [kada su se ana i dača ljubili i ko-zna-šta-sve-još radili :o ] i ogavne hrane, sećam se i odlaska u lokalnu diskoteku i pesme "ima nešto od srca do srca, neka tanka nit..." crvene jabuke i kako smo je sandra i ja urlale na sav glas. i još se sećam kako smo preskakali neki zidić ne bismo li bez potrošenog dinara odgledali la bambu u bioskopu na otvorenom. mislim da sam se i rasplakala tada na tom zidiću.

i to je otprilike to. sasvim sam sigurna da mi je to tada bio užasno bitan događaj i da sam se osećala veoma ozbiljnom i odraslom, mislim, ipak sam bila negde sama, hej! i zasigurno sam mogla da pričam satima o tom letovanju i šta mi se tamo sve dogodilo i izvesno sam znala kako se to mesto zvalo, a verovatno sam znala i ime te diskoteke.
i sigurno bi dvanaestogodišnja palčica bila izuzetno razočarana sadašnjom palčicom i njenom zaboravnošću.

a prvi koncert... pa, recimo da je prvi kojeg se živo sećam bio urgh! na mašincu u trećem srednje.

kad sam odlučila da otvorim blog, bilo je to da bih negde (na sigurno?) pohranila svoja ranija pisanija. no, to je trajalo veoma kratko. pa sam pomislila kako bih blog mogla koristiti kao svojevrsni dear diary, ali mi je to bilo preogoljeno. pa sam onda htela biti duhovita i pisati o zanimljivim i smešnim stvarima koje su mi se dogodile ili koje sam čula. pa mi je to bilo prebanalno i često ne tako smešno pošto se stavi na papir [heh, papir! :) ]. zatim sam odlučila da budem ozbiljna i pišem o društveno značajnim temama, ali mi je to bilo pretenciozno i pomalo dosadno. a onda sam umislila kako bi trebalo da budem misleće biće i iznosim svoja mudra zapažanja o svetu i ljudima oko sebe. pa mi je to bilo preglupo i već viđeno.
i na kraju, nemam pojma šta je meni ovaj blog.
znam samo da mi je super kad pišem, pa makar pisala i kojekakve budalaštine ili neinventivne i trivijalne postove i makar me posle bilo pomalo sramota zbog onoga što sam napisala [mada se to nikad do sad nije desilo ;) ].

enihau, dala sam ime kaktusu. moj novi ljubimac se zove KRSTA. zašto, kako, pojma nemam, nekako mi je krsta delovalo prikladno. i već je, sirot, doživeo prvu nesreću - pao je sa prozora. s ljubavlju ga iznosim svako jutro na prozor da se osunča, pa ga malo zaboravim tamo, pa kad malo dune jači vetar (a dunuo je), krsta završi na podu i van ogavne plastične saksije u kom sam ga dobila i koju ću mu, koliko sutra, zameniti nekom lepom, novom, keramičkom. ne znam samo kako ću ga presaditi jer nemam ni zemlje ni adekvatnu zaštitu od bodlji kojima krsta obiluje.

kategorija: baba koja peva svojim biljkama.

ponekad pomislim da sam pomalo freak. imam te neke navike koje čak i meni - biću blaga - katkad deluju suludo.


recimo, ne mogu da zaspim ako je u spavaonici potpuno tiho. ili potpuno mračno. nekako mi se oči izbuljave a uši načulje u iščekivanju da odnekud nešto iskoči. i onda moram da uključim tv, nekako mi glasovi i svetlo sa ekrana ulivaju sigurnost. ili, ako sam na putu, volim da slušam muziku. malo me one slušalice nažuljaju, ali ispadnu iz ušiju tokom noći. uglavnom.
no, dobro, ova suludost spada u kategoriju: silly fears.


obožavam da pregledavam svoje fotografije. u naponu puberteta, nesigurna - znam, zvuči neverovatno, ali eto i ja sam nekad bila nesigurna u sebe – dakle, nesigurna po pitanju svog izgleda i zanimljivosti, prezirala sam foto-aparate. štonokažu, bežala sam od njih k'o đavo od krsta. zapravo, krila sam se od svih, ušuškana u svoje prevelike dukserice i skrivena iza predugih šiški [šišaka?]. nisam volela svoje fotke, mrzela sam majku do beskraja kad me je terala da poziram sa rodbinom za kolektivnu fotku sa nove godine ili dok me je fotkala kako duvam svećice na rođendanskoj torti. užasno me je bilo stid kada bi neko poželeo da vidi fotke kad sam bila mala, pa mama ili baka iznesu one ogromne albume, a u njima: ja sa deda mrazom - plačem, široko razjapljenih ustiju sa rupom od tek ispalih jedinica; ili ja golišava beba na stomaku, smejem se; ili ja sa bakom u kuparima, slikale se uz nekakvu oveću živicu koja mi prekriva pola lica [baka je inače imala običaj da me uvek, ali UVEK, tera da stanem uz neki zeleniš da bi me uslikala; mislila je da je to lepo]; ili ja u crvenom kaputiću i lakovanim cipelicama sa kiselim osmehom na licu jer su me te cipele veoma žuljale, a mama me naterala da se lepo obučem za posetu njenoj kumi; ili ja na ekskurziji sa najboljom drugaricom i facom kao da mi se upravo ide u wc; ...
da sam mogla [i smela ;)], bila bih spalila tada sve svoje fotke. ali sam onda nekako naprasno zavolela foto-aparate i fotkanje. u stvari, nije bilo baš naprasno, zapravo je za to zaslužan moj prvi dečkić koji me je isprva jurio ne bi li me uslikao i zaista je voleo te moje fotke. ruku na srce, te fotke i jesu bile lepe. čak sam i sama sebi delovala prelepo na njima. pa sam i ja zavolela fotkanje. i tako sad, s vremena na vreme, uzmem tu ogromnu kutiju sa fotografijama i gledam ih i često me jako spuca ta prošlost i ljudi kojih ili više nema ili ih nema u mom životu. ili pak 'prelistavam' folder My Pictures. iako volim digitalne aparate i super mi je što se mogu fotkati onoliko puta koliko je potrebno ne bih li ispala kako treba, negde mi nedostaje taj osećaj papirne fotografije u ruci i šiz zbog otisaka prstiju po njima. a i to ograničenje filmom od 36 slika (i beskrajna radost jer sam uspela da izvučem čak 39) je nekako davalo na značaju svakoj fotografiji. da, znam da mogu otići u fotografsku radnju i dati im da mi urade fotke, ali haj'te, iskreno - koliko vas to radi? znam da mene mrzi. i onda žalim za tim papirnim fotografijama i odlaskom kod tete u foto-toto i odabirom dimenzije i vrste papira za fotku (ja sam uvek više volela mat papir). no, kako bilo, obožavam da gledam svoje fotke. i ponekad smaram druge da moraju da ih vide.
kategorija: samozaljubljenost.


ne volim word. i nije to zbog nekog ideološkog protivljenja majkrosoftovoj politici neotkrivanja koda ili zbog lošeg rešenja formatiranja teksta ili već tako nečeg, zapravo, word koristim kad god treba da napišem nešto ozbiljno. ali ako hoću da pišem nešto za sebe, odnosno nešto što me lično dotiče, ne mogu to u wordu. ne ide mi. nekako ne mogu da se opustim i pustim da "reči same idu". prenapucano mi deluju svi oni toolbars i one ikonice i svi ti fontovi koji su lepi i okrugli i može im se svašta raditi. pa onda za takve tekstove koristim notepad. verovatno je to zbog onih prvih editora u kojima sam pisala mailove, koji su imali svega nekoliko funkcijica... znate već - crni ekran i bela slova. nostalgija. međutim, problem je što ne volim da koristim naša slova dok to pišem, iako sadašnji notepad to omogućava, protivprirodno mi to deluje. pa ja onda š, č, ć, ž, đ pišem kao ss, ch, cc, zz, dj. i, kad završim tekst, iskopiram ga u word i zamenim sva ta slova. [tako je napisano gotovo sve za ovaj blog; zapravo svi bolji unosi su tako napisani]
kategorija: geek.


nenormalno se vezujem za stvari i svakakve gluposti čuvam. pre neki dan sam, sređujući orman, našla tregeruše iz - osmog razreda osnovne škole! koje, btw, nisam obukla jedno petnaestak godina. i jedva sam se naterala da ih bacim. po fiokama u stolu ne znam čega nema - od olovke koju mi je donela iz grčke drugarica iz srednje škole, a koja više ne radi, preko raznih pisamca i razglednica, do najbesmislenijih i/ili neupotrebljivih stvari kao npr: nametagovi sa raznih konferencija, raspadnuta pernica sa zalepljenim puškicama za kontrolni iz fizike, cd o rumunskoj socijaldemokratskoj omladini kojeg nikad nisam ubacila u komp a nemam ni nameru, delovi maske za mobitel, kutijica sa školjkama iz herceg novog, sat koji više ne radi a poklonio mi ga je jedan od dečkića, maleni novčanik (onaj koji podseća na tašnice) sa značkama maskote olimpijade u moskvi, iskorišćene avionske karte, razne nalepnice za sveske i privesci koje nikad neću nigde staviti, mali i veliki rokovnici u kojima je ispisana tek poneka stranica, par klikera, itd. srce mi se cepa kad shvatim da moram da sredim orman/fioke i da bacim nešto jer da u suprotnom neću uskoro imati gde da skrivam nered kad mi neko dođe u goste. i uvek mislim da će mi nešto zasigurno zatrebati par dana pošto ga bacim ili da ću, kad porastem, zažaliti što sam bacila neku uspomenu.
kategorija: hrčak.




a ceo entry spada u kategoriju: čega se pametan stidi...

prvo: odlučila da ostavim cigarete. nisam još utvrdila kad tačno, ali bitno je da sam odlučila. nemam neki poseban (čitaj zdravstveni) razlog za to, samo bih htela da vidim da li ja to mogu. zapravo, da testiram ono – nothing is impossible in my own powerful mind. javljaću kako napredujem. so far to uopšte ne funkcioniše.


a sad o danu ženskinja (© sexless):

samo mi je rodbina čestitala 8. mart. i taksista. uz neizbežno: "trebalo bi 9. mart da bude dan muškaraca, hehe". :grmnj:
valjda ovi današnji mladi misle da je dan žena OUT, te da je lejm čestitati ga bilo kome do majci ili babi. ja taj 8. mart baš volim i poštujem i mislim da ga treba obeležavati. smatram da ne treba da zaboravimo sve one žene koje su se izborile za bolje radne i životne uslove koje mi danas imamo. i svaka koja mi kaže da uslovi danas nisu bitnije bolji ide direkt u davno otvoren folder Retardi. prilično mi je zanimljiv taj ženski odnos prema tom danu. rekla bih da postoje sledeće reakcije:

1. užasno me nervira kad mi neko pokloni cveće – inače takav stav u potpunosti podržavam, ali 8. mart is not about getting the flowers; ove žene najčešće misle kako bi tokom čitave godine trebalo da im se posvećuje pažnja (što takođe podržavam) i da dan žena predstavlja samo marketinški potez mrskog kapitalizma sa ciljem povećanja prodaje; njihov odnos prema istoriji i/ili ženskom pokretu se može opisati sa 'istor... ŠTA? ženski... ŠTA?' ili sa 'ma, pali, te men hating dykes su nas unazadile'.


2. super je kad dobijem neki poklončić – slažem se i sa ovim, pokloni su uvek dobrodošli, ali ove žene svode 8. mart upravo samo na to – dobijanje poklona. što se njih tiče, taj dan žena bi se mogao zvati i dan plastičnih čaša, as long as they get to get the presents. najčešće smatraju da žene iznad svega i jedino treba da budu ženstvene, te da je (sa)znanje o ženskom pokretu ili ne-daj-bože pozitivan odnos prema istom nepotrebna i izlišna, možda čak i kontraproduktivna stavka za bilo čiju poziciju.


3. 8. mart podržava partijarhalni sistem i treba ga ukinuti – ove žene bih ja nazvala radikalnim hejterkama. ako se njih pita, 8. mart su mal'ne izmislili muškarci kako bi mogli samo jednog dana pristojno da se odnose prema ženama, a ostalim danima da žene lemaju i odnose se prema njima kao prema nižim bićima. ne sporim ja da izvesno postoje i takvi muškarci, ali odnositi se tako prema ženama koje su pre nešto više od sto godina započele borbu za ravnopravniji položaj žena u društvu (pravo glasa, bolji radni uslovi, just to name a few) i koje su ustoličile 8. mart kao datum kada se ta borba obeležava, je, po mom skromnom mišljenju, užasno omalovažavajuće.


4. 8. mart je besmislen praznik – ove žene obično smatraju da je besmisleno obeležavati nešto što se dogodilo so long ago, te da je nepotrebno slaviti nešto što je postalo tzv. civilizacijska tekovina. njih obično smaraju malograđanska histerija oko popusta u hipermarketima i obaveze da se nekome nešto pokloni. iako se delimično slažem sa njima – naime, smatram da su ženska prava civilizacijska tekovina – smeta me njihov i don't care odnos prema ženskom pokretu.

naravno, postoje i one žene koje, kao i ja, smatraju da je 8. mart poželjan praznik ali da se ne obeležava na prikladan način, tj. da je potpuno banalizovan pokloni-nešto-majci/sestri/devojci/ženi odnosom.

btw, dobila sam od tetke za 8. mart – paz'te sad – KAKTUS!
i odlučila da ovog neću ubiti. razmišljam se čak i da kupim saksiju i presadim ga. možda čak i ime da mu dam.
:D

navijanje može biti zabavno.
ili zdravo.
ili pak bizarno, zavisno od ugla posmatranja.
naime, navijači čelzija imaju tu, pa... zabavnu, zdravu ili pak bizarnu (you choose) naviku da se na utakmicama gađaju, believe it or not – celerom!
:D

imaju neku, navijačku naravno, pesmu sa lascivnim rečima.... prvi stihovi su o odlasku na košenje nekakve livade, nešto kao jedan čovek otišao da kosi, dva čoveka otišla da kose i tako sve do deset ljudi koji kose travu, cijenim da je poruka da protivnici mogu samo da pasu travu, a onda ide ovo:

Celery, Celery,
If she don't come,
I'll tickle her bum,
With a lump of celery.

i dok to pevaju navijači se međusobno gađaju celerom. ova bizarija traje već dvadesetak godina, ali je ovih dana čelzijeva uprava izdala saopštenje da će unošenje celera na stadion biti strogo zabranjeno, da će kontrole na ulazu biti pojačane, te da će navijačima, kod kojih se nađe celer, ubuduće biti zabranjen ulazak na stadion forever and ever.
povod je to što su navijači na utakmici sa arsenalom bacali celer na teren, pa je utakmica prekinuta dok se isti nije uklonio sa terena.

pa nek mi sad neko kaže da navijanje nije fun :)

Where ever they go we`ll follow our team,
For we are the Chelsea and we are supreme,
We'll never be mastered by no northern bastards,
And we'll keep the blue flag flying high,
Flying high, up in the sky,
We'll keep the blue flag flying high
From Stamford Bridge to Wemb(er)ley
We'll keep the blue flag flying high

Carefree, wherever we may be,
We are the famous CFC,
And we don't give a fuck,
whoever you may be,
'Cos we are the famous CFC.

We all follow the Chelsea,
Over land and sea and Leicester,
We all follow the Chelsea,
On to Vic-to-ry

+

Debt free, wherever you may be
We're gonna buy everyone we see
Cos we don't give a fuck about the transfer fee
Cos we are the wealthy CFC!



:P

čitam ovih dana igraj, igraj, igraj od murakamija... i sviđa mi se knjiga, ali to nije ono o čemu sam htela sad da pišem. naime, murakami je japanac i glavni lik je japanac i radnja se odvija u japanu, ali ja sve vreme vizualizujem nekog evropljanina (tj. belca). mislim, nigde se ne spominju samuraji ili nindže pa da je odmah jasno da je u pitanju japanac, zapravo, u pitanju je običan (običan u najširem smislu te reči) svakodnevni lik i radnja se može odvijati podjednako (ne)verovatno u beogradu, parizu, londonu, njujorku ili tokiju.
i onda mi padne na pamet – da li japanci kad čitaju, recimo keruaka ili ostera ili kortesara, zamišljaju japance kao glavne junake ili vizueliziju tamo neke belce ili meleze ili crnce? koliko je zapravo to bitno?

i... da li je japancima vinetu bio japanac?
:o

umalo da ostanem bez bloga!
to jest, umalo da završim sa nekim užasno ružnim templejtom. mislim, nije ni ovo roze bog-zna-šta, ali sama sam ga pisala i drago mi je. čitav dan se bakćem sa tim i ništa nisam uspela da popravim. malo je falilo da odustanem. no, malishitis je ispao the hero of the day i pokazao mi je da samo treba da kliknem na sitnim slovima ispisan link.

so, i'm back. in pink. :)

ovih dana sam došla do sledećih senzacionalnih otkrića:

1. the killers idu odlično uz usisavanje. probala i sa clap your hands say yeah, ali ne idu baš. ubice su ono pravo, naročito Somebody Told Me (You had a boyfriend Who looked like a girlfriend That I had in February of last year). najprijaju ako se slušaju izuzetno glasno.
2. svaki dan u podne na pinku idu gilmorice. sreća-sreća-radost-sreća- uživancija. mislim da je u pitanju druga sezona. naravno, nigde nisam videla najavu, slučajno jutros posle lekića uključih tv i obradovah se onoliko :D
3. nikako ne valja namazati noge mlekom za telo i odmah potom pokušati obući čarape. iste će se lepiti za nogu i svim silama se opirati navlačenju. pretty annoying.
   
4. delfinima se, tokom embrionalnog razvitka, javlja začetak noge koji kasnije nestane. kažu biolozi da to znači da su oni nekad hodali zemljom. ja sam odmah vizuelizovala susret sa delfinom u bazenskom parku.
5. za kraj – ako pre uključivanja veš mašine ne proverite da li se među belim vešom koji želite da iskuvate nalaze i crvene gaće, omiljena bela majica će zasigurno postati bebi-roze boje. dražesno.

mislim da sam skoro pa ozdravila. :)

dodatak:
sladoledom protiv jalovosti
upravo saznala da su na harvardu otkrili da žene koje jedu sladoled najmanje dva puta nedeljno imaju 38% manje šansi da budu neplodne od onih koje jedu sladoled manje od jednom nedeljnom. dakle, žene – svaki dan po jedan sladoled! ;)

obožavam ovakvo vreme. napolju je oko nule i sipi neka romantična ledena kišica, ali zato predivan vetrić ćarlija brzinom od najmanje stotinu km/h, otvara mi prozore u sobi koji, lucky me, ne dihtuju, srećom pa grejanje ne radi kako treba i konstantno mi je užasno hladno, i zahvaljujući tome mislim da ću - jupi! - umreti od prehlade some time soon.

izračunala sam da sam bolesna sad već nekih dva meseca, sa prekidima od po par dana. nisam išla kod lekara. zdravstvenu knjižicu nemam, to jest imam je, ali je nevažeća. razmišljala da odem do nekog doma zdravlja i platim taj pregled, ali me čekaonice užasavaju. zamišljam se kako sedim u nekoj oronuloj zgradi, deprimirajuće belih zidova, sa zelenkastim pločicama ili onim plastičnim sranjem na podu čijeg se naziva sad ne mogu setiti, na nekoj kranje neudobnoj drvenoj stolici, u malenoj čekaonici koja ili nije zagrejana ili u njoj nema dovoljno vazduha za sve penzionere i histerišuću decu koji čekaju na pregled, pored nekog dede koji se kupa isključivo o praznicima ili pak pored neke brižne bake sa unučetom koja mi priča o svojoj angini pektoris i koja kudi svoju doktorku jer dotična nema razumevanja za njene hronične dolaske na pregled. i tada dobijem panični napad i, uprkos tome što se ne nalazim u čekaonici from hell, počnem da se gušim i srce mi ubrzano lupa. tako da lekare, kao najveći snob, posećujem isključivo u privatnim ordinacijama. e sad, malo mi je glupo da dam nekoliko desetina jura za običnu prehladu (makar se nadam da je u pitanju obična prehlada), pa sedim kući i kljukam se vitaminima. što ne pomaže, nabijem ih.

no, imam tu komšinicu koja je lekarka, pa me je ona pre neki dan pregledala i dala mi neke antibiotike. već sam negde pomenula svoj ... khm, nazovimo to problemom ... sa gutanjem pilula. naime, grlo mi se stegne i hoću da se udavim i ne mogu da progutam ni najmanju pilulu i moram da je izlomim na tiny-winy deliće. međutim, ovaj lekić, kojeg je btw svojevremeno pilo kuče dragog mi, pa me on zeza da mi je komšinica uvalila lek iz veterinarske apoteke, je ogroman i NE SME se lomiti. a pored toga i neprihvatljivo ogavno smrdi. f-Uj! i sad ja kao treba da nedelju dana pijem tu ogavštinu od koje hoću da se izrigam svaki put posle litre vode koju popijem ne bih li ga progutala i isprala smrad koji je toliko jak da se pretvara u ukus i zbog kojeg ne spavam normalno jer moram da ga pijem na svakih 8 sati. na ivici sam da prestanem da ga konzumiram, ali mi je glupo da se ponašam kao milošević u vicu o govnima i kanalu, pa ću verovatno istrajati. puke.

ako neko zna za neki bapski mambo-jumbo protiv prehlada, virusa i ostalog, molim da mi javi. ili ako zna gde je najbliži teleport. rado bih se ispalila u neko toplo područje sa mrskim suncem i ogavnom blagom klimom.


pozdrav iz samrtničke postelje.




ps. chelsea je uzeo jedan trofej. makar nešto lepo da se dogodi.
one down, two more to go. ;-)