last night I dreamt...

prvo apdejt: vodokotlić radi NORMALNO preko dana, a puštanje vode se čuje samo noću! ako ih i ima, ovi moji duhovi su prilično zauzeti u tom veceu i samo se tu provađaju, pa sam se navikla. a i promenićemo uskoro vodokotlić [mnogo mi je smešna ova reč i svaki put kad ju napišem setim se reklame za blu - blu je plavo, blu je sveže... :D ] pa će valjda to noćno uznemiravanje prestati.


pričah pre neki dan sa sestrom o tome kako me užasno nerviraju redovi i ljudi koji ti se zalepe za leđa u istom. poriv da nekome dišeš za vrat u redu mi nikada neće biti jasan. kao, stići ćeš pre na red ako se tareš o onog ispred sebe?? a što je najstrašnije, ako nekome prigovoriš ili ga, pak, zamoliš da se malo odmakne, gledaće te kao da nisi normalna. možda i mogu da razumem to guranje i nabijanje kada se nalaze u 'usmerenom' redu, između onih tračica i stubića, i kada je gužva (u poshti, banci...), mada mi ni to nije najjasnije, ali priljubljivanje u banci koja NEMA ograđen prostor za red, u kojoj NIJE gužva i čiji je čekaoni prostor prilično veliki - e to NIKAKO ne razumem.
bejah u velikom iskušenju da čoveka zavalim tašnom u glavu pre par nedelja kad mi se lepio za bok u prevrućoj banci. mislim, on je sledeći posle mene, NIKOG nema posle njega, postoje DVA šaltera koji će se uskoro osloboditi, od njega do vrata ima nekih 4 metara, od mene do šaltera ima oko dva i po metra, a od mene do njega ima cca 30 cm!! pogledam ga zblanuto i pomerim se dva koraka ulevo od njega, kad - ne lezi vraže - pomeri se i on dva koraka ka meni. i tako nekoliko puta. pa, jebemmumiša, ne možeš preko mene do šaltera! srećom po njega, a na žalost mojih živaca, malo mi je bilo loše i vrtelo mi se u glavi, pa ne napravih scenu u banci. ali i dalje ne razumem zašto kog đavola ti neki ljudi MORAJU da ti se uvale u personal space dok stoje u redu. idioti.

druga stvar koja me dovodi do ludila jesu mala deca, preciznije male devojčice, koje me, dok stojim ispred prodavnice sa prelepom zlatnom retriverkom koja, na žalost, nije moja, ali je obožavam, elem, kad me one svojim piskutavim glasovima razvučeno i prilično glasno pitaju: a kaaaako se zooove? i tako sto puta. šta te briga kako se zove! ako hoćeš da je pomaziš, pomazi je. eventualno pitaj da li možeš da je pomaziš ili da li ujeda, a najbolje je da ne progovaraš. na kraju sam toliko popizdela od tih glasića da sam jednom sirotom detetu odbrusila - zove se UBICA. htedoh da dodam i '... male dece', al' se suzdržah. jedva. jadno dete. ako ikad budem majka, plašim se da ću biti grozna :(
ipak, daleko gore mi je kada roditelji, videvši me sa psom, počnu da paniče i sklanjaju decu, prenoseći tako svoj iracionalan (ili pak ne, nebitno) strah od pasa na svoju decu. od njih su mi jedino gori oni koji deci prete - budi dobar, inače će te pas ujesti. ha? o_0 skandal.
a onima koji sa decom pretrčavaju ulicu na crveno ili van pešačkog prelaza bih nalupala šamare. i oduzela im decu. jebote, koliko neodgovoran treba da budeš, pa da uzmeš za ručicu nekog cmizdravca od 4 godine koji jedva hoda, a kamoli trči, i pokušaš da pretrčiš srpskih vladara u sred špica?! retardirane budale.

takođe, izbezumljuju me smrdljivi ljudi po gradskom prevozu. a i inače. okej, svakom se može dogoditi da se oznoji, ali ima onih kojima se talože slojevi osušenog znoja. brate mili, postoje razni dezodoransi, antiperspiranti, a i sapun je čudo. mada, ne znam šta je gore: znoj + odeća koja smrdi na naftalin ili znoj + dezodorans. fuj.
sestri pre neki dan došao čovek da ugovori neki tehnički pregled, kaže ona da je sirota jedva izdržala da se ne ispovraća istog trenutka. čovek, zaposlen u nekoj kancelariji, dakle ima kolege koje su sa njim svaki dan, bio je u odelu sa flekama, košulje prljavog okovratnika, smrdeo na kilometar, nokti su mu bili dugi i prljavi... ma, fuj bre. ona inače, kad se nađe u situaciji da je u njenoj blizini neko smrdljiv, stavi maramu preko nosa. sad joj je to bilo nezgodno, ipak je trebalo da ugovore posao. kolega joj je mudro otišao na puš pauzu i tako izbegao ozbiljnu kontaminaciju (pa nek neko kaže da je pušenje loše). nije mi jasno kako neko dozvoli sebi da toliko smrdi. valjda se navikne, šta li...

i za kraj – mrzim, prezirem, gadim se kada neko: srče kafu, mljacka dok jede, proizvodi onaj coktavi zvuk izvlačenja hrane između zube, pljuje po ulici, lomi prste.


nešto sam nervozna ovih dana...

kategorija: lažni PMS

dakle, premreću od straha noćas.
svako malo mi (neko, NEŠTO?!?) pušta vodu u veceu.
i ne, nije mi pokvaren vodokotlić, jer da je pokvaren, onda bi valjda curkalo i curilo sve vreme, a ne bi se puštala voda. prvi put kad sam skupila hrabrosti da odem da vidim šta se događa - a to je bilo drugi put pošto je voda puštena i sa dragim na telefonu kojeg sam izbezumljeno pozvala - vrata su bila zatvorena i bio je mrak i ja sam upalila svetlo i naravno da nije bilo ničeg, ni nekakve senke ili prljave vode sa raskomadanim delovima ljudskog tela (a palo mi je na pamet da bih mogla takvo što zateći tamo), i bila sam racionalna sledećih pola sata, kao "okej, nešto se sjebalo, neće više i nema tamo ničeg", mada sam upamtila (ali potisnula) da se lančić pomerao... e, a onda je ponovo počelo. jednom, drugi put, TREĆI put... i ne dešava se u pravilnim razmacima i.... i odlepiću. što od straha jer ne znam koji kurac se događa, što od straha jer se prepadnem od zvuka svaki put.

'bem ti duhove sa slabom bešikom!

i piški mi se, a ne smem u wc :(

sinoć me neki podsetiše da dugo nisam pisala na blogu. heh, k'o da ja to ne znam. lenja sam, najlenjija :D

u ovih nekoliko dana/nedelja sam imala razne poduhvate:

- opet sam se igrala u kuhinji i pokušala (sa naglaskom na pokušala) da napravim loptice od testa sa spanaćem [ishod je bio fatalan - testo je bilo retko i ništa nije naraslo i zagorelo je, ali je bilo ukusno]

- presadila sam krstu, zapravo teča mi je presadio krstu, a spoznala sam da navodno ne smem da ga šetam s jednog mesta na drugo, te da sam ga skoro ubila iznošenjem na prozor da se osunča - sada se oporavio i izrasle su mu dve nove pipe :proud:

- dodatno sam omrzla crkvu i crkvene praznike; naime, banka mi nije radila jebena četiri dana zbog uskrsa, pa nisam mogla da podignem pare. sa bankarskim radnicima, naročito onim na šalterima, vodim specijalni rat već mesec dana. ali o tome drugi put. nove tehnologije koje se kliču kartice još uvek ne koristim jer svoju nisam aktivirala [fajlirati pod lenjost]. povrh toga, subota na nedelju noć, kada se dočekivao uskrs, prvo su besomučno zvonila zvona sa crkava [ja se nalazim u zvučnoj zoni makar dve takve], a onda se narod razveselio pa pucao narednih sat vremena. kakva zemlja, ludilo. i još - od žene koja nam svakog vikenda donosi sir baka naručila 10 jaja, a ova joj u religioznom zanosu donela 10 ofarbanih jaja. super. od farbanih jaja se garant pravi najbolji omlet.

- u tripu sam da će mi sise eksplodirati. užasno me bole, porasle su, a menstruaciju (kojoj sam pripisala uzrok tih promena) još ne dobih. hoću nazad svoje male sise!

- bila sam u šopingu što u beogradu podrazumeva naoružavanje vodom, hranom, udobnom obućom, debelim živcima i bezgraničnim strpljenjem. umislili ste da želite da kupite običnu pamučnu majicu sa kratkim rukavima, crnu ili belu, bez ikakvih aplikacija, šljokica, nitni, bez preklopa i izreza do pupka? e pa, mnogo tražite! takvo što NE POSTOJI. farmerke koje nisu napravljene za anoreksične žirafe i koje ne nameravate da nosite sa tangama koje izviruju do pola iz njih su sooooo passee. prodavačice, koje izgledaju kao da su upravo došle iz etiopije, me gledaju ili k'o slonicu koju bi trebalo baciti na prinudnu dijetu ili k'o babu ispalu iz prošlog veka kad tražim obične farmerke, ravne, bez šljokica i sa strukom iznad linije pubičnih dlačica. o crnim cipelicama za proleće ne smem ni da počnem. sa štiklom - ima. sa nitnama - ima. zlatnih - ima. krajnje neudobnih - ima. po ceni levog bubrega - ima. ali, jednostavnih, ravnih, samo crnih, po pristojnoj ceni - e za to se već morate ozbiljno pomučiti. ipak, nađoh relativno brzo prelepe crne cipelice, zaljubila sam se u njih na prvi pogled i odmah ih kupila. nisam mogla verovati kakve sam sreće bila, budući da sam istog dana kad sam krenula da kupim cipele, narečene i kupila. avaj, sreća beše kratkog veka - kad sam došla kući primetila sam da su cipele... pocepane! srbija, brale. u prodavnici obuće se uredno, po regularnoj ceni, prodaju pocepane cipele. zajebati mušteriju, njihov je moto. srećom po nju, prodavačica mi sutradan nije pravila nikakav problem oko zamene, inače bih napravila omanju scenu. savet: prilikom kupovine obuće (a i odeće, kad smo već kod toga) otvoriti četvoro očiju, pregledati svaki pedalj artikla koju želite da kupite i obavezno tražiti račun.

- gledala sam ligu šampiona, utakmice su bile sjajne. onih hilarous 7:1 za mančester neću komentarisati. samo da kažem da sam otkrila da gledanje fudbala u dresu lamparda donosi pobedu timu za koji navijam. očekujte finale čelzi - milan :D

danas je koncert nežnog dalibora i danas je rođendan mom najdražem crnogorcu. neću da mu pišem hvalospeve, on ionako zna koliko ga volim i da mi je beskrajno drag. samo ću mu poželeti da milan dođe do finala i da najzad provali šta i kako misle te dankinje :)
srećan ti rođendan, bokeljski pastuvu!