last night I dreamt...

..and I'm all out of chewing gum.

danas nije dobar dan. danas sam nervozna. i smrzla sam se napolju, jer sam naivno verovala da će leto u oktobru potrajati još koji dan, pa samim tim još uvek nisam revitalizovala, u mračnim dubinama ormara zakopanu, zimsku odeću. no, to nije sve.

sećate se nonejma kojeg sam poklonila teči za neotvorenu firmu i agonije prebacivanja fajlova sa njega na tratinčice? [skrušeno priznajem da još uvek nisam reorganizovala foldere, tako da mi na desktopu i dalje obitava OGROMAN New Folder] e, teča ne samo da nije otvorio firmu, nego mi je i vratio komp!
kao - ne radi. i ne može da se popravi.
što je besprizorna laž.
nonejm RADI i samo je trebalo reinstalirati glupi windows. a to je, očigledno, rocket science mom teči i potomstvu mu.

dakle, vraćen mi je nonejm.
nije da ja ne volim svoje kompjutere, dapače, bolesno se vezujem za nežive stvari, ali tri kompjutera u maloj sobi je ipak malo previše. plus, ni meni se ne da da reinstaliram i reanimiram nonejma. i već sam se oprostila od njega, ono - organizovala mu oproštajnu žurku i izbrisala mu pamćenje kako ne bi patio kada se odvoji od mene. i koliko god da bi mi ovo zvučalo nepojmljivo pre desetak godina - meni NE TREBA treći kompjuter. u sobi mi je sada potpuni haos, kablovi i hard diskovi i kućišta i monitori se nalaze posvuda - po stolu, policama, podu, nemam gde noge da spustim i to me izluđuje. da napomenem, takvo stanje sam zatekla pošto sam se posle svega jednog dana izbivanja vratila kući.

so, dragi posetioci, ako nekom treba star i spor komp, neka se javi.
POKLANJAM.

inače, večeras treba da idem na sastanak kućnog saveta. prvi posle bombardovanja, kada sam se skoro potukla sa predsednicom kućnog saveta jer da mi krava nije dala da sa psom uđem u sklonište. pa smo baka, iggy, mališa i ja sedeli u hodniku zgrade i smrzavali se. bilo bi dobro da je to bio jedini put kad sam se skoro pa potukla sa komšijama, ali nije.
zbog njih su moji odveli mog zeca u zoo vrt.. komšije su se žalile da im zec navodno - pazite sad - PIŠA PO TERASAMA!! očigledno je bio u pitanju nadnaravni zeka (ili makar zeka sa enormnim pišajućim organom) jer da je sa terase na sedmom spratu uspeo da zapišava terase ispod nas, kao i one na susednoj vertikali! komšije su pretile da će baku tužiti, pa su moji, dragi debili, odlučili da je jednostavnije pokloniti zeku za doručak nekoj životinji, nego da se vucaraju po sudovima. mesecima nisam htela da se pozdravljam sa komšijama ili da se sa njima vozim liftom. sa mojima sam progovorila nakon svega mesec dana bojkota razgovora.
dalje - kada mi je dolazio flogiston na kućnu adresu, obijali su mi sanduče.
tokom studentskog protesta su napadali baku jer da se ja navodno družim sa narkomanima (a samo su takvi 96-te protestvovali, ne?) i da oni neće tolerisati narkomaniju u zgradi.
mene su optuživali da žvrljam i lepim nalepnice po liftu [pritom, "parole" ispisane po liftu su bile dosta skaredne, a nalepnice su se ticale očuvanja ćirilice - yep, it does sound sooo like me].
nekoliko godina unazad nam prokišnjava krov, a predsednica kućnog saveta, ako nas i udostoji odgovora kada tražimo da se to popravi, insistira da mi platimo daleko od jeftine popravku - jer da komšije ispod baš briga što zajednička terasa nije dobro urađena, te da to nije stvar koja se tiče kućnog saveta. naravno, nikad ne propusti da nas opomene da kasnimo čitav JEDAN dan sa novcem za čišćenje zgrade. da dodam, novac joj se može doneti do 5 posle podne, jer ona posle tog vremena NE OTVARA VRATA!
do sada sam uspešno delegirala komunikaciju sa tom nadasve divnom i ljubaznom ženom na tetku ili mamu, no večeras se potpisuje nekakav ugovor za reklamni pano (koji će, btw, da mi pokrije prozor u kupatilu) te ja, kao ponosna vlasnica stana, moram lično da prisustvujem sastanku.

sve to ne bi bilo TAKO strašno, da sastanak nije zakazan za 8 sati uveče. naime, večeras igraju čelzi i barselona i to je utakmica koja se NE SME propustiti. a znajući starosnu (i mentalnu) strukturu komšija, nema šanse da se sastanak završi za pola sata.

no, uprkos svemu, odlučila sam da danas usvojim ZEN odnos prema svetu i kreaturama koje obitavaju u njemu i ne dozvolim da me išta oneraspoloži.
time-table je sledeći:

• spremanje i proždiranje ručka do 17h
• opuštanje uz knjigu do 18.30
• poseta kupatilu do 19.30
• opremanje u navijačku opremu (što zapravo podrazumeva oblačenje nečeg plavog) do 20.00
• tupo blinkanje na sastanku kućnog saveta najduže do 20.30

GO CHELSEA, GO!

ovih dana se osećam kao u onom vicu - ne smem da otvorim paštetu [koju btw ne volim i gadim je se, bLJak] iz straha da će mi iskočiti ustav odande.

gde god da se okrenem, neko me ubeđuje da moram izaći na referendum - ono, red fudbalera, red crkvenih službenika, red novinara, pa malo student prodekan sa pravnog, red radikala, pa dssovaca, pa malo predsednik (što srbije, što vlade, što parlamenta, verovatno će mi sutra osvanuti na liftu plakat sa predsednicom kućnog saveta koja poziva da se glasa za ustav), pa onda dinkić koji obećava kule i gradove penzionerima, umetnicima, profesorima, doktorima [mislim, nije li čovek dao ostavku? i zar postoji neka osoba koja mu još uvek veruje?] itd. iskaču ti ljudi odasvud - ima ih na tv-u, po bilbordima, na radiju, u novinama. dobih i sms od republičke izborne komisije koja me podseća da mogu (i treba!) da iskoristim svoje biračko pravo i tako postanem deo novije srpske istorije.

svaki čas očekujem da se na hrtu pojavi sanader i objasni mi da treba da izađem na referendum i tako zaokružim srpsku državnost i spasem kosovo [a svi dobro znamo da je kosovo srce i duša svakog od nas]. ili da mi penzionisani kofi anan zazvoni na vrata i na tečnom srpskom me upita da li ću [čuj mene ludu - da li ću! kad ću - u subotu ili pak u nedelju] zaokružiti sudbonosno DA. ili da me angela merkel presretne na indigou i uz angie u pozadini [ovo nikako ne shvatiti kao želju da se puštaju stonsi na i!go] mi, kao žena ženi, objasni da je ovaj predlog ustava daleko bolji od onog prethodnog i da je odlična stvar to što je predviđeno da se može relativno lako menjati. ili da mi bil gejts lično pošalje mail i podseti me na moju građansku dužnost i na sirote srbe sa kosova koji, bless them, kliču ratku mladiću i čija sudbina zavisi od mog glasa.
ili da mi iz paštete iskoči singing frog i otpeva mi ustavnu preambulu. stvarno sam u ozbiljnoj frci.

pre neki dan na dnevniku2 videh prilog o sajmu knjiga - počelo sa "otvoren je ne-znam-koji-po-redu sajam knjiga u beogradu", usledilo par reči o samom otvaranju, ko je bio tamo od pisaca i šta je rekao i onda - grom iz vedra neba - koštunica koji nam objašnjava da je najvažnija knjiga [sasvim je moguće da je rekao i najlepša] na sajmu - ni manje ni više no USTAV. i onda pet minuta koštunice koji priča o ustavu. na sajmu knjiga. u delu dnevnika koji se bavi kulturom. rock on, man! plus, pitanja posetiocima sajma - koliko ste kupili knjiga i koje i da li izlazite na referendum. prethodno su nas bombardovali prilozima iz raznih subotica, pazara, leskovaca itd u kojima nam svesni i odgovorni građani i građanke poručuju da će oni glasati za ustav i da su oni svesni istorijske važnosti ovog trenutka. svako malo se neka organizacija (postojeća ili pak ne, nije bitno - to su samo sitnice) oglasi sa podrškom novom ustavu. ili se pak organizuje performans na trgu u kojem se čedi, žarku, čanku, vesni pešić, kandićki i sličnima nataknu bele kapice na glavu i time nam se poruči da je bojkot jednak (citiram) podršci šiptarskom terorizmu. ne znam kako je marketinški trust mozgova zaboravio da u onom spotu sa pismima podrške novom ustavu pomene i savez boraca :puke: dobrodošli u devedesete. verovatno preterujem, ali čini mi se da toliko nacionalnog jedinstva i sabornosti nije viđeno ni za vreme referenduma o prisustvu međunarodnih snaga na kosovu. fuj, fuj, FUJ!

e pa, dragi koštunice, nikoliću, tadiću, pavle i svi akademici, ja na referendum izaći NEĆU.
ako mogu poslanici u pola deset u subotu uveče da usvajaju taj od životnog značaja predlog ustava, ako mogu da ga prethodno ne pročitaju, ako može crkva da preti anatemom vernicima koji ne glasaju, ako mogu u kosovskoj mitrovici da uzvikuju (s ljubavlju, if i may add) ratko!ratko! na mitingu podrške ustavu, ako može tijanić da se iživljava nad siročićima sa kosova na državnoj televiziji, ako može ustav da se izglasava dva dana, ako može predsednik srbije da mi objašnjava kako sada živimo u zgusnutom vremenu (whatever that means) pa da zato treba da usvojimo novi ustav, ako mogu političari da se odnose prema građanima kao prema ovcama, e onda mogu i ja da ne glasam za ustav.

što bi rekla moja baka - ne dam da me prave na majmuna.

[inspired by a@super|studio's comment]

dakle - decaci i devojcice...
* prvo je bilo vazno da budu drage i umiljate
* posle je bilo vazno da pokazu naklonost, pa makar i umiljatost zamenile gruboscu
* onda je JEDINO bilo vazno da imaju sise
* potom smo pokusali da to kombinujemo sa drugim kvalitetima, dosta uspesno
* sada? prohtevi rastu... a boobz totalno gube na znacaju.

kod devojčica je to izgledalo ovako:

prvo nas dečaci uopšte nisu zanimali.
dečaci su bili previše bučni i nisu hteli da šeruju svoje automobilčiće sa nama. mrzeli su kada bismo ih pobeđivale u klikerima. nisu čitali knjige i skupljali su sličice za albume sa fudbalerima, a nisu imali duplikate za bambija i love is... prezirali su role-plays i otkidali glave našim lutkama. ukratko, bili su divljaci.

onda su nam dečaci postali zanimljivi. mi njima ne.
dečaci su i dalje bili divljaci, ali su odjednom postali simpatično divlji. mi smo u spomenarima pisale ko su nam simpatije i ostavljale pisma u njihovim školskim torbama. oni su igrali fudbal i ismevali dečake koji su se družili sa nama.

potom dečacima naše interesovanje za njih nije smetalo. dapače.
naprasno im je prestalo biti sramotno družiti se sa nama i prijala im je pažnja koju smo im posvećivale. zadirkivanje je bilo siguran znak da se nekome sviđamo. mi smo u ženskoj svlačionici razmenjivale "životna iskustva" i prepričavale savete kako se ljubiti iz Ćao Ona (mislim da je u igri bila nekakva zdelica sa graškom koji se juri jezikom; navodno je to trebalo da unapredi naše kissing skills). važno je bilo da budu slatki, a extra points su se dobijali na status glavnog mangupa u školici.

a onda su devojčice dobile sise i to je bilo jedino that matters.
odjednom su se devojčice delile na dve kategorije – one sa sisama (socalled girlfriend material) i one bez njih (just friends material). te sa sisama su ili koristile tu situaciju rane napupelosti i imale sve dečake sveta ili su bile nesrećne i konstantno se pitale da li su dečaci bili zainteresovani za njih SAMO zbog sisa i hodale pogrbljene kako bi sakrile svoju drugačijost. one bez sisa su sticale prijatelje i prezirale ili žalile one sa sisama, zavisno od toga kako su se ove nosile sa njima. dečaci su nam često bili boring budući da su samo o sisama, vatanju i umišljenom seksu pričali. oni koji to nisu činili bili su nam prijatelji. dečaci su delovali veoma samopouzdano a mi smo se stidele prvih naznaka vlastite seksualnosti. sviđali su nam se oni koji su nam posvećivali pažnju. naročito ako nismo imale sise. zaljubljivale smo se on daily basis.

naposletku su nas sve spucali hormoni in all of their glory i želeli smo da budemo voljeni.
usledio je rast samopuzdanja usled otkrića da se ne interesuju SVI dečaci samo za sise [there is more in love than just grabbing a tit] i da jesmo dream come true mnogima [doduše, često onima koji nas nisu ni malo zanimali - "JA bih volela da budemo samo prijatelji" je bila najčešće izgovarana rečenica tada], što je mene lično pomalo razočaralo u muškarce [koliko god je moguće razočarati se u SVE muškarce sa 16 godina] jer da su oni očigledno SVI isti budući da SVI nalaze da sam neodoljiva. u međuvremenu smo prošle kroz period tinejdžerske tuge kada smo se osećale neshvaćeno i drugačije od ostalih i patile zbog toga što nas niko ne razume (samim tim, nijedan dečak nije MOGAO da nas razume). zatim su se dogodile i prve "ozbiljne" veze u kojima smo, pored pakla upoznavanja sa roditeljima i njegovim prijateljima [extra-cool poeni su se dobijali na dečka van našeg društva], otkrile i seks (potpuno isprepadane da li smo dovoljno zgodne i uzbudljive, nesvesne da su dečaci u jednakoj panici). usput smo spoznale da su dečaci ipak nisu toliko samopouzdani, već da su zapravo prilično zbunjeni i nesigurni i sooo afraid of rejection. mnoge od nas su tada shvatile da se više isplati da mi prve prilazimo njima [uz čitav ordeal sa lupanjem srca, tremom i crvenjenjem] nego da čekamo forever da se oni smisle šta bi i kako bi.
tada nam je bilo bitno samo da se dobro ljube [u suprotnom, postajali bismo samo prijatelji], nešto kasnije i da se dobro seksaju [pitiful performance se tolerisala vrlo kratak vremenski period - onda kada se nije moglo znati da li smo im prve ili ne; izigravanje navigatora kasnije nije dolazilo u obzir].

mala digresija (nevezana za gorepomenuti period):

ponekad baš volim to što nisam muško. mislim da bi me tih zilion pitanja - da li mi je dovoljno velik? da nije previše naheren u desnu stranu? da li sam bio dobar? da li me je isfolirala za orgazam? šta ako mi se ne digne? da li zaista misli to i drugima se to događa, nije strašno? etc - ubilo u pojam, te da bih bila poprilično nesigurna po pitanju dojma koji ostavljam.

kraj digresije.

mislim da je size and technique do matter fazi prethodila buy me flowers and write me cute lettersfaza – bilo nam je važno da dečaci budu osećajni [oh, dear!] i nežni, takorekuć in touch with their feminine side ;) padale smo na suze, ignorantno ubeđene da boys don't cry (but they sooo DO). mene je ta želim-romantičnog-dečka faza prošla posle zasipanja cvećem i ljubavnim pismima by ex-boyfriend i beskonačnim telefonskim razgovorima u kojima mi je plakao i kleo se da će me voleti zauvek, te da će se ubiti ako se ne pomirimo, što me je potpuno izbezumilo i učvrstilo u verovanju da su tzv. romantičari opasna sorta koju treba izbegavati.
tada je i utvrđeno da dečaci nisu nikakva nepoznanica i da su nam zapravo veoma slični, te da se svaki može osvojiti ako se to poželi. najbitnije nam je bilo da budu posebni po nečemu i da nas obožavaju. verujem da je ta naša opsednutost posebnošću bila motivacija dečacima za učenje gitare, borbu da se uđe u prvi tim za mali fudbal ili basket ili pak prezriv odnos prema svetu. ja takve nisam volela, moje srce je išlo povučenim dečacima koji su puno čitali. loši momci su bili poželjeni, naročito su fine devojčice padale na njih - bile smo ubeđene da smo mi jedine osobe koje bi mogle da ih razumeju i vole i jedine kojima bi oni mogli i želeli da se otvore. [sa stidom priznajem da sam svojevremeno bila sa jednim namrgođenim navijačem i to ni manje ni više nego crvene zvezde!! umislila da ću ispod hejterske spoljašnjosti otkriti osećajnog dečkića, samo ako se potrudim hard enough. istini za volju, ispostavilo se da on jeste bio osećajan dečkić, ali pritom i beskrajno ljubomoran, te to nije potrajalo]

sada, kao što a. reče, prohtevi rastu, a neke stvari su izgubile na značaju. mada sam i dalje slaba na povučene dečake koji se dobro ljube.

m. bi rekla da su došli dvadeset godina prekasno, ja bih rekla petnaest. ali došli su :)

da, bejah na koncertu duran duran i sjajno sam se provela. najviše zbog super društva i predivnih žena u mojoj okolini koje su znale reči mal'ne svih pesama. i uprkos tome što je sajmon tako mator i što nismo razlučile da li jeste ili nije stavio botox. i zahvaljujući tome što su svirali pesme naše i vaše mladosti, mada su imali izlete u let's give peace a chance trabunjanja pre come undone [to je pesma o prevremenoj ejakulaciji, ne?]
no, moje simpatije idu lakim pingvinima koji su bili predgrupa, zaista ne znam ko bi se bolje uklopio u tu (post)pubertetsku [opet, dvadeset/petnaest godina prekasno] histeriju.

odaću vam svoju tajnu - ja imam ploče* lakih pingvina. i mnooogo sam ih volela kao mala.

u moj razred je išao izvesni vlada koji se meni baš baš sviđao. bio je sladak i nosio je protezu (just like me) i bio je jako pametan (imao je sve petice) i igrao je fudbal i davao golove i zajedno smo išli na takmičenje iz matematike i čini mi se da sam u nekom spomenaru natuknula da mi je on simpatija i zajedno smo vozili bicikl u bazenskom parku i imali smo kraste od padova sa bickla na istom kolenu i on je mislio da ja super pričam viceve i dao mi je svoju jaknu kada mi je bilo hladno i na rekreativnoj nastavi sam maštala da će u dečijoj diskoteci tražiti da puste 'moja devojka' od lakih pingvina, prići mi i reći "ovo je pesma za tebe", na šta bih ja rekla "pa, naravno" i mi bismo bili forever & ever zajedno. naravno da se to nikad nije dogodilo, zapravo par godina kasnije se ljubio sa izvesnom sisatom [uvek su u pitanju neke sisate devojčice] milkom (nomen est omen, right?) u školskom dvorištu – pred svima!! – iako je ona bila malo priglupa i potpuno nezanimljiva, dakle moja sušta suprotnost, što me je poprilično razočaralo, ali ta pesma mi je i dalje beskrajno draga. hehe, to je pesma o meni :D

moja devojka je najlepša
ima mladež iznad obrve
i nosi minđuše
i lažne trepavice
aha

ona voli da je uvek glavna
voli druge da ogovara
da priča tračeve
i stalno smeje se
aha

ja volim nju
moju devojku

svaki put kad kući sama je
vrti broj
i onda zove me
u svoje naručje
da da mi poljupce
aha

ljudi mene stalno pitaju
zašto tako mnogo volim nju
ja kažem "ona je
na svetu meni sve"
aha

ja volim nju
moju devojku

*obratiti pažnju na plural - ja imam 3 (i slovima: TRI) ploče lakih pingvina. dakle, nije u pitanju samo onaj ep iz '83 kojeg svi imaju [Šizika; Devojka iz svemira; Možda možda], već i Muzika za mlade (takođe 1983) [Baby; Moja devojka; Disko podvig; U počast suncu; Ne, nisam tvoj heroj // Lažni stid; Slobodan život; (Život je) San snova; Prohujalo sa vihorom] kao i Striptiz (1985) [Istina o meni; Ljubavne dileme; Kraj; Samo moja // Sve za našu ljubav; Blago morskih dubina; Spreman na sve; Čarobnjaci]

da se upoznamo:
ja sam palchica, jedinica sam, rođena sam i živim u centru beograda. tačnije, u krugu dvojke.

još ste tu? niste prezrivo frknuli i zatvorili ovaj prozor?

odlično.
dobrodošli u klub nemrzitelja kruga dvojke :)

volim da mislim da sam zabavna, duhovita, prijatna i druželjubiva osoba. ponekad jesam neprijatno direktna, ali to je valjda okej. e, ali kada nekim personama kažem gde živim i da nemam rođene sestre ili braću i da (blasfemije!) volim beograd, pred njima se materijalizuje oličenje samog zla na mestu gde sam ja bila. džaba sve prethodno izgovoreno, džaba sva moja prijatnost, pred njima se u tom trenutku nalazi ozloglašena RAZMAŽENA JEDINICA IZ KRUGA DVOJKE. iliti osoba vredna samo i jedino večnog prezira.

naime, according to these persons, u tom krugu dvojke žive loulajfovi koji parazitiraju na radu i trudu drugih, koji nosem paraju oblake iako nemaju nikakvog utemeljenja za takvo što, koji preziru sve što nije iz kruga dvojke [beograđane mogu podneti, ali samo ako imaju odgovarajući pedigre], koji su bahati i razmaženi, koji su uništili duh beograda [štagod to bilo], koji bezbrižno gaze preko leševa na putu do svog cilja i koje bi zapravo trebalo odstraniti poput nekog trulog tkiva koji truje zdrav i pošten duh srbije. eh da, i obično su pitanju primitivci čiji su preci deset kolena unazad čuvali ovce i gajili svinje [najverovatnije po kojekavim zabitima u hercegovini] i koji su zahvaljujući infamous Partiji nastanili beograd.

kad mi neko izbljuje takav "stav", ja zaista imam poriv da najstrašnije podgrejem te baljezgarije najgorim uvredama koje umem da smislim. više mi je pun… kufer?.. takvih gluposti o krugašima i beograđanima in general. kad sam bila mlađa, imala sam običaj da se na neki način pravdam i mal'ne izvinjavam zbog toga odakle sam [verovatno zbog želje da me svi vole ;-)], kao nisu svi beograđani takvi, ima i nas pristojnih i dostojnih vašeg društva.
a onda se odraslo. neko ko uspe sa svojih više od petnaest godina [onim mlađima možda ima i smisla objašnjavati] da misli tako o populaciji od brat-bratu dvesta tisuća duša ne zaslužuje ništa drugo do najdublji prezir i najstrašnije uvrede.
najviše volim kojekakve budaletine iz [political correctness OFF] unutrašnjosti, da ne kažem provincijalce, koji sa ponosom ističu da uprkos tome što nisu iz beograda [so what, kažem ja] vole beograd, ali eto beograđani su im ogavni i manje vredni i snobovi i tako dalje. i najsmešnije mi je kad oni krenu sa pričama kako su došljaci [da ne upotrebim "divan" termin popularan u vojvodini - dođoši] upropastili duh beograda i kako je beograd ranije bio divan grad u kome je živela gospoda i u kome se znalo za red [u čaršiji?], a danas su beograđani pokondireni došljaci koji se trude da dokažu svoju urbanost, a zapravo im se koreni očitavaju na svakom koraku. mislim, halo?! jesam li ja jedina koja u ovome vidi obrnuti snobizam? kao, osobe iz unutrašnjosti su više vredne, samim tim što nisu iz beograda, i njima nije bitno ko odakle dolazi, naravno, sve dok to odakle ne podrazumeva beograd. preciznije, dok to odakle trenutno ne podrazumeva beograd, dok se zapravo vuče poreklo odnekud drugo. svašta. plus, u provinciji se gaji taj toploljudski odnos, dočim su beograđani hladni, otuđeni i sebični. sve ovo što sam navela kao njihovo "mišljenje" o beograđanima važi samo i jedino za njih, nigde drugo (čitaj – ni u jednom drugom gradu, bio to novi sad, subotica, pariz, london, berlin etc) se te nepoželjne osobine ne ispoljavaju. mhm, sure.

jedna od stvari koju volim kod beograda jeste upravo to što u njemu možeš sresti ljude iz raznih krajeva, sa različitim običajima i što, uprkos predrasudama, jeste otvoren prema drugačijosti (ili makar otvoreniji nego bilo koji drugi grad u srbiji); volim to što se beograd menja, iako ne nužno na bolje, ali smatram da je ta promenljivost dobra kao takva [mrzim učmalost]; volim to što je dovoljno velik da ne znaš svakoga i ne postoji taj, uslovno rečeno, strah od prepoznavanja karakterističan za manje sredine, a istovremeno je dovoljno mali da ne možeš čitav dan šetati po gradu a da ne sretneš nekog poznatog.

i na kraju:
ja jesam pomalo SNOB. i imam predrasude o ljudima koji dolaze iz nekakvih zabiti, ali se trudim da me one ne određuju u komunikaciji sa njima i mislim da mi uspeva u tome upravo zbog toga što sam svesna da su to samo predrasude. i prezirem svakog ko pljuje po ulici i baca đubre kroz prozor i ne ume da kaže izvinite kada me nagazi u prevozu, bez obzira na mesto prebivališta. i ja jesam RAZMAŽENA. i uživam u blagodetima življenja u centru beograda i ne bih se selila odavde gotovo ni za šta. i ne volim prirodu i selo kao takvo, beton rula ako se mene pita. i meni su stvarno SMEŠNI ljudi koji se plaše trolejbusa i u frci su da se ne izgube u milionskom gradu i kojima je strašno to što se svako ne javlja svakome na ulici. i zaista PREZIREM primitivce koji ponosno mašu svojim predrasudama o beograđanima, ignorantno ubeđeni da su to u kamen uklesane činjenice, pokušavajući tako da predstave sebe kao bolje osobe, jer da su oni drugačiji od njih. prezirem ih i zbog upotrebe termina kao što su pedigre i starosedeoci. i PONOSNA sam na svoje poreklo i prošlost svoje porodice, iako ne mislim da je to ono što me u potpunosti određuje kao osobu ili da me to "uzdiže" iznad ostalih.
i zaista VOLIM beograd.
i živim u krugu dvojke.
ja sam oličenje ZLA.

vidim da ove ozbiljne teme ne privlače naročitu pažnju vaskolikog pučanstva koje redovno, je l', čita moj blog, pa da se vratimo neozbiljnosti.

jedna od stvari kojoj se opsesivno posvećujem jeste pravljenje raznih spiskova, lista, klasifikacija, popisa - jednom rečju nabrajanje kao takvo. verovatno postoji i stručan naziv za tu opsesiju.
elem, dok sam bila bolesna, budući da ništa nisam mogla da radim, razmišljala sam o čemu bih mogla da pišem [da, imam i spisak mogućih tema za blog] i opsedala me tzv freebie lista [ref. friends]. no, još uvek ne mogu da se odlučim za svega 5 osoba, da ne kažem muškaraca, koje bih stavila na nju, pa umesto toga TOP 10 BESMISLENIH STRAHOVA:

1. STRAH OD GUBITKA GLASA.

zapravo, strah od gubitka moći govora. donekle opravdan strah. dogodilo mi se to četiri puta u životu i jednom u snu:
- kad sam pala niz stepenice u prčanju* [zaista postoji mesto u crnoj gori koje se tako zove] trčeći u wc koji se nalazio u prizemlju, a ja na spratu; trpela do poslednjeg trenutka jer da nisam mogla da ispustim iz ruku politikin zabavnik te da sačekam da pročitam šta će fantom da uradi. pokušala da dozovem teču da me podigne jer sam se istraumirala da sam polomila kičmu, ali jedino sam uspela da ispustim neartikulisani krik koji je uzbunio čitav prčanj.
- kad sam pala sa ormara na koji sam se popela ne bih li dohvatila gramofon na polici out of my reach. pala na olovke rasute po podu i imala modricu veličine sovjetskog saveza na desnoj butini. pokušala da dozovem mamu i usput da se rasplačem, ali nič se nije čulo. ležala na podu nekih pola sata dok mama nije ušla u sobu da me pita što sam ugasila muziku.
- kad sam skočila sa troseda na jastuke na podu pokazujući ranije pomenutoj kseniji kako se skače "bomba" [deca su zaista nekad potpuni debili]. pokušala da joj kažem da me ništa ne boli (iako me je veoma bolelo) ali sam samo u prazno otvarala usta. sirota ksenija verovatno još uvek vuče traume od tog događaja.
- kad me je prljavi mladić sumnjivoga karaktera uhvatio za ruku da bi me nešto pitao na ulazu u zgradu a ja pokušala da vičem "upomoć".
- kad sam sanjala da me je nešto ispod kreveta uhvatilo za nogu a ja ne mogu da vrištim.

*hvala vanji na ispravci, mada ovako zvuči još smešnije :D

2. STRAH OD NOĆNIH LEPTIRA.

ok, svako od nas ima neku životinju koje se gadi - zmije, žabe, bubašvabe i sl. - i ja ih se gadim. ali noćnih leptira se u-ža-sa-vam. oni mene progone. najozbiljnije. dešavalo mi se da odem kod nekoga kod koga se NIKAD nisu pojavljivali noćni leptiri i da se u trenutku kad ostanem sama u sobi odnekuda stvori to stvorenje. i kidiše na mene. i ja onda bežim [a morate priznati da nije lako pobeći od nečega što može da vas prati svuda] i vrištim i hoću da se onesvestim od str'a.
pokušala jednom da se suočim sa svojim strahom - ušla u prostoriju u kojoj je bilo zilion leptira svaki veličine fudbalske lopte, kao ne mogu oni meni ništa, to su samo ružni rođaci sa sela onih prekrasnih leptirića koje viđamo u onim oh-so-romantic scenama u filmovima kada dvoje šetaju livadom sunčanog prolećnog dana, provela unutra ukupno tri sekunde koliko je trebalo prvom od tih football sized leptira da mi priđe. mal'ne se nisam zanesvestila right there. izletela napolje brzinom svetlosti, uz uredno vrištanje i lupanje srca k'o da sam optrčala deset krugova na atletskoj stazi.
odustala od suočavanja i objašnjavanja ljudima da NIJE tačno da mi oni neće ništa kad je očigledno da HOĆE DA ME UBIJU.

3. STRAH OD KUPATILA.

ne, nemam srbofobiju od kupanja, naprotiv, obožavam da se tuširam i kupam, čak perem kosu i pre izlaska na akademiju ;-) ali ponekad me uhvati neka nelagoda kad odem u kupatilo, naročito kad sam sama u stanu. krenem da se tripujem da će mi se pojaviti nečiji lik u ogledalu u trenutku kad budem dizala glavu po ispiranju lica. ili kad obrišem paru sa ogledala po izlasku iz kade. ili da će krenuti nešto da izlazi iz odvoda. ili da će se pojaviti neka slova na ogledalu. ma, sve nešto jezivo.
potpuno sam se istraumirala gledajući what lies beneath - sama, u mraku, idiotkinja.

4. STRAH OD JAVNOG NASTUPA.

prvo, meni se nikako ne sviđa kako ja zvučim kada mi neko pusti snimak gde ja nešto govorim. moj glas je daaaleko lepši od tog nasnimljenog. drugo, većina ima nekakvu tremu pred javni nastup, pa i ja.
ali! ja se toliko isprepadam pred neki nastup da kad počnem da govorim, glas mi drhti i zvučim kao da plačem. što me nervira i onda zvučim još plačljivije. tako da niko zapravo ne sluša ono što ja govorim već se svi pitaju zašto sam se rasplakala. što me dodatno nervira, jer, kad već govorim, onda zaista i imam nešto da kažem.
da dodam, varijanta zamišljanja publike bez odeće ne pomaže. nikad se ne govori pred gomilom isključivo lepih ljudi i sumnjam da bi mi zamišljanje golih ružnih telesa ispred mene pomoglo.

5. STRAH OD DUBOKE VODE.

zapravo, strah od onoga što bi moglo nastanjivati te duboke vode. na moru bih, kada plivam iznad neke travuljine, a sve u strahu da će neka još uvek neotkrivena životinja ili makar ajkula iskočiti odozdo i ščepati me za nogu, uvek blenula ispod sebe (dosta besmisleno, tako se ništa ne može videti) kako bih na vreme otkrila sumnjivo kretanje i pobegla (sto je takođe dosta besmisleno jer ja ne umem da plivam brzo). dosta rano odlučila da se suočim sa svojim strahom (vidite kako sam ja jedna moderna žena koja ne dozvoljava da je strahovi obuzmu, a?) tako što sam otišla na ronjenje ne bih li svojim očima videla čega ima tamo dole. tamo dole zaista nema ničeg. naročito u crnoj gori gde se ribe love dinamitom pa se na dnu može naći eventualno groblje riba koje "ribolovci" nisu pokupili. to me, naravno, nije u potpunosti oslobodilo straha, pa nikad ne plivam baš daleko od obale sama. ali mi, paradoksalno, uopšte nije frka da ronjam i zavlačim se u nekakve podvodne pećine.

6. STRAH OD SMEJANJA U NEZGODNOM TRENUTKU.

mislim da sam ovaj strah pokupila od brata, koji je jedina osoba koju znam a da (isto kao i ja) prasne u smeh u potpuno pogrešnom trenutku. na primer, on je kum na venčanju u crkvi i počne da vrišti od smeha kada pop počne da poja. prethodno je, na savetovanju kod tog popa pre početka ceremonije, istog upozorio da mu se može dogoditi takvo što, a ovaj mu nije verovao. ha, sucker!
ja, srećom, ne zalazim u te crkve, ali imam te napade smeha onda kad ne treba. recimo, posle tri i po godine pohađanja srednje škole provalim da profesor matematike ima nenormalno velike uši (govorim o ušima veličine pola glave). i počnem da se smejem. i on me pita šta je smešno. budući da mi je nezgodno reći mu da ima ogromne uši, ja na to mogu samo da kažem izvinite i da vrišteći od smeha izađem iz učionice. dobro je da mi je ta matematika dobro išla.
ili, recimo, ja na ultrazvuku srca kod doktora koji izgleda kao manijak iz filmova b produkcije [znači, proćelav, mator, sa cvikama, malo zguren i u mantilu; to što je doktor, pa mora da nosi mantil, ga ne opravdava], polugola sedim da bi mi on pokazao šta nije u redu sa mojim zaliskom. naravno da mi je užasno neprijatno i naravno da ništa ne vidim na tom monitoru, ali uredno govorim dadada ne bi li se agonija što pre završila. prethodno mi je vremešni doktor iscedio pola tube onog gela za ultrazvuk na sisu i sad taj ostatak preti da sklizne sa bradavice na koleno i ja, pokušavajući da sakrijem svoje sekundarne polne karakteristike i ujedno odbranim pantalone od flekanja, stavljam ruke preko grudi, na šta mi on kaže "a pa, nenene, nismo se tako dogovorili. ne dirajte to, trebaće mi još" i kreće da mulja taj gel onim čudom koje prenosi sliku na monitor pokazujući mi sad u real time kako mi radi srce. u dilemi da li da mu zavalim šamarčinu i počnem da vrištim "silovaaaanje" ili pak ne, počinjem da se smejem kao nenormalna i ne mogu da prestanem. pregled se ubrzo završio.
najbizarniji napad smeha neću ovde navesti. i shall say only this - ginekolog + vic o mađioničaru.
stvarno me plaši da ću jednom početi da se smejem u zaista najpogrešnijem mogućem trenutku - recimo kad mi se saopšti da je nekome draga osoba preminula (iskrvarivši na smrt jer da mu je voljena odsekla pišicu) ili kad budem pregovarala sa šefom o povećanju plate (a njemu otkopčan šlic) ili već neka takva situacija.

7. STRAH OD SLEPOG CREVA.

imam fobiju od toga da će mi pući slepo crevo, a da ja to neću na vreme provaliti i da ću umreti od unutrašnjeg trovanja. mislim da ova fobija potiče od neke priče koju sam kao mala čula - neka devojka, naravno prelepa i perspektivna, se par dana žalila na bol u stomaku i onda joj se noga oduzela i nije mogla da hoda i na kraju je otišla kod lekara koji su utvrdili da joj je puklo slepo crevo ali je bilo kasno i oni nisu mogli ništa da urade i ona je umrla. mislim da je, kao vrhunac nepravde, bila u pitanju balerina. a ja sam kao mala želela da budem balerina. a moji su me upisali na karate.
jednom sam, folirajući doktorku u školskom domu zdravlja ne bih li dobila opravdanje za neodlazak na kontrolni iz fizike, ispričala kako sam povraćala tog jutra a da nisam doručkovala i da nisam jela ništa u gradu. doktorka je odbacila trovanje kao moguć uzrok mojih "problema" i okrutno mi rekla da mi je možda puklo slepo crevo. kakva nenormalna žena! stavila me na krevet, navalila mi se svom težinom na stomak, pitala me "je l te boli?" čuj, da li me boli? pa naravno da me boli kad mi se nešto od sedamdesetak kilograma osloni svom težinom na stomak. dala mi uput za vađenje krvi, živa nisam bila tih dva dana dok nisu stigli rezultati. mama mi se svo to vreme smejala, a ja sam ju uporno ubeđivala da je doktorka nešto OSETILA, te da je meni sasvim izvesno puklo slepo crevo a da je ona jedna bezosećajna majka i da će joj biti žao kad ja budem umrla. moj strah i ta "zdravstvena" epizoda su bili izvor mnogog veselja na raznim porodičnim okupljanjima many years after. možda jeste donekle smešno to što čak ni ne znam na kojoj strani se nalazi slepo crevo. ali i dalje smatram da bi deci po rođenju trebalo odstraniti prokleto slepo crevo koje ionako ničemu ne služi a od njega se može umreti.

8. STRAH OD MRAKA.

nije u pitanju baš strah, više je to onaj neprijatan osećaj koji nastane usled prebujne mašte i zamišljanja šta bi sve moglo da iskoči iz tog mraka. mislila sam da to imaju samo deca, ali ja sam living proof da taj strah ne zastareva.

9. STRAH OD LIFTOVA.

podrazumeva sledeći scenario: ja u liftu koji ide na gore, otkačinju se sajle i lift pada na dole ultra-hiper-mega soničnom brzinom tako da, ako i postoje, one kočnice ne mogu da ga zaustave. scenarij se završava tako što ja spljeskana na dnu neke zgrade umirem polako pod tonom železa dok mi pacovi grickaju nožne prste.
drugi scenario je da se zaglavim u liftu između dva sprata i da, dok pokušavam da se izvučem iz njega, on krene i preseče me na pola. u tom slučaju umirem brzo, ali sam raskomadana, što mi se nikako ne sviđa.
ne znam kad sam razvila te svoje strahove, ali se sećam priče iz politikinog zabavnika, rubrika život piše drame, koja me je toliko izbezumila da sam jedno vreme maltretirala mamu da idemo peške kod njene kume koja živi na desetom spratu - brat i sestra su se vozili liftom koji se otkačio i pao. naravno, oni su preživeli i nije bilo nikakvih pacova da im grickaju prste. nezgodno je bilo to što se to navodno dogodilo na novom beogradu a ne u nekim tamo amerikama, dakle, u mojoj relativnoj blizini, i ta činjenica me je duboko uznemiravala. plus, njih je bilo dvoje i ja sam nekako umislila da su oni preživeli samo zahvaljujući tome.
donekle je bizarno što jedini lift koji me nikada nije plašio jeste lift u mojoj zgradi, star tisuću godina i ubedljivo najsporiji lift u gradu, kome škripi pod, a čini mi se da je svojevremeno imao i rupu u podu.

10. STRAH OD UMIRANJA OD GLADI.

mislim da mi je ovo najbesmisleniji od svih strahova. ponekad se dogodi da se nađem u situaciji da u dogledno vreme nema obroka na vidiku i onda umislim da ću umreti od gladi. ne, ne mislim na to da u narednih sta-dva nema obroka, već se radi o desetinama sati, recimo - zatočena sam na rimskom aerodromu jer alitalia štrajkuje i sledeći avion je tek sutradan a ja nemam niti eurocenta kod sebe. i onda krenem da maštam o raznim đakonijama, i da balim, i krče mi creva i hoću da se onesvestim od gladi i onda zamišljam kako će biti glupo da mi na grobu piše umrla od gladi na aerodromu jer je ostala bez prebijene pare, ali me uteši to što ovde na nadgrobnim spomenicima piše samo ime i prezime i godina rođenja i smrti.

eto.
a koji su vaši strahovi? :)