last night I dreamt...

[inspired by a@super|studio's comment]

dakle - decaci i devojcice...
* prvo je bilo vazno da budu drage i umiljate
* posle je bilo vazno da pokazu naklonost, pa makar i umiljatost zamenile gruboscu
* onda je JEDINO bilo vazno da imaju sise
* potom smo pokusali da to kombinujemo sa drugim kvalitetima, dosta uspesno
* sada? prohtevi rastu... a boobz totalno gube na znacaju.

kod devojčica je to izgledalo ovako:

prvo nas dečaci uopšte nisu zanimali.
dečaci su bili previše bučni i nisu hteli da šeruju svoje automobilčiće sa nama. mrzeli su kada bismo ih pobeđivale u klikerima. nisu čitali knjige i skupljali su sličice za albume sa fudbalerima, a nisu imali duplikate za bambija i love is... prezirali su role-plays i otkidali glave našim lutkama. ukratko, bili su divljaci.

onda su nam dečaci postali zanimljivi. mi njima ne.
dečaci su i dalje bili divljaci, ali su odjednom postali simpatično divlji. mi smo u spomenarima pisale ko su nam simpatije i ostavljale pisma u njihovim školskim torbama. oni su igrali fudbal i ismevali dečake koji su se družili sa nama.

potom dečacima naše interesovanje za njih nije smetalo. dapače.
naprasno im je prestalo biti sramotno družiti se sa nama i prijala im je pažnja koju smo im posvećivale. zadirkivanje je bilo siguran znak da se nekome sviđamo. mi smo u ženskoj svlačionici razmenjivale "životna iskustva" i prepričavale savete kako se ljubiti iz Ćao Ona (mislim da je u igri bila nekakva zdelica sa graškom koji se juri jezikom; navodno je to trebalo da unapredi naše kissing skills). važno je bilo da budu slatki, a extra points su se dobijali na status glavnog mangupa u školici.

a onda su devojčice dobile sise i to je bilo jedino that matters.
odjednom su se devojčice delile na dve kategorije – one sa sisama (socalled girlfriend material) i one bez njih (just friends material). te sa sisama su ili koristile tu situaciju rane napupelosti i imale sve dečake sveta ili su bile nesrećne i konstantno se pitale da li su dečaci bili zainteresovani za njih SAMO zbog sisa i hodale pogrbljene kako bi sakrile svoju drugačijost. one bez sisa su sticale prijatelje i prezirale ili žalile one sa sisama, zavisno od toga kako su se ove nosile sa njima. dečaci su nam često bili boring budući da su samo o sisama, vatanju i umišljenom seksu pričali. oni koji to nisu činili bili su nam prijatelji. dečaci su delovali veoma samopouzdano a mi smo se stidele prvih naznaka vlastite seksualnosti. sviđali su nam se oni koji su nam posvećivali pažnju. naročito ako nismo imale sise. zaljubljivale smo se on daily basis.

naposletku su nas sve spucali hormoni in all of their glory i želeli smo da budemo voljeni.
usledio je rast samopuzdanja usled otkrića da se ne interesuju SVI dečaci samo za sise [there is more in love than just grabbing a tit] i da jesmo dream come true mnogima [doduše, često onima koji nas nisu ni malo zanimali - "JA bih volela da budemo samo prijatelji" je bila najčešće izgovarana rečenica tada], što je mene lično pomalo razočaralo u muškarce [koliko god je moguće razočarati se u SVE muškarce sa 16 godina] jer da su oni očigledno SVI isti budući da SVI nalaze da sam neodoljiva. u međuvremenu smo prošle kroz period tinejdžerske tuge kada smo se osećale neshvaćeno i drugačije od ostalih i patile zbog toga što nas niko ne razume (samim tim, nijedan dečak nije MOGAO da nas razume). zatim su se dogodile i prve "ozbiljne" veze u kojima smo, pored pakla upoznavanja sa roditeljima i njegovim prijateljima [extra-cool poeni su se dobijali na dečka van našeg društva], otkrile i seks (potpuno isprepadane da li smo dovoljno zgodne i uzbudljive, nesvesne da su dečaci u jednakoj panici). usput smo spoznale da su dečaci ipak nisu toliko samopouzdani, već da su zapravo prilično zbunjeni i nesigurni i sooo afraid of rejection. mnoge od nas su tada shvatile da se više isplati da mi prve prilazimo njima [uz čitav ordeal sa lupanjem srca, tremom i crvenjenjem] nego da čekamo forever da se oni smisle šta bi i kako bi.
tada nam je bilo bitno samo da se dobro ljube [u suprotnom, postajali bismo samo prijatelji], nešto kasnije i da se dobro seksaju [pitiful performance se tolerisala vrlo kratak vremenski period - onda kada se nije moglo znati da li smo im prve ili ne; izigravanje navigatora kasnije nije dolazilo u obzir].

mala digresija (nevezana za gorepomenuti period):

ponekad baš volim to što nisam muško. mislim da bi me tih zilion pitanja - da li mi je dovoljno velik? da nije previše naheren u desnu stranu? da li sam bio dobar? da li me je isfolirala za orgazam? šta ako mi se ne digne? da li zaista misli to i drugima se to događa, nije strašno? etc - ubilo u pojam, te da bih bila poprilično nesigurna po pitanju dojma koji ostavljam.

kraj digresije.

mislim da je size and technique do matter fazi prethodila buy me flowers and write me cute lettersfaza – bilo nam je važno da dečaci budu osećajni [oh, dear!] i nežni, takorekuć in touch with their feminine side ;) padale smo na suze, ignorantno ubeđene da boys don't cry (but they sooo DO). mene je ta želim-romantičnog-dečka faza prošla posle zasipanja cvećem i ljubavnim pismima by ex-boyfriend i beskonačnim telefonskim razgovorima u kojima mi je plakao i kleo se da će me voleti zauvek, te da će se ubiti ako se ne pomirimo, što me je potpuno izbezumilo i učvrstilo u verovanju da su tzv. romantičari opasna sorta koju treba izbegavati.
tada je i utvrđeno da dečaci nisu nikakva nepoznanica i da su nam zapravo veoma slični, te da se svaki može osvojiti ako se to poželi. najbitnije nam je bilo da budu posebni po nečemu i da nas obožavaju. verujem da je ta naša opsednutost posebnošću bila motivacija dečacima za učenje gitare, borbu da se uđe u prvi tim za mali fudbal ili basket ili pak prezriv odnos prema svetu. ja takve nisam volela, moje srce je išlo povučenim dečacima koji su puno čitali. loši momci su bili poželjeni, naročito su fine devojčice padale na njih - bile smo ubeđene da smo mi jedine osobe koje bi mogle da ih razumeju i vole i jedine kojima bi oni mogli i želeli da se otvore. [sa stidom priznajem da sam svojevremeno bila sa jednim namrgođenim navijačem i to ni manje ni više nego crvene zvezde!! umislila da ću ispod hejterske spoljašnjosti otkriti osećajnog dečkića, samo ako se potrudim hard enough. istini za volju, ispostavilo se da on jeste bio osećajan dečkić, ali pritom i beskrajno ljubomoran, te to nije potrajalo]

sada, kao što a. reče, prohtevi rastu, a neke stvari su izgubile na značaju. mada sam i dalje slaba na povučene dečake koji se dobro ljube.