last night I dreamt...

vidim da ove ozbiljne teme ne privlače naročitu pažnju vaskolikog pučanstva koje redovno, je l', čita moj blog, pa da se vratimo neozbiljnosti.

jedna od stvari kojoj se opsesivno posvećujem jeste pravljenje raznih spiskova, lista, klasifikacija, popisa - jednom rečju nabrajanje kao takvo. verovatno postoji i stručan naziv za tu opsesiju.
elem, dok sam bila bolesna, budući da ništa nisam mogla da radim, razmišljala sam o čemu bih mogla da pišem [da, imam i spisak mogućih tema za blog] i opsedala me tzv freebie lista [ref. friends]. no, još uvek ne mogu da se odlučim za svega 5 osoba, da ne kažem muškaraca, koje bih stavila na nju, pa umesto toga TOP 10 BESMISLENIH STRAHOVA:

1. STRAH OD GUBITKA GLASA.

zapravo, strah od gubitka moći govora. donekle opravdan strah. dogodilo mi se to četiri puta u životu i jednom u snu:
- kad sam pala niz stepenice u prčanju* [zaista postoji mesto u crnoj gori koje se tako zove] trčeći u wc koji se nalazio u prizemlju, a ja na spratu; trpela do poslednjeg trenutka jer da nisam mogla da ispustim iz ruku politikin zabavnik te da sačekam da pročitam šta će fantom da uradi. pokušala da dozovem teču da me podigne jer sam se istraumirala da sam polomila kičmu, ali jedino sam uspela da ispustim neartikulisani krik koji je uzbunio čitav prčanj.
- kad sam pala sa ormara na koji sam se popela ne bih li dohvatila gramofon na polici out of my reach. pala na olovke rasute po podu i imala modricu veličine sovjetskog saveza na desnoj butini. pokušala da dozovem mamu i usput da se rasplačem, ali nič se nije čulo. ležala na podu nekih pola sata dok mama nije ušla u sobu da me pita što sam ugasila muziku.
- kad sam skočila sa troseda na jastuke na podu pokazujući ranije pomenutoj kseniji kako se skače "bomba" [deca su zaista nekad potpuni debili]. pokušala da joj kažem da me ništa ne boli (iako me je veoma bolelo) ali sam samo u prazno otvarala usta. sirota ksenija verovatno još uvek vuče traume od tog događaja.
- kad me je prljavi mladić sumnjivoga karaktera uhvatio za ruku da bi me nešto pitao na ulazu u zgradu a ja pokušala da vičem "upomoć".
- kad sam sanjala da me je nešto ispod kreveta uhvatilo za nogu a ja ne mogu da vrištim.

*hvala vanji na ispravci, mada ovako zvuči još smešnije :D

2. STRAH OD NOĆNIH LEPTIRA.

ok, svako od nas ima neku životinju koje se gadi - zmije, žabe, bubašvabe i sl. - i ja ih se gadim. ali noćnih leptira se u-ža-sa-vam. oni mene progone. najozbiljnije. dešavalo mi se da odem kod nekoga kod koga se NIKAD nisu pojavljivali noćni leptiri i da se u trenutku kad ostanem sama u sobi odnekuda stvori to stvorenje. i kidiše na mene. i ja onda bežim [a morate priznati da nije lako pobeći od nečega što može da vas prati svuda] i vrištim i hoću da se onesvestim od str'a.
pokušala jednom da se suočim sa svojim strahom - ušla u prostoriju u kojoj je bilo zilion leptira svaki veličine fudbalske lopte, kao ne mogu oni meni ništa, to su samo ružni rođaci sa sela onih prekrasnih leptirića koje viđamo u onim oh-so-romantic scenama u filmovima kada dvoje šetaju livadom sunčanog prolećnog dana, provela unutra ukupno tri sekunde koliko je trebalo prvom od tih football sized leptira da mi priđe. mal'ne se nisam zanesvestila right there. izletela napolje brzinom svetlosti, uz uredno vrištanje i lupanje srca k'o da sam optrčala deset krugova na atletskoj stazi.
odustala od suočavanja i objašnjavanja ljudima da NIJE tačno da mi oni neće ništa kad je očigledno da HOĆE DA ME UBIJU.

3. STRAH OD KUPATILA.

ne, nemam srbofobiju od kupanja, naprotiv, obožavam da se tuširam i kupam, čak perem kosu i pre izlaska na akademiju ;-) ali ponekad me uhvati neka nelagoda kad odem u kupatilo, naročito kad sam sama u stanu. krenem da se tripujem da će mi se pojaviti nečiji lik u ogledalu u trenutku kad budem dizala glavu po ispiranju lica. ili kad obrišem paru sa ogledala po izlasku iz kade. ili da će krenuti nešto da izlazi iz odvoda. ili da će se pojaviti neka slova na ogledalu. ma, sve nešto jezivo.
potpuno sam se istraumirala gledajući what lies beneath - sama, u mraku, idiotkinja.

4. STRAH OD JAVNOG NASTUPA.

prvo, meni se nikako ne sviđa kako ja zvučim kada mi neko pusti snimak gde ja nešto govorim. moj glas je daaaleko lepši od tog nasnimljenog. drugo, većina ima nekakvu tremu pred javni nastup, pa i ja.
ali! ja se toliko isprepadam pred neki nastup da kad počnem da govorim, glas mi drhti i zvučim kao da plačem. što me nervira i onda zvučim još plačljivije. tako da niko zapravo ne sluša ono što ja govorim već se svi pitaju zašto sam se rasplakala. što me dodatno nervira, jer, kad već govorim, onda zaista i imam nešto da kažem.
da dodam, varijanta zamišljanja publike bez odeće ne pomaže. nikad se ne govori pred gomilom isključivo lepih ljudi i sumnjam da bi mi zamišljanje golih ružnih telesa ispred mene pomoglo.

5. STRAH OD DUBOKE VODE.

zapravo, strah od onoga što bi moglo nastanjivati te duboke vode. na moru bih, kada plivam iznad neke travuljine, a sve u strahu da će neka još uvek neotkrivena životinja ili makar ajkula iskočiti odozdo i ščepati me za nogu, uvek blenula ispod sebe (dosta besmisleno, tako se ništa ne može videti) kako bih na vreme otkrila sumnjivo kretanje i pobegla (sto je takođe dosta besmisleno jer ja ne umem da plivam brzo). dosta rano odlučila da se suočim sa svojim strahom (vidite kako sam ja jedna moderna žena koja ne dozvoljava da je strahovi obuzmu, a?) tako što sam otišla na ronjenje ne bih li svojim očima videla čega ima tamo dole. tamo dole zaista nema ničeg. naročito u crnoj gori gde se ribe love dinamitom pa se na dnu može naći eventualno groblje riba koje "ribolovci" nisu pokupili. to me, naravno, nije u potpunosti oslobodilo straha, pa nikad ne plivam baš daleko od obale sama. ali mi, paradoksalno, uopšte nije frka da ronjam i zavlačim se u nekakve podvodne pećine.

6. STRAH OD SMEJANJA U NEZGODNOM TRENUTKU.

mislim da sam ovaj strah pokupila od brata, koji je jedina osoba koju znam a da (isto kao i ja) prasne u smeh u potpuno pogrešnom trenutku. na primer, on je kum na venčanju u crkvi i počne da vrišti od smeha kada pop počne da poja. prethodno je, na savetovanju kod tog popa pre početka ceremonije, istog upozorio da mu se može dogoditi takvo što, a ovaj mu nije verovao. ha, sucker!
ja, srećom, ne zalazim u te crkve, ali imam te napade smeha onda kad ne treba. recimo, posle tri i po godine pohađanja srednje škole provalim da profesor matematike ima nenormalno velike uši (govorim o ušima veličine pola glave). i počnem da se smejem. i on me pita šta je smešno. budući da mi je nezgodno reći mu da ima ogromne uši, ja na to mogu samo da kažem izvinite i da vrišteći od smeha izađem iz učionice. dobro je da mi je ta matematika dobro išla.
ili, recimo, ja na ultrazvuku srca kod doktora koji izgleda kao manijak iz filmova b produkcije [znači, proćelav, mator, sa cvikama, malo zguren i u mantilu; to što je doktor, pa mora da nosi mantil, ga ne opravdava], polugola sedim da bi mi on pokazao šta nije u redu sa mojim zaliskom. naravno da mi je užasno neprijatno i naravno da ništa ne vidim na tom monitoru, ali uredno govorim dadada ne bi li se agonija što pre završila. prethodno mi je vremešni doktor iscedio pola tube onog gela za ultrazvuk na sisu i sad taj ostatak preti da sklizne sa bradavice na koleno i ja, pokušavajući da sakrijem svoje sekundarne polne karakteristike i ujedno odbranim pantalone od flekanja, stavljam ruke preko grudi, na šta mi on kaže "a pa, nenene, nismo se tako dogovorili. ne dirajte to, trebaće mi još" i kreće da mulja taj gel onim čudom koje prenosi sliku na monitor pokazujući mi sad u real time kako mi radi srce. u dilemi da li da mu zavalim šamarčinu i počnem da vrištim "silovaaaanje" ili pak ne, počinjem da se smejem kao nenormalna i ne mogu da prestanem. pregled se ubrzo završio.
najbizarniji napad smeha neću ovde navesti. i shall say only this - ginekolog + vic o mađioničaru.
stvarno me plaši da ću jednom početi da se smejem u zaista najpogrešnijem mogućem trenutku - recimo kad mi se saopšti da je nekome draga osoba preminula (iskrvarivši na smrt jer da mu je voljena odsekla pišicu) ili kad budem pregovarala sa šefom o povećanju plate (a njemu otkopčan šlic) ili već neka takva situacija.

7. STRAH OD SLEPOG CREVA.

imam fobiju od toga da će mi pući slepo crevo, a da ja to neću na vreme provaliti i da ću umreti od unutrašnjeg trovanja. mislim da ova fobija potiče od neke priče koju sam kao mala čula - neka devojka, naravno prelepa i perspektivna, se par dana žalila na bol u stomaku i onda joj se noga oduzela i nije mogla da hoda i na kraju je otišla kod lekara koji su utvrdili da joj je puklo slepo crevo ali je bilo kasno i oni nisu mogli ništa da urade i ona je umrla. mislim da je, kao vrhunac nepravde, bila u pitanju balerina. a ja sam kao mala želela da budem balerina. a moji su me upisali na karate.
jednom sam, folirajući doktorku u školskom domu zdravlja ne bih li dobila opravdanje za neodlazak na kontrolni iz fizike, ispričala kako sam povraćala tog jutra a da nisam doručkovala i da nisam jela ništa u gradu. doktorka je odbacila trovanje kao moguć uzrok mojih "problema" i okrutno mi rekla da mi je možda puklo slepo crevo. kakva nenormalna žena! stavila me na krevet, navalila mi se svom težinom na stomak, pitala me "je l te boli?" čuj, da li me boli? pa naravno da me boli kad mi se nešto od sedamdesetak kilograma osloni svom težinom na stomak. dala mi uput za vađenje krvi, živa nisam bila tih dva dana dok nisu stigli rezultati. mama mi se svo to vreme smejala, a ja sam ju uporno ubeđivala da je doktorka nešto OSETILA, te da je meni sasvim izvesno puklo slepo crevo a da je ona jedna bezosećajna majka i da će joj biti žao kad ja budem umrla. moj strah i ta "zdravstvena" epizoda su bili izvor mnogog veselja na raznim porodičnim okupljanjima many years after. možda jeste donekle smešno to što čak ni ne znam na kojoj strani se nalazi slepo crevo. ali i dalje smatram da bi deci po rođenju trebalo odstraniti prokleto slepo crevo koje ionako ničemu ne služi a od njega se može umreti.

8. STRAH OD MRAKA.

nije u pitanju baš strah, više je to onaj neprijatan osećaj koji nastane usled prebujne mašte i zamišljanja šta bi sve moglo da iskoči iz tog mraka. mislila sam da to imaju samo deca, ali ja sam living proof da taj strah ne zastareva.

9. STRAH OD LIFTOVA.

podrazumeva sledeći scenario: ja u liftu koji ide na gore, otkačinju se sajle i lift pada na dole ultra-hiper-mega soničnom brzinom tako da, ako i postoje, one kočnice ne mogu da ga zaustave. scenarij se završava tako što ja spljeskana na dnu neke zgrade umirem polako pod tonom železa dok mi pacovi grickaju nožne prste.
drugi scenario je da se zaglavim u liftu između dva sprata i da, dok pokušavam da se izvučem iz njega, on krene i preseče me na pola. u tom slučaju umirem brzo, ali sam raskomadana, što mi se nikako ne sviđa.
ne znam kad sam razvila te svoje strahove, ali se sećam priče iz politikinog zabavnika, rubrika život piše drame, koja me je toliko izbezumila da sam jedno vreme maltretirala mamu da idemo peške kod njene kume koja živi na desetom spratu - brat i sestra su se vozili liftom koji se otkačio i pao. naravno, oni su preživeli i nije bilo nikakvih pacova da im grickaju prste. nezgodno je bilo to što se to navodno dogodilo na novom beogradu a ne u nekim tamo amerikama, dakle, u mojoj relativnoj blizini, i ta činjenica me je duboko uznemiravala. plus, njih je bilo dvoje i ja sam nekako umislila da su oni preživeli samo zahvaljujući tome.
donekle je bizarno što jedini lift koji me nikada nije plašio jeste lift u mojoj zgradi, star tisuću godina i ubedljivo najsporiji lift u gradu, kome škripi pod, a čini mi se da je svojevremeno imao i rupu u podu.

10. STRAH OD UMIRANJA OD GLADI.

mislim da mi je ovo najbesmisleniji od svih strahova. ponekad se dogodi da se nađem u situaciji da u dogledno vreme nema obroka na vidiku i onda umislim da ću umreti od gladi. ne, ne mislim na to da u narednih sta-dva nema obroka, već se radi o desetinama sati, recimo - zatočena sam na rimskom aerodromu jer alitalia štrajkuje i sledeći avion je tek sutradan a ja nemam niti eurocenta kod sebe. i onda krenem da maštam o raznim đakonijama, i da balim, i krče mi creva i hoću da se onesvestim od gladi i onda zamišljam kako će biti glupo da mi na grobu piše umrla od gladi na aerodromu jer je ostala bez prebijene pare, ali me uteši to što ovde na nadgrobnim spomenicima piše samo ime i prezime i godina rođenja i smrti.

eto.
a koji su vaši strahovi? :)