last night I dreamt...

da se upoznamo:
ja sam palchica, jedinica sam, rođena sam i živim u centru beograda. tačnije, u krugu dvojke.

još ste tu? niste prezrivo frknuli i zatvorili ovaj prozor?

odlično.
dobrodošli u klub nemrzitelja kruga dvojke :)

volim da mislim da sam zabavna, duhovita, prijatna i druželjubiva osoba. ponekad jesam neprijatno direktna, ali to je valjda okej. e, ali kada nekim personama kažem gde živim i da nemam rođene sestre ili braću i da (blasfemije!) volim beograd, pred njima se materijalizuje oličenje samog zla na mestu gde sam ja bila. džaba sve prethodno izgovoreno, džaba sva moja prijatnost, pred njima se u tom trenutku nalazi ozloglašena RAZMAŽENA JEDINICA IZ KRUGA DVOJKE. iliti osoba vredna samo i jedino večnog prezira.

naime, according to these persons, u tom krugu dvojke žive loulajfovi koji parazitiraju na radu i trudu drugih, koji nosem paraju oblake iako nemaju nikakvog utemeljenja za takvo što, koji preziru sve što nije iz kruga dvojke [beograđane mogu podneti, ali samo ako imaju odgovarajući pedigre], koji su bahati i razmaženi, koji su uništili duh beograda [štagod to bilo], koji bezbrižno gaze preko leševa na putu do svog cilja i koje bi zapravo trebalo odstraniti poput nekog trulog tkiva koji truje zdrav i pošten duh srbije. eh da, i obično su pitanju primitivci čiji su preci deset kolena unazad čuvali ovce i gajili svinje [najverovatnije po kojekavim zabitima u hercegovini] i koji su zahvaljujući infamous Partiji nastanili beograd.

kad mi neko izbljuje takav "stav", ja zaista imam poriv da najstrašnije podgrejem te baljezgarije najgorim uvredama koje umem da smislim. više mi je pun… kufer?.. takvih gluposti o krugašima i beograđanima in general. kad sam bila mlađa, imala sam običaj da se na neki način pravdam i mal'ne izvinjavam zbog toga odakle sam [verovatno zbog želje da me svi vole ;-)], kao nisu svi beograđani takvi, ima i nas pristojnih i dostojnih vašeg društva.
a onda se odraslo. neko ko uspe sa svojih više od petnaest godina [onim mlađima možda ima i smisla objašnjavati] da misli tako o populaciji od brat-bratu dvesta tisuća duša ne zaslužuje ništa drugo do najdublji prezir i najstrašnije uvrede.
najviše volim kojekakve budaletine iz [political correctness OFF] unutrašnjosti, da ne kažem provincijalce, koji sa ponosom ističu da uprkos tome što nisu iz beograda [so what, kažem ja] vole beograd, ali eto beograđani su im ogavni i manje vredni i snobovi i tako dalje. i najsmešnije mi je kad oni krenu sa pričama kako su došljaci [da ne upotrebim "divan" termin popularan u vojvodini - dođoši] upropastili duh beograda i kako je beograd ranije bio divan grad u kome je živela gospoda i u kome se znalo za red [u čaršiji?], a danas su beograđani pokondireni došljaci koji se trude da dokažu svoju urbanost, a zapravo im se koreni očitavaju na svakom koraku. mislim, halo?! jesam li ja jedina koja u ovome vidi obrnuti snobizam? kao, osobe iz unutrašnjosti su više vredne, samim tim što nisu iz beograda, i njima nije bitno ko odakle dolazi, naravno, sve dok to odakle ne podrazumeva beograd. preciznije, dok to odakle trenutno ne podrazumeva beograd, dok se zapravo vuče poreklo odnekud drugo. svašta. plus, u provinciji se gaji taj toploljudski odnos, dočim su beograđani hladni, otuđeni i sebični. sve ovo što sam navela kao njihovo "mišljenje" o beograđanima važi samo i jedino za njih, nigde drugo (čitaj – ni u jednom drugom gradu, bio to novi sad, subotica, pariz, london, berlin etc) se te nepoželjne osobine ne ispoljavaju. mhm, sure.

jedna od stvari koju volim kod beograda jeste upravo to što u njemu možeš sresti ljude iz raznih krajeva, sa različitim običajima i što, uprkos predrasudama, jeste otvoren prema drugačijosti (ili makar otvoreniji nego bilo koji drugi grad u srbiji); volim to što se beograd menja, iako ne nužno na bolje, ali smatram da je ta promenljivost dobra kao takva [mrzim učmalost]; volim to što je dovoljno velik da ne znaš svakoga i ne postoji taj, uslovno rečeno, strah od prepoznavanja karakterističan za manje sredine, a istovremeno je dovoljno mali da ne možeš čitav dan šetati po gradu a da ne sretneš nekog poznatog.

i na kraju:
ja jesam pomalo SNOB. i imam predrasude o ljudima koji dolaze iz nekakvih zabiti, ali se trudim da me one ne određuju u komunikaciji sa njima i mislim da mi uspeva u tome upravo zbog toga što sam svesna da su to samo predrasude. i prezirem svakog ko pljuje po ulici i baca đubre kroz prozor i ne ume da kaže izvinite kada me nagazi u prevozu, bez obzira na mesto prebivališta. i ja jesam RAZMAŽENA. i uživam u blagodetima življenja u centru beograda i ne bih se selila odavde gotovo ni za šta. i ne volim prirodu i selo kao takvo, beton rula ako se mene pita. i meni su stvarno SMEŠNI ljudi koji se plaše trolejbusa i u frci su da se ne izgube u milionskom gradu i kojima je strašno to što se svako ne javlja svakome na ulici. i zaista PREZIREM primitivce koji ponosno mašu svojim predrasudama o beograđanima, ignorantno ubeđeni da su to u kamen uklesane činjenice, pokušavajući tako da predstave sebe kao bolje osobe, jer da su oni drugačiji od njih. prezirem ih i zbog upotrebe termina kao što su pedigre i starosedeoci. i PONOSNA sam na svoje poreklo i prošlost svoje porodice, iako ne mislim da je to ono što me u potpunosti određuje kao osobu ili da me to "uzdiže" iznad ostalih.
i zaista VOLIM beograd.
i živim u krugu dvojke.
ja sam oličenje ZLA.