last night I dreamt...

kažem ja svom poznaniku/prijatelju kako meni svaki dan počne uz kafu i kačenje na net, a sve u okviru priče o odvikavanju od foruma. na šta on odgovori "kafe sam se riješio prije više od 3 godine, znači, na pola sam puta.."

rešio sam se kafe meni zvuči kao sf.
meni jutro bez kafe nije dobro jutro. dapače.
meni je kafa potrebna da bih mogla da funkcionišem.

no, setih se svoje drugarice iz osnovne škole, izvesne ksenije koja se plašila da će početi treći svetski rat a da se ona još uvek nije poljubila i smatrala da je to jedna katastrofa kosmičkih razmera.. elem, svojevremeno, beše to po završetku osnovne škole, upoznam ja svog prvog pravog dečka (pravog dečka as in nije me samo pitao hoću li da pođem s njim i potom zanavjek prestao da obraća pažnju na me, već smo par puta čak i izašli zajedno i držali smo se za ruke pred drugarima; disclaimer: imala 14 godina), [ta-ram] poljubim se s njim i odmah sutradan pohrlim da svoje ogromno životno iskustvo podelim sa njom. pozovem ju i kažem "ja sam se poljubila", ona odgovori - odmah dođi kod mene na kafu da mi s-v-e ispričaš.
na stranu što je čitav taj happening iz ove vizure potpuno smešan (ja ne znam kud ću s rukama, nosem i jezikom i u potpunoj sam panici jer da će on da me poljubi), beskrajno mi je slatko to što smo se nas dve našle da uz kafu koju - treba li da ističem? - nikada ranije nismo pile, izbistrimo kako, kuda, kada i s kim (sa naglaskom na kako) izvesti taj first kiss. nekako nam se činilo da je piti kafu odraz zrelosti i odraslosti i da je upravo taj trenutak onaj pravi za početi piti istu. jer, zaboga, samo odrasli i ozbiljni piju kafu.

ta prva kafa mi se nekako baš urezala u sećanje. sedele smo kod nje u sobi, ona je skuvala kafu, pitanje slađa-gorča se nije postavljalo - obe smo usule tonu šećera u istu, pile smo tu jednu šoljicu nekih sat vremena, uredno praveći grimase, i bistrile kako je to izgledalo. sećam se da me je pitala jesmo li se ljubili italijanski ili francuski, nisam potpuno sigurna ali čini mi se da je italijanski podrazumevao pomeranje jezika gore-dole, dok je francuski značio kruženje jezikom oko njegovog jezika. dosta bizarno, i must say. i još smo, sa ozbiljnošću devojčuraka od 14 godina, zaključile kako smo napokon odrasle i kako više ništa neće biti isto.

volim kad se setim ksenije :)

probili smo led, ali nećemo tu stati :)

odlučila sam da se odviknem od foruma, a rešenje koje se nameće kao najjednostavnije jeste da jednu adikciju zamenim drugom.

nešto razmišljam, kada bi me bacilo na pusto ostrvo i reklo mi da mogu da ponesem samo jedan gedžet, tražila bih kompjuter sa internet konekcijom. meni je taj internet beskrajno zabavan i sada mi se čini da bih mogla provesti neograničeno vreme sama sa kompom. ok, to je verovatno zato što me danas mrzi da komuniciram uživo sa bilo kim, ljudi ponekad mogu biti užasno naporni ili pak predvidljivi ili dosadni ili hiperaktivni i uvek očekuju da im se posvetiš iako te ponekad ič ne zanima to što žele da ti priopće, ali kao zbog uljudnosti i iz pristojnosti ih saslušaš i klimoglaviš. dosta je to licemerno. mislim, i ja sam takva, samo što u svom slučaju ja to nazivam obzirnošću, lepše zvuči.

no, da se vratim na internet i virtuelnu komunikaciju. ne prestaju da me fasciniraju ljudi koji očekuju (ma šta očekuju - zahtevaju!) da se po kojekakvim chatovima ili forumima, na kraju i po blogovima, postiraju samo veselo veselo hippie ljubav sreća kuca maca slatko razumem-te redovi i tako se ponašaju. ne razumem u čemu je fazon. kao - bolja si osoba ako nikad nemaš zadnjih misli? pored toga što mi to (nemanje zadnjih misli) deluje kao nemoguće, odražava i nemanje stava. prosto, ne može ti sve biti okej ili slatko ili lepo or whatever. a ako ti jeste sve tako, onda si debil. plus, ljudi koje nikad ništa ne izbacuje iz takta su tako dosadni. way too boring, ako se mene pita.

ja, recimo, imam svoju listu za odstrel. uglavnom se sastoji od javnih ličnosti, imenom i prezimenom, čije nepostojanje bi učinilo ovaj svet mnooogo boljim, ali i od raznih drugih koje prezirem.

delimična lista za odstrel:

• brajan adams, fil kolins, elton džon (mada, priznajem, volim neke njegove stvari iz rane faze), bon džovi, selin dion, maraja keri i ini slični pobačaji na muzičkoj sceni

• ideološki ekstremisti - sa koje god strane spektra

• religiozni fundamentalisti sa naročitim naglaskom na one koji te ubeđuju kako treba da veruješ

• manijaci i silovatelji; zapravo, svi muškarci koji se iživljavaju nad ženama

• žene koje preziru feminizam

• homofobi

• svi koji se lože na oružje i smatraju pucanje ultimativnom obznanom svog veselja

• deca koja bacaju petarde

• psihopate koje muče životinje

• nesavesni doktori, korumpirani panduri, nepismeni profesori

• navijači koji smatraju da žene ne mogu da razumeju fudbal

• bukvalisti, naročito oni koji insistiraju na političkoj korektnosti uvek i svuda

• osobe koje očekuju da im čitaš misli i ljute se ako nisi uspela da pogodiš šta žele

• gorepomenute love-joy-happiness osobe + osobe koje tvrde da nemaju predrasuda

• svi koji preziru ličnu higijenu i smatraju dezodorans, sapun, propuh i pastu za zube smrtnom opasnošću

• neke osobe koje sam na žalost upoznala, a neću ih navesti ovde.

do skoro su u mojoj sobi obitavala tri kompjutera. na žalost, jednog sam otuđila - bio je to star, spor i mali komp, kojeg sam poklonila teči za kancelariju još uvek neotvorene firme. e sad, samo otuđenje mi nije tako teško palo, ali agonija pregledavanja i prebacivanja fajlova sa njega na tratinchice bogami jeste. dragi noname, naime, nije imao ni flopi ni usb port niti cd rezač, prebacivanje mailom nije dolazilo u obzir jer da sam na dajlapu, ali - to cut the long story short - agonija je trajala nekoliko dana, no uspeh nekako.

nađoh na nonejmu gomilu nekih starih mailova, naravno sve sam ih morala iščitati, neke moje stare priče iz vremena dok sam se ložila da želim da pišem, gomilu fotkica sa ljudima koje već dugo nisam videla... malo me ta čitava pohranjena prošlost spucala.

pošto me užasno mrzi da sad reorganizujem foldere po current kompovima, a imam i fobiju od nenadanog nestanka fajlova - eto bloga.

Idem na aerobik ponedeljkom, sredom i petkom. Svaki put radimo iste vežbe i slušamo iste kasete i svaki put asistent nam kaže da ako smo dobro radile, osećaćemo se kao da lebdimo. A ja se posle uvek osećam na znoj i imam konstantnu upalu mišića.