last night I dreamt...

1. da odem na makar jednu utakmicu čelzija i vidim murinja uživo (molim te, molim, MOLIM)
2. da chelsea osvoji ligu šampiona
3. da manchester united bude treći u premiership ligi, pa da mogu ćosu da zezam svaki put kad ga vidim
4. da partizan igra mnogo bolje nego ove godine i makar jednom pobedi zvezdu
5. da sdp i poops osvoje manje glasova od broja potpisa koje su sakupili za listu
6. da prestanu da mi rastu nokti na nogama, pa da ne moram više da trošim vreme na tu mega dosadnu a uz to i krajnje neženstvenu aktivnost
7. da mama prestane da mi donosi poklone prikladne za devojčicu od 15 godina
8. da se preko noći opsetim francuskog jezika i znam ga kao u srednjoj školi, a ne bi bilo loše ni da spoznam da sam naučila da šijem i da kreativno iskoristim sve one materijale koje mi je tetka poklonila
9. da mi porastu trepavice
10. da mi se poboljša pamćenje, jer sam ovako zaboravna nikakvo zlopamtilo
11. da mi koža ne poludi svaki put kad skidam nausnice
12. da se svako jutro budim sa porculanskim tenom, bez obzira da li sam dobila menstruaciju ili ne
13. da me ne napadne nijedan noćni leptir
14. da mi komšinica sa trećeg sprata najzad upamti ime
15. da se zabrane svi fejk-čokoladni sladoledi
16. .... [to be added]
    

1. da NIKAD VIŠE ne čujem sledeće – šiptar, ustaša, balija, četnik, ciganin, kurveština, nedojebana kučka, pederčina, silovanje, rat, humano preseljenje, genocid, umrli od gladi, preemptive attack, kosovo, metohija...
2. da uhapsi i isporuči ratka i rašu i osudi šešelja
3. da ldp/gss/sdu/lsv pređe cenzus i da dss bude marginalizovan a sps nestane sa političke scene
4. da uhapsi vlatka sekulovića
5. da se povećaju kazne za silovanje i nasilje u porodici
6. da diplomiram 2007. u julu
7. da ubrzo potom nađem super plaćen posao sa prilagodljivim radnim vremenom
8. da me izvuku na lutriji za zeleni karton, ali da ovde bude toliko dobro da mogu da kažem da ne želim da se odselim u ameriku
9. da izvuku moju sedmicu na lotou
10. da dragica dobije posao u institutu a da u slobodno vreme nastupa kao dj zamlata
11. da vekica napravi kuću sa simom
12. da veljkić nađe devojku iz snova kojoj će on biti dream come true
13. da mojima krene na bolje (in every sense)
14. da vanilija dobije nagradu i da izvuku i njenu sedmicu na lotou
15. da mališa otvori kafanu sa indigo ekipom
16. da se češće viđam sa cobrom
17. da neko osvoji vanjino srce
18. da dragana češće izlazi sa nama
19. da miljuš diplomira (iako bi to možda značilo the end of the world as we know it)
20. da se okupi stara ex-yu iusy ekipa i ode kod reste na letovanje
21. da djenedjene dobije rođendanski sms od Onog Koji Ne Šalje Rođendanske Smsove
22. da a@super|studio prestane biti agorafobičan i počne da se druži sa nama uživo
23. da se upoznam sa srkijem
24. da m. ne ćelavi više
25. da rospija ostavi bilija na miru
26. da plavi orkestar napravi reunion koncert u beogradu
27. da odem na sledeće koncerte: the kooks, new order, morrissey (once is NOT enough), bloc party, bravery, arctic monkies, madonna (slobodno me pljujte, zabole me), eva braun, veliki prezir, i sve one kojih trenutno ne mogu da se setim, a volela bih da ih vidim live
28. da jebene petarde nestanu sa lica zemlje i da ih ne bude sledeće godine u ovo doba
29. da onaj klinac koji me je pljunuo polomi nogu i da mu se izrošavi lice
30. da nam poprave krov ili da onoj kravetini od predsednice kućnog saveta eksplodira bojler i usput napravi poplavu u stanu i da probije komšiji ispod pa da mora da plati saniranje načinjene štete ili makar da ju ujede ono njeno ogavno pseto sa mašnicom na glavi
31. da najzad nađem čizme kakve želim
32. da indigo ekipa napravi davno obećano veče domaće muzike, ali i veče pod radnim nazivom "treš osamdesetih"
33. da odem i na zimovanje i na letovanje
34. da pobeđujem svaki put u društvenim igrama, bez obzira sa kim sam u ekipi
35. da uspem da rešim evil sudoku za manje od 5 minuta
36. da uvek imam maslina i linolade u kući
37. da pročitam onih par knjiga koje sam započela, a nisam pročitala do kraja
38. da više ne izmišljam razne izgovore kada odlučim da radim vežbe, već da zaista počnem da vežbam
39. da generalno budem odgovornija i manje lenja
40. i da se sjajno provedem za novu godinu i da se drugari obraduju poklončićima koje sam im pripremila.

juče je prestalo da pada ono vlažno govno s neba, što je omogućilo izlazak u grad i shopping pohod bez bojazni od upale pluća, jajnika, mozga i već čega god što može da se upali kad se jedna krhka žena kao ja smoči do gole kože.

score je sledeći:

• posećeno 39 prodavnica - 26 prodavnica obuće + 6 specijalizovanih radnji koje neću navesti + 5 gift shopova + 1 prodavnica čarapa + 1 knjižara
• isprobano 11 različitih pari čizama
• kupljeno 0 (i slovima: NULA) čizama, nekoliko poklona (štiklirano samo 3 imena sa spiska) i papir za pakovanje (to je najbitnije)
• zarađena upala mišića i žulj na desnom kažiprstu od raznih rajsferšlusa

zaključak:

1. u ovom gradu je moguće kupiti jedino čizme koje su osmišljene za cice koje se lože na

1. native american look (krzno, perje i kožne rese)
2. štiklom o vrata (štikla od minimum 10 cm)
3. s/m (nitne i/ili špicast vrh za ugaziti nekoga).

2. čak i ako se nađu čizme koji nisu predviđene za takve žene, izvesno neće imati željeni broj (ali će se zato imati prelepe sandalice; i ne, nisam ih kupila, teška srca doduše).

3. ako se uđe u gift shop sa kesama i tašnom, neminovno će se slomiti nešto ogavno (što niko nikada ne bi kupio i što je namerno stavljeno na mesto najpodložnije obaranju) i moraće se platiti.

4. dok gledate kroz izlog ima li nečeg zanimljivog u prodavnici, ista će biti gotovo prazna. onog trenutka kada odlučite da uđete u nju, nagrnuće horde ljudi od kojih ništa nećete moći da kupite.

5. novogodišnje poklone treba kupovati u avgustu.

budući da su nastupile zimske gadosti aka vlažan sneg koji neprestano pada, bljuzga, deca koja se grudvaju i slično, a i sneg je ponovo iznenadio putare, pa ulice nisu očišćene te si suočen sa izborom – gacanje po bljuzgi ili po psećim govnima na suvom - i semafori su umrli i ulica se može preći jedino ako imaš dva metra visine i, posledično, možeš preskočiti omanji okean uz ivičnjak, predlažem da se ove nove godine igramo obucite palčicu.

dakle, za novu godinu mi možete pokloniti:

• dokolenice (preferiram crne)
• termo čarape raznih dezena
  
• gumene čizme broj 39 (don't point the obvious: palčica ima džinovsku nogu) kako bih mogla bezbrižno skakutati po kaljavim baruštinama
• nepromočive rukavice, poželjno one za skijanje, kako bih mogla uzvratiti istom merom klincima koji me pogode kad se međusobno grudvaju

druga varijanta poklona, ona koja služi za tešenje kad šiznem zbog mokrih nogu i bljuzge i svih ovih pomenutih gadosti, je:

• flaša bejlisa :mljac & hik:
• kutija tofifa
• bajadere
• ledene kocke
• linolada od 200 grama u staklenoj čaši, više komada

ako niste u fazonu da poklanjate slatkiše, a ipak vam se sviđa ideja poklona za utešiti, u obzir dolaze i:

• buđavi sir (bri, kamember)
• morski plodovi i/ili tone maslina
• neko egzotično piće, na primer caipirinha (valjda se ovako piše)
• soja sos (juče sam potrošila poslednju kap, a mrzi me da idem da kupim novu flašicu, pa možete vi umesto mene)
  

a sasvim izvesno ćete zaboraviti sledeće:

• čitav opus the smiths i moriseja
• killers i razorlight
• friends, sezone 4-9 + gilmore girls, od 6. sezone nadalje + seinfield, od 3. sezone nadalje
• funny T-shirts
• ogrlice, narukvice, minđuše, šnalice (pod parolom: i palčica je ženskić! ;))
• nipple flowers (ko razume, razume :whistle: )
• knjige
• knjige
• knjige
• knjige
• a može i neko egzotično putovanje, na kanarska ostrva, recimo

[mala napomena: kad kažem knjige mislim na beletristiku, nepretencioznu i zabavnu; mislim, mogu ja da pročitam i nešto što sadrži sve one duge i strašne reči kao npr. deliberacija, plauzibilno, intrisično, redistribucija, itd, naravno, samo kako bih ispala mudra i načitana u društvu, dočim sam zapravo krajnje prizemna i najviše se obradujem knjizi koja ima dobru priču i kratke i jednostavne rečenice ;) ]

eto.
ako uspete da mi poklonite nešto van spiska (i pritom me obradujete), svaka čast! :D

i još: ako vi imate neku želju, slobodno napišite. ne kažem da ću vam je ja ispuniti, ali možda neko drugi hoće ;)

(as promised)

obožavam da putujem i volim sve u vezi sa putovanjima. pored te želim da vidim svet i upoznam nove ljude, mesta i običaje multi-kulti žvake, koju zaista živim i osećam, i moram da priznam da ne razumem ljude koji putovanja NE vole, beskrajno me vesele i pripreme za put, kao i samo putovanje. volim putne accessories, naročito kofere i želim da imam neki cvetni sa matching kišobranom, volim smaranje oko izbora odeće (uvek ponesem više nego što je potrebno; moj moto – nikad se ne zna kada će mi zatrebati zimski džemper ili kupaći kostim), volim putnu groznicu koja me uhvati par sati pred polazak kada upadnem u paranoju da ću zakasniti na voz/avion/autobus, mada mi je ipak draža ona sa presedanjem i realnom mogućnošću da propustim naredni voz ili avion i tako budem prinuđena da kao illegal alien životarim po peronima ili terminalima (vanilija, sećaš se presedanja iz voza u voz po raznim nemačkama i trčanja sa preteškim koferima po peronima u kojekakvim belosvetskim nedođijama?)... da skratim – u mom malom svetu putovanja se kotiraju veoma visoko. uprkos raznim nepogodama koje se mogu desiti usput, a možda i upravo zbog toga.

neću sad o izgubljenom koferu i preganjanju sa šalterušama malev-a oko lociranja mog kofera; neću ni o štrajku alitalie i spavanju na rimskom aerodromu; neću ni o višesatnom putovanuju mini-busom do budimpešte 12. semptembra 2001. godine i suočavanju sa naoružanim momcima i opasnim psima na budimpeštanskom aerodromu; neću ni o letenju za litvaniju avionom koji, in my humble opinion, ne bi smeo da prevozi ni piliće a kamoli žive ljude, niti o pisti za sletanje koju pretrčavaju psi, ni o aerodromskoj zgradi u kojoj rade jedna brkata policajka i brkati (polish kind of look) carinik koji traže da platim vizu u litasima, a ja imam samo eure, a menjačnica ne radi; neću ni o putovanju u dominikansku republiku sa celih 20 dolara u džepu kada me niko nije sačekao na aerodromu, a ja zaboravila da ponesem adresu hotela u kojem je trebalo da odsednem; neću ni o near death experience u autobusu na trebeviću koji proklizava po ledu ka krajnje privlačnoj provaliji i pešačenju nazad do sarajeva po ciči zimi i pored stabala na kojima piše mine; neću ni o već pomenutom rušenju rekorda u trčanju sa koferima iz voza u voz, kao ni o utrčavanju u voz koji je već krenuo; neću ni o duvanju pre ulaska u aerodromsku zgradu u amsterdamu i paranoji da ću promašiti željeni gate i završiti u kongu; neću ni o putovanju u brazil avionom u kom svi govore isključivo španski i u kom mi se prikačilo neko dete koje je želelo da mi uzme kesicu kikirikija a ja mu nisam dala, što je kod deteta izazvalo histeričan napad a kod prisutnih stotina majki neodobravajuće poglede i, sigurna sam, pogrdne reči...

dakle, neću o svemu tome, sad hoću o putovanju vozom do beča.

posle pomenutih epizoda, priznaćete, putovanje VOZOM i DO BEČA zaista ne zvuči egzotično niti opasno. mislim, šta bi nepredviđeno moglo da se dogodi? samo se dođe do železničke stanice, ubace se koferi, sedne se na unapred rezervisano mesto, čita se knjiga i s vremena na vreme se izvadi pasoš i pokaže viza. as simple as that.
mda.
možda, ali in a dream world.

prvi put kad sam išla do beča, voz je krenuo na vreme i stao već kod batajnice. zašto? ZAPALIO SE vagon-restoran. gašenje požara i ponovno stavljanje u pogon je trajalo nekoliko sati.

drugi put mi je u kupe ušao otac mađar sa dva maloletna sina i pre nego što je voz uopšte krenuo, otac je izuo decu i posadio ih do mene. okej, mala deca, ne smrde im noge, da se preživeti. međutim!!! malo posle batajnice voz je stao. zašto? neko nije otkočio nekakvu sigurnosnu kočnicu u vagon-restoranu, pa se tamo nešto MALO ZAPALILO. odgovorni otac, u želji da mu potomstvo ne umre od gladi, u tom trenutku vadi iz ogromne torbekanje koja je zagradila izlazak iz kupea, ni manje ni više nego GLAVICU LUKA! i nož. da nahrani decu. dražesno, zar ne? pritom, kupe je imao prozore koji ne mogu da se otvore, ne zato što su zaglavljeni, već zato što to nije ni predviđeno jer da voz ima klimu. pogađate, pobegla sam glavom bez obzira, jedva preskočivši pomenutu torbu (zapravo džak sa lukom) u drugi kupe. u beč stigla sa nekoliko sati zakašnjenja.

treći put, dogovorim se sa s. da me sačeka na stanici u beču i odmah po pristizanju transportuje u neki restoran da večeramo sa njegovim drugarima. ja u kupeu sa nekom pristojnom devojkom koja gotovo da ne progovara, a i kad progovori, ne smara glupim pitanjima. nema očeva, nema luka, prozor može da se otvori. krenemo i, znam zvučaće kao izmišljotina i preterivanje, ali kunem se da je tako bilo – voz STANE. u batajnici. zašto? ZATO ŠTO SE ZAPALIO JEBENI VAGON-RESTORAN!!!
bila bi laž da kažem da sam popizdela. bliže istini bi bilo da kažem da sam dobila omanji nervni slom, a najbliže da sam doživela histerični napad.

kad sam najzad stigla u beč, izmrcvarena i gladna, sa zakašnjenjem od par sati i kad smo najzad otišli do tog restorana i kad sam ja tako besna ispričala šta mi se događa svaki jebeni put kad putujem u beč jebenim vozom, mislite da su drugari pokazali saosećanje? a ne, svima je to bilo beskrajno zabavno. i bili su ubeđeni da se to samo meni dešava, te da to nije do nesposobnosti konduktera da pre polaska voza provere da li su otkočili jebene kočnice u jebenom vagon-restoranu, već samo i isključivo do mene i mojih navodnih nekontrolisanih piromanskih moći. i mudro su zaključili da bi pre nego što uđem u neku prostoriju trebalo još s vrata da proverim gde se tu nalazi aparat za gašenje požara.

ako vas zanima, na nemačkom se to kaže:

Entschuldigung, wo ist hier der Feuerlöscher?

(enčuldigung, vu ist hia der fojaloša?)

s.-ovi drugari su smatrali da je to jedino što bih ja morala znati da kažem na nemačkom.

na uzorku od tri žene koje pišu blog a koje redovno čitam + dve žene koje sam povremeno čitala, došla sam do zaključka da svaka blogerka ima makar jedan post na temu frizure i odlaska kod frizera. mislim se, što sam ja gora ili manje žensko od njih, ima i ja da pišem o frizeraju!

doduše, ne idem baš redovno kod frizera, nekako me mrzi i vruće mi je (ako je leto) ili mi je hladno (ako je zima), a i nekako me uvek spuca da se šišam ili kad sam bez novca ili u neko zlo doba, recimo 9 navečer, ili pak kad nema slobodnog termina kod moje frizerke. iskreno, nije baš da imam SVOJU frizerku, jer da nisam redovna mušterija, a i taj frizerski salon menja frizere češće nego što koštunica pomisli na kosovo. pa me tako tamo svaki put dočeka nova frizerka, a ja bih da me ošišaju kao što me ošišao rista koji je tamo radio pre 4 godine. ali i dalje idem u isti salon. naime, tamo radi neka maja koja još od pre 4 godine pere kose mušterijama, sirota, nikako da avanzuje, ponekad joj samo daju da nekoga isfenira; elem, ta maja FAN-TA-STI-ČNO pere kosu. ništa ne progovara, uvek pogodi pravu temperaturu vode i našamponira mi kosu i kad uzme da masira... mmmm, milina. kakve čokolade, kakvi orgazmi, majino masiranje je pure pleasure. pa uzme regenerator, pa neku drugu pizdariju za sjaj kose, i sve vreme masira, a meni leeepo... dođe mi da idem svaki dan tamo samo da bi mi maja prala kosu i masirala glavu. srećom, salon mi nije toliko blizu, inače bih ostala bez i ovo malo novaca koje kao uspem da prištedim.

no, da se vratim na temu.

one gorepomenute žene sve kukaju kako ih užasno smara to što se očekuje da se isćaskaš sa frizerkom, te da one ne znaju šta da pričaju ili ne žele da se frizerki poveravaju i da kako ih uopšte ne zanima šta frizerkina majka radi i da li frizerka ima muža, ljubavnika, decu, kućnog ljubimca i gde je bila na letovanju.
moram da priznam da ja takav stav ne razumem. meni je baš super da ćaskam sa gocom. goca, doduše, nije frizerka, već vlasnica salona, ali to valjda može da prođe kao razgovor sa frizerkom.
where is the catch?, pitate se.
sve ću da vam kažem.

ja, zlica kakva sam, IZMIŠLJAM PRIČE za gocu.

prvi put kad sam otišla tamo, ona me pitala nekakve besmislice, pa sam ja u trenu izmislila neku srceparajuću priču kako me je ostavio dečko sa kojim sam bila zajedno još od srednje škole i to zbog moje najbolje prijateljice koja, kučka nijedna, nije imala hrabrosti čak ni da se suoči sa mnom, već mi je to negirala preko telefona, pa da sam ja odlučila da okrenem novi list, te da je prvi korak u tome nova frizura (sve je to duboko potreslo gocu, i bila je vrlo supportive, na kraju mi je naplatila manje nego što je trebalo).
sledeći put sam pričala kako treba da idem u brazil na neku konferenciju (taj deo je istinit) i da ću se tamo sresti sa izvesnim švajcarcem kojeg sam upoznala u berlinu (ovaj deo već nije istinit) i koji se toliko oduševio mnome da samo zbog mene dolazi u brazil (tek ovaj deo nije istinit, ali je goca poverovala i bila presrećna zbog mene).
potom sam izmislila da je švajcarac bio totalni luzer i budala, uz sve to i sa nefunkcionalnim pimpekom (goca klima glavom da, da, takvi su najgori), i da sam odlučila da se u potpunosti posvetim sebi i svojoj karijeri (koju sam uspešno izbegavala da definišem, nekako nikad nisam bila sigurna u koju branšu bi me goca svrstala), što je ona zdušno podržala, prikladno to proprativši sa "žena nikada ne sme da dozvoli da zavisi od muškarca!" (talkin' about emancipation, ha? ;)).
čini mi se da sam joj prošli put rekla kako sam odlučila da usput i završim fakultet, koji sam ranije napustila, opet je tu bila neka srceparajuća priča o tome kako sam se zaposlila in the first place jer da nisam htela da zavisim od roditelja, a i tada mi se ukazala sjajna prilika (opet nedefinisana, i dalje ne znam koju profesiju da izaberem).
sve u svemu, super se zabavim svaki put kad odem tamo.

međutim, kao što rekoh, ne idem baš redovno kod frizera. u poslednje vreme me taj "moram da se ošišam i moram da se ošišam ODMAH" šiz hvata kasno naveče, pa ja onda uzmem makaze i sama se ošišam. nemam posesivan odnos prema kosi, ne brinem se da li ću nešto sjebati, naposletku uvek mogu da odem kod frizera da mi to popravi. za divno čudo, nekako mi uspeva da to liči na nešto, usudila bih se reći da čak izgleda i dosta dobro. ako mi ne verujete, pitajte vaniliju.

juče sam se ošišala i predivno izgledam. :)

danas je proljeće 13-tog u decembru i danas je rođendan mom dragom prijatelju Resti. stoga, ovaj post posvećujem njemu :)

ne znam kako vi, ali ja potpuno otkidam na osobe koje imaju neku pasiju. meni je potpuno očaravajuća zanesenost nekom idejom [naravno, dokle god je ta ideja meni prihvatljiva ;)] i odsustvo licemerja u zalaganju za istu. principijelnost je retko prisutna osobina. zaljubljenost u pikado, porodično besomučno pregledavanje snimaka sa takmičenja, gunđanje sestri koja ima najlepše ime na svetu jer da nije pogodila željeno polje, možda zvuči pomalo freakish, ali je zapravo beskrajno simpatično i ponekad veoma smešno. očaranost morem i skandalizovanje zbog mog pitanja oćemo u vodu? koje je nepogrešivo izazivalo tiradu o tome da to nije VODA, već more, i da je voda nešto što se pije i čime se tušira, a da je more izvor života i najveće radosti, te da se pliva u moru, a nikako u vodi, uvek me je veselilo. kad na to dodate fudbal (kome se čak i posveti blog) i strah od umiranja u olimpijskoj godini dobijete jednog velikog ludog medu kojeg biste rado imali u svom društvu.

Resta je sve to i još mnogo toga. Resta je jedna od osoba zbog koje mi nije žao što sam protraćila vreme u jusiju boreći se sa vetrenjačama u našem dvorištu. Resta je neko ko me je naveo da more volim još više. Resta je neko kome se uvek veoma obradujem i koga se setim svaki put kad čujem dalmatinski.
Resta je moj prijatelj i puno mi znači.

SRITAN ROĐENDAN!

i nadam se da neće proći decenije do našeg sledećeg susreta.
:)

nešto mi se ovih dana ne da da pišem na blogu... mislim, nije da nemam ideja, zapravo mi svašta nešto što bih mogla pisati pada na pamet, ali kad sednem za kompjuter, to sve nekako nestane.
a i, dragi moji, nekako me sramota da pišem gluposti. te me ona luzerka preporučila, te mi vanilija rekla da redovno proverava jesam li štogod napisala, te mi razni drugi elementi rekoše da lepo pišem... pa ja sad osećam izvestan, kakobihrekla, pritisak svaki put kad poželim da nešto napišem. il mi to što bih pisala nije dovoljno zabavno, il mi nije dovoljno mudro, il n'umem da se izrazim, pa onda i ono što bi moglo biti zabavno ili mudro ispadne kao pismeni sastav u osnovnoj školi. a to je, svakako, neprihvatljivo i ne ide uz imidž easy-writing-and-funny-stories-telling osobe such as my oh-so-non-pretentious self.

povrh toga, uvedoh još pre mesec dana kablovski net - zapravo, dođoše mi dva lika iz sbb-a da ga uvedu, jedan je izgledao kao masni tresikosa iz kaestea, a drugi kao redovni posetilac splavova; splavaš je bio šegrt tresikosi i tresikosa mu je stalno nešto zakerao, beskrajno su bili smešni. uglavnom, sada nemam život. navukla se na gomilu nekakvih blogova, forum, razne sajtove i sve mi je tak zanimljivo i moram da pročitam i onda prosto nemam vremena ni za šta drugo. jedva da stignem da pojedem nešto. pa vi vidite koliko je ta moja adikcija uznapredovala.

dobro, dobro, malo preterujem, ponekad se nateram da isključim tratinčicu - uglavnom kad se preterano zagreje, pa se onda uspaničim da će se samospaliti, pa da šta ću ako ostanem bez kompjutera i (more important) interneta - te PONEKAD izađem međ žive ljude. što je, objasniću uskoro, krajnje pogubno po blog. naime, kada izađem međ te žive ljude, imam nezadrživu potrebu da ne zaklapam usta. štonokažu, dobijem napad logoreje. ispaljujem jednu za drugom razne anegdote, zanimljivosti koje sam pročitala, nabacim tu-i-tamo neku zanimljivu dilemu ili razmišljanje i posle par sati, kad zastanem da bih došla do daha, već sam rekla everything that would be interesting to tell.

no, pošto sam već razvila mother-child odnos prema ovom svom parčetu virtuelnog sveta, odlučila sam da NE DOZVOLIM da taj precenjeni stvarni život OMETE rast mojih ruku dela.
i smislila sam sledeće - odbacujem stid, obzir i living-up-to-the-expectations odnos prema pisanju + od sada, pa ubuduće, neću vam ništa uživo pričati jer će sve što bih vam mogla reći ionako pisati ovde. ako mi se kojim slučajem omakne da vam prvo nešto uživo ispričam, očekujte koliko sutra to isto na blogu. a ja od vas očekujem (ma, da se ne lažemo - zahtevam!) da se obradujete svakom novom postu [bez obzira da li ste to već čuli ili ne], te da isti komentarišete. na kraju, ne pišem ja sve ovo samo zbog mene, već i zbog vas i nekomentarisanje NEĆU tolerisati.

e, kad smo to razjasnili, želim još par stvari da izjavim za utisak nedelje i potom uključujem gledaoce:

• molim da se primeti da se nova godina približava svetlosnom brzinom. počnite na vreme da razmišljate šta biste mi mogli pokloniti, jer ja poklone OČEKUJEM. ne želim sada da potrošim sve spisateljske ideje, ali - stay tuned - u nekom od narednih blogojavljanja objavljujem spisak želja + new year's resolution. :)

• uskoro ću dodati neke linkove. verujem da ste svi do sada naučili da morate kliktati na refresh kako biste videli nove postove, te će achtung, achtung! box otići u prošlost. na njegovo mesto će doći linkovi na meni zanimljive postove nekih drugih blogera, ali već ću vas prigodnim postom obavestiti o tome. ovo je zapravo naknadno dodato kako bi mi post bio duži, pa samim tim i delovao ozbiljnije. :P

• predizborna kampanja se polako zahuktava i ja vam se unapred izvinjavam što ću vas maltretirati ubeđujući vas da izađete na izbore i glasate za ldp/sdu/gss/lsv koaliciju. od nas zavisi. ;)

• iako to svi već znaju, da objavim - opako sam se navukla na lizalice. toliko da ne mogu da prođem pored trafike a da ne kupim makar jednu. ispostavilo se da je lizanje lizalica u gradskom prevozu magnet za manijake, te bih vam preporučila da to izbegavate. takođe bih napomenula da sam odlučila da pokušam da se odviknem, te sad kriziram i prežderavam se čokoladama.

• kada upoznate nekog, a još niste sigurni da li je u pitanju smor ili dream come true, ili kada odete na nekakav skup/trening/konferenciju, da li kao kontakt ostavljate mail adresu ili broj mobilnog? meni je moja mail adresa srcu prirasla i u konstantnom sam strahu da me nekim slučajem neka budala ne stavi na listu na kojoj ne želim da budem ili da ne počne da me spamuje lancima sreće. pa ja uglavnom dajem broj telefona. što je poprilično skandalizovalo moju sestru, pa me sad zanima kako se drugi odnose prema tome.

• kako tačno glasi ona izreka "što je džaba, i *** je drago"?

• na kraju, ovim putem želim da izvesnima poručim sledeće: to što sam sada na kablu, ne znači da mi mail treba zatrpavati kojekakvim glupostima od po jednog megabita. i to NEMA nikakve veze sa XX vekom! [molim da se muški kaja prepozna; znam da krišom čita, ali neće da se autuje]

yours truly,
(in)famous palčica

nekim danima zaista ne treba izlaziti iz kuće. naročito ujutru, pre prve kafe.

već sam pomenula da ne umem da funkcionišem pre nego što popijem kafu. bez te prve kafe, ja sam accident waiting to happen - sudaram se sa vratima, stolicom, jednom sam i pala ustajući iz kreveta, dakle imam tendenciju samopovređivanja, ništa i nikog ne vidim i ne čujem, ali sam prilično svadljiva i mrzovoljna, naročito ako me se probudi pre nego što sam želela. ukratko, kad ustanem, jedino što mogu i umem jeste da dobauljam do kuhinje i stavim lonče za kafu. međutim, čak i ta jednostavna radnja nije bezopasna. jednom sam se zakucala glavom u vratanca visećeg ormara iz kojeg sam vadila kafu, skoro se zanesvestila i imala čvorugu danima; drugom prilikom sam onako bunovna zamalo zalepila šapu na ringlu želeći da proverim da li mi radi šporet jer da voda za kafu nije provrila onda kad sam ja zamislila; i sve tako nešto hazardous. you get the picture.

a sad zamislite šta se dogodi kad shvatim da nemam kafe u kući.

dakle, probudim se ja jutros, samoinicijativno, bez ikakve prisile, valjuškam se jedno vreme u krevetu [doduše, ne dovoljno (takorekuć nedovoljno), ali bešika ne mari za moj duševni mir koji postižem polusatnim razvlačenjem], bez ikakvog sudaranja odradim tu posetu kupatilu, odem do kuhinje, stavim lonče, uključim komp, pustim the kooks, sve obećava da će ovo biti divan dan, ma milina jedna... i onda spoznam da nemam kafe. okej, kažem ja sebi, ne paniči, obuci se i idi da je kupiš.

ne zvuči strašno, ne?
mhm.
e, ali tu počinje horor!
[warning: oni sa slabijim srcem neka preskoče sledeći deo]

dohvatim prvo što sam našla na stolici i navučem na sebe, što je za rezultat imalo sledeću lovely kombinaciju: spavaćica ispod koje je okraćala mi trenerka, rasparene čarape, patike, džemper sa kapuljačom koja izviruje iz kaputa i bukvalno mi se penje na glavu. da biste upotpunili doživljaj, moram napomenuti da NIJE bio cik zore, te da ulice nisu bile prazne, naprotiv.

tako ja kao neka ludaja izađem napolje, isprepadam usput par klinaca koji su pobegli iz školice i muvaju mi se oko ulaza [ali, ko ih jebe kad beže sa časova], stojim na semaforu, ljudi me zagledavaju čudno, neki i prevrću očima, ali mene baš briga - i'm a woman on a MISSION!

prelazeći ulicu, osećam se kao glavni junak neke kompjuterske igrice, jer da moram manevrisati kako bih izbegla sudaranje sa automobilima, majkama koje guraju decu u kolicima, dedama koji voze štapove, ženama sa torbekanjama i ostalim pešacima i već posle stotinu metara od zgrade life energy mi je DANGEROUSLY low.
ne znam kako i zašto, ali umesto u pekabetu, uđem u lilly i k'o neka dementna starica bauljam između rifova sa šamponima, ulošcima i maskarama tražeći kafu. u jednom trenutku pomislim kako sve to sanjam jer nemam nijedno drugo racionalno (čuj, racionalno!) objašnjenje zašto prodavnica u kojoj kupujem oduvek danas izgleda potpuno drugačije i zašto nigde ne mogu da nađem kafu. posle par minuta i zahvaljujući ljubaznom čiki koji me je zabrinuto priupitao sine, jesi dobro?, shvatim da sam ušla u pogrešnu prodavnicu, posramljena promrmljam jesam, dobro sam, samo sam htela da pogledam nešto i brže-bolje istrčim napolje.
odem u prokletu pekabetu, kupim prokletu kafu, na kasi zbunjeno trepćem jer ne razumem šta mi kasirka govori, meni je to zvučalo kao mešavina kineskog i italijanskog, srećom to je neka teta koja me baš voli, valjda je shvatila da jutros nisam normalna, na kraju se samo nasmejala i sa naklonošću majke koja voli svoje dete debila mi rekla beži kući.

stignem nekako do zgrade uspevši da se NE sudarim ni sa kim [to podrazumeva bandere, ljude i automobile] i shvatim da sam zaboravila ključeve! srećom, neko je pre par dana polomio staklo na ulaznim vratima [ujedno je i sjebao interfon, tako da bih inače morala da čekam da se neko od ljubaznih komšija pojavi i pusti me unutra, otuda ovo srećom], te ja provukoh ruku kroz te kill-yourself ostatke prozora i otvorih si vrata. na kraju dođoh do stana, ali, avaj, samo da bih shvatila da je baka - koja ne čuje dobro - zaključala vrata.

zvonim... ništa.
legnem na zvono - ništa.
ponovo zvonim.
ništa.
ne vredi, baka ne čuje. ne mogu da je pozovem na telefon, jer nisam ponela sa sobom mobilni, a i da jesam ne bi mi bio od neke vajde, jer nemam šešir, tojest kredita. zvonim komšinici ne bih li od nje zvala baku, ali kod nje nema nikog.

i eto mene, smrznute, u spavaćici i sa kafom u ruci, stojim na dohvat spasonosne topline doma svog i much needed prve kafe i jedino što mogu jeste da počnem da ridam od nemoći. posle nekih petnaestak minuta cmizdrenja, probam ponovo da dozovem baku i nu mirikla - čuje me i otvori.
nisam joj ni reč rekla, zaista nisam, otišla sam pravo u kuhinju da najzad skuvam tu kafu i...

ako ste se nadali hepiendu, ZAJEBALI STE SE - skuvala sam si najodvratniju kafu koju sam ikad popila, takozvani pišorak.
:cmizdr:

i tako.
divan dan danas, zar ne?