last night I dreamt...

nešto mi se ovih dana ne da da pišem na blogu... mislim, nije da nemam ideja, zapravo mi svašta nešto što bih mogla pisati pada na pamet, ali kad sednem za kompjuter, to sve nekako nestane.
a i, dragi moji, nekako me sramota da pišem gluposti. te me ona luzerka preporučila, te mi vanilija rekla da redovno proverava jesam li štogod napisala, te mi razni drugi elementi rekoše da lepo pišem... pa ja sad osećam izvestan, kakobihrekla, pritisak svaki put kad poželim da nešto napišem. il mi to što bih pisala nije dovoljno zabavno, il mi nije dovoljno mudro, il n'umem da se izrazim, pa onda i ono što bi moglo biti zabavno ili mudro ispadne kao pismeni sastav u osnovnoj školi. a to je, svakako, neprihvatljivo i ne ide uz imidž easy-writing-and-funny-stories-telling osobe such as my oh-so-non-pretentious self.

povrh toga, uvedoh još pre mesec dana kablovski net - zapravo, dođoše mi dva lika iz sbb-a da ga uvedu, jedan je izgledao kao masni tresikosa iz kaestea, a drugi kao redovni posetilac splavova; splavaš je bio šegrt tresikosi i tresikosa mu je stalno nešto zakerao, beskrajno su bili smešni. uglavnom, sada nemam život. navukla se na gomilu nekakvih blogova, forum, razne sajtove i sve mi je tak zanimljivo i moram da pročitam i onda prosto nemam vremena ni za šta drugo. jedva da stignem da pojedem nešto. pa vi vidite koliko je ta moja adikcija uznapredovala.

dobro, dobro, malo preterujem, ponekad se nateram da isključim tratinčicu - uglavnom kad se preterano zagreje, pa se onda uspaničim da će se samospaliti, pa da šta ću ako ostanem bez kompjutera i (more important) interneta - te PONEKAD izađem međ žive ljude. što je, objasniću uskoro, krajnje pogubno po blog. naime, kada izađem međ te žive ljude, imam nezadrživu potrebu da ne zaklapam usta. štonokažu, dobijem napad logoreje. ispaljujem jednu za drugom razne anegdote, zanimljivosti koje sam pročitala, nabacim tu-i-tamo neku zanimljivu dilemu ili razmišljanje i posle par sati, kad zastanem da bih došla do daha, već sam rekla everything that would be interesting to tell.

no, pošto sam već razvila mother-child odnos prema ovom svom parčetu virtuelnog sveta, odlučila sam da NE DOZVOLIM da taj precenjeni stvarni život OMETE rast mojih ruku dela.
i smislila sam sledeće - odbacujem stid, obzir i living-up-to-the-expectations odnos prema pisanju + od sada, pa ubuduće, neću vam ništa uživo pričati jer će sve što bih vam mogla reći ionako pisati ovde. ako mi se kojim slučajem omakne da vam prvo nešto uživo ispričam, očekujte koliko sutra to isto na blogu. a ja od vas očekujem (ma, da se ne lažemo - zahtevam!) da se obradujete svakom novom postu [bez obzira da li ste to već čuli ili ne], te da isti komentarišete. na kraju, ne pišem ja sve ovo samo zbog mene, već i zbog vas i nekomentarisanje NEĆU tolerisati.

e, kad smo to razjasnili, želim još par stvari da izjavim za utisak nedelje i potom uključujem gledaoce:

• molim da se primeti da se nova godina približava svetlosnom brzinom. počnite na vreme da razmišljate šta biste mi mogli pokloniti, jer ja poklone OČEKUJEM. ne želim sada da potrošim sve spisateljske ideje, ali - stay tuned - u nekom od narednih blogojavljanja objavljujem spisak želja + new year's resolution. :)

• uskoro ću dodati neke linkove. verujem da ste svi do sada naučili da morate kliktati na refresh kako biste videli nove postove, te će achtung, achtung! box otići u prošlost. na njegovo mesto će doći linkovi na meni zanimljive postove nekih drugih blogera, ali već ću vas prigodnim postom obavestiti o tome. ovo je zapravo naknadno dodato kako bi mi post bio duži, pa samim tim i delovao ozbiljnije. :P

• predizborna kampanja se polako zahuktava i ja vam se unapred izvinjavam što ću vas maltretirati ubeđujući vas da izađete na izbore i glasate za ldp/sdu/gss/lsv koaliciju. od nas zavisi. ;)

• iako to svi već znaju, da objavim - opako sam se navukla na lizalice. toliko da ne mogu da prođem pored trafike a da ne kupim makar jednu. ispostavilo se da je lizanje lizalica u gradskom prevozu magnet za manijake, te bih vam preporučila da to izbegavate. takođe bih napomenula da sam odlučila da pokušam da se odviknem, te sad kriziram i prežderavam se čokoladama.

• kada upoznate nekog, a još niste sigurni da li je u pitanju smor ili dream come true, ili kada odete na nekakav skup/trening/konferenciju, da li kao kontakt ostavljate mail adresu ili broj mobilnog? meni je moja mail adresa srcu prirasla i u konstantnom sam strahu da me nekim slučajem neka budala ne stavi na listu na kojoj ne želim da budem ili da ne počne da me spamuje lancima sreće. pa ja uglavnom dajem broj telefona. što je poprilično skandalizovalo moju sestru, pa me sad zanima kako se drugi odnose prema tome.

• kako tačno glasi ona izreka "što je džaba, i *** je drago"?

• na kraju, ovim putem želim da izvesnima poručim sledeće: to što sam sada na kablu, ne znači da mi mail treba zatrpavati kojekakvim glupostima od po jednog megabita. i to NEMA nikakve veze sa XX vekom! [molim da se muški kaja prepozna; znam da krišom čita, ali neće da se autuje]

yours truly,
(in)famous palčica