last night I dreamt...

nekim danima zaista ne treba izlaziti iz kuće. naročito ujutru, pre prve kafe.

već sam pomenula da ne umem da funkcionišem pre nego što popijem kafu. bez te prve kafe, ja sam accident waiting to happen - sudaram se sa vratima, stolicom, jednom sam i pala ustajući iz kreveta, dakle imam tendenciju samopovređivanja, ništa i nikog ne vidim i ne čujem, ali sam prilično svadljiva i mrzovoljna, naročito ako me se probudi pre nego što sam želela. ukratko, kad ustanem, jedino što mogu i umem jeste da dobauljam do kuhinje i stavim lonče za kafu. međutim, čak i ta jednostavna radnja nije bezopasna. jednom sam se zakucala glavom u vratanca visećeg ormara iz kojeg sam vadila kafu, skoro se zanesvestila i imala čvorugu danima; drugom prilikom sam onako bunovna zamalo zalepila šapu na ringlu želeći da proverim da li mi radi šporet jer da voda za kafu nije provrila onda kad sam ja zamislila; i sve tako nešto hazardous. you get the picture.

a sad zamislite šta se dogodi kad shvatim da nemam kafe u kući.

dakle, probudim se ja jutros, samoinicijativno, bez ikakve prisile, valjuškam se jedno vreme u krevetu [doduše, ne dovoljno (takorekuć nedovoljno), ali bešika ne mari za moj duševni mir koji postižem polusatnim razvlačenjem], bez ikakvog sudaranja odradim tu posetu kupatilu, odem do kuhinje, stavim lonče, uključim komp, pustim the kooks, sve obećava da će ovo biti divan dan, ma milina jedna... i onda spoznam da nemam kafe. okej, kažem ja sebi, ne paniči, obuci se i idi da je kupiš.

ne zvuči strašno, ne?
mhm.
e, ali tu počinje horor!
[warning: oni sa slabijim srcem neka preskoče sledeći deo]

dohvatim prvo što sam našla na stolici i navučem na sebe, što je za rezultat imalo sledeću lovely kombinaciju: spavaćica ispod koje je okraćala mi trenerka, rasparene čarape, patike, džemper sa kapuljačom koja izviruje iz kaputa i bukvalno mi se penje na glavu. da biste upotpunili doživljaj, moram napomenuti da NIJE bio cik zore, te da ulice nisu bile prazne, naprotiv.

tako ja kao neka ludaja izađem napolje, isprepadam usput par klinaca koji su pobegli iz školice i muvaju mi se oko ulaza [ali, ko ih jebe kad beže sa časova], stojim na semaforu, ljudi me zagledavaju čudno, neki i prevrću očima, ali mene baš briga - i'm a woman on a MISSION!

prelazeći ulicu, osećam se kao glavni junak neke kompjuterske igrice, jer da moram manevrisati kako bih izbegla sudaranje sa automobilima, majkama koje guraju decu u kolicima, dedama koji voze štapove, ženama sa torbekanjama i ostalim pešacima i već posle stotinu metara od zgrade life energy mi je DANGEROUSLY low.
ne znam kako i zašto, ali umesto u pekabetu, uđem u lilly i k'o neka dementna starica bauljam između rifova sa šamponima, ulošcima i maskarama tražeći kafu. u jednom trenutku pomislim kako sve to sanjam jer nemam nijedno drugo racionalno (čuj, racionalno!) objašnjenje zašto prodavnica u kojoj kupujem oduvek danas izgleda potpuno drugačije i zašto nigde ne mogu da nađem kafu. posle par minuta i zahvaljujući ljubaznom čiki koji me je zabrinuto priupitao sine, jesi dobro?, shvatim da sam ušla u pogrešnu prodavnicu, posramljena promrmljam jesam, dobro sam, samo sam htela da pogledam nešto i brže-bolje istrčim napolje.
odem u prokletu pekabetu, kupim prokletu kafu, na kasi zbunjeno trepćem jer ne razumem šta mi kasirka govori, meni je to zvučalo kao mešavina kineskog i italijanskog, srećom to je neka teta koja me baš voli, valjda je shvatila da jutros nisam normalna, na kraju se samo nasmejala i sa naklonošću majke koja voli svoje dete debila mi rekla beži kući.

stignem nekako do zgrade uspevši da se NE sudarim ni sa kim [to podrazumeva bandere, ljude i automobile] i shvatim da sam zaboravila ključeve! srećom, neko je pre par dana polomio staklo na ulaznim vratima [ujedno je i sjebao interfon, tako da bih inače morala da čekam da se neko od ljubaznih komšija pojavi i pusti me unutra, otuda ovo srećom], te ja provukoh ruku kroz te kill-yourself ostatke prozora i otvorih si vrata. na kraju dođoh do stana, ali, avaj, samo da bih shvatila da je baka - koja ne čuje dobro - zaključala vrata.

zvonim... ništa.
legnem na zvono - ništa.
ponovo zvonim.
ništa.
ne vredi, baka ne čuje. ne mogu da je pozovem na telefon, jer nisam ponela sa sobom mobilni, a i da jesam ne bi mi bio od neke vajde, jer nemam šešir, tojest kredita. zvonim komšinici ne bih li od nje zvala baku, ali kod nje nema nikog.

i eto mene, smrznute, u spavaćici i sa kafom u ruci, stojim na dohvat spasonosne topline doma svog i much needed prve kafe i jedino što mogu jeste da počnem da ridam od nemoći. posle nekih petnaestak minuta cmizdrenja, probam ponovo da dozovem baku i nu mirikla - čuje me i otvori.
nisam joj ni reč rekla, zaista nisam, otišla sam pravo u kuhinju da najzad skuvam tu kafu i...

ako ste se nadali hepiendu, ZAJEBALI STE SE - skuvala sam si najodvratniju kafu koju sam ikad popila, takozvani pišorak.
:cmizdr:

i tako.
divan dan danas, zar ne?