last night I dreamt...

dosta sam se zajebavala po blogu, ajmo sad malo ozbiljno.

pre nego si pustim na volju i izbacim svu žuč, mala napomena:

ja JESAM feministkinja.
ja MISLIM da postoje ženska prava.
ja ZNAM da se ženama redovito krše ta (kao i druga) prava a samo zbog toga što nemaju pimpeke međ nogama.
ja NE MRZIM muškarce.
i ja TVRDIM da feminizam ne podrazumeva wishfull thinking o povratku u matrijarhat.

zbog otvorenog deklarisanja moje malenkosti kao feministkinje gomila muškaraca, a bogami i žena, diljem brdovitog balkana, a bogami i u tom razvijenom svetu, podrazumevala je sledeće:
da sam lezbača [netačno],
da se ne depiliram [ponekad tačno, zaista mi se kad sam bolesna ne da depilirati] i generalno ne vodim računa o svom izgledu [netačno],
da sam nedojebana [posle PMS-a, omiljeni "argument" za objasniti zalaganje za ravnopravnost],
da mi je turn on pričati sa drugim feministkinjama dirty o muškarcima [osim ako to dirty ne uključuje Ryan Phillippe's body, netačno] te da želim pobiti sve muškarce ili ih makar svesti na robove ženama [netačno],
da sam pomodna pa zato zastupam feminizam [netačno],
da sam luzerka i ne mogu uspeti profesionalno drugačije do zalaganjem za kvote [netačno],
da zapravo priželjkujem kuća-brak-deca život a da iz nekog od gorenavednih razloga to ne mogu imati pa se foliram/opravdavam da sam feministkinja [netačno],
da osuđujem žene koje su izabrale svojevoljno život majke i žene [netačno],
da mislim da su žene superiornije od muškaraca [netačno] i da bi svet nužno bio better place ako bi žene upravljale njime [netačno, mada ima feministkinja koje to tvrde].

kraj napomene.

e sad, pre neki dan čuh vest na b92 [link na vest] da se formirala tzv ženska vlada. za one koje mrzi da čitaju vest ukratko: u pitanju je projekat evropskog pokreta [to je onaj isti koji je poslao 200 studenata da putuju po jevropi, što smatram izuzetno besmislenom akcijom, ali to je samo moje skromno mišljenje]; čitaoci blica [mislim, a što ne kurir ili press?] su izabrali nekoliko žena iz javnog života srbije u tu nekakvu žensku vladu, između ostalih ružicu đinđic, ivanu dulić-marković, jelisavetu karađorđević, zoricu tomić, aleksandru janković itd; i ta ženska vlada je, između ostalog istakla da joj je cilj, citiram "poboljšanje ugleda srbije u svetu".
mooolim?! kakva BRE ženska vlada?!? i čemu to?!

prvo, ideja formiranja nekakve ženske vlade koja nema nikakav uticaj ni na koju političku strukturu ili ne-daj-bože na neku instituciju u zemlji je čisto zamazivanje očiju i, da prostite, sviranje kurcu.

u mrskom socalled razvijenom svetu, partije koje su u opoziciji prave svoje vlade u senci koje služe za predstavljanje njihovog političkog programa i promociju onoga šta bi ta partija kada dođe na vlast radila. ovde se umesto toga pravi vlada (za ovaj deo pižđenja nebitno što se u njoj nalaze isključivo žene) sastavljena od osoba koje pripadaju različitim partijama i zastupaju različite stavove. dakle, ako i uspeju da oko nečeg postignu konsenzus, to će biti o nekim trivijalnim i opšteprihvaćenim civilizacijskim dostignućima kao što su poštovanje prava manjina (naravno, bez ikakvog udubljivanja u probleme tih manjina i bez osvrta na sve manjine), zalaganje za bolji životni standard (bez jasne ideje kako ga postići) i poboljšanje odnosa sa susedima (za ovo čak i nisam sigurna da će dobiti podršku svih). ukratko, zalagaće se za mir u svetu i smanjenje siromaštva.

drugo, u tu vladu su ušle žene koje su "izabrali" čitaoci blica.

na stranu moje mišljenje o čitaocima blica i mentalnom sklopu osoba koje su glasale na ovom izboru, meni to zvuči kao popularity contest ili izbor za miss političke i javne scene srbije. mene bi, drage žene, bilo sramota da tako budem izabrana u nešto što pretenduje da bude politički faktor. plus, kao što već rekoh, tako su se u toj "vladi" našle žene koje nemaju baš preterano puno dodirnih tačaka, ili makar ja mislim da ne bi trebalo ih imaju.

treće, u toj vladi se nalazi gomila idiotkinja koje ja ne bih pustila ni da mi čuvaju nacrtanu ovcu, a kamoli da se bave politikom.

ja se zalažem za to da bude više žena u politici i pri tom ne smatram da SVE one moraju biti vrhunske političarke, naprotiv. kao što imamo gomilu muškaraca retarda koji svakodnevno opsedaju skupštinsku govornicu, razne tv emisije gde se ne libe da govore iako je evolucija trebalo da predupredi njihovu pojavu, na kraju imamo ih i u vladi, pa se niko ne skandalizuje nad tim, ne vidim zašto bi se od žena očekivalo više. beskrajno me nervira kada neko očekuje da svaka žena koja se usudi kročiti u politički život mora biti izuzetno inteligentna, izuzetno obrazovana, izuzetno sposobna. e pa ne mora! ali, mislim da sam vrh političke elite, pa samim tim i žene koje se tu nalaze, mora imati sve te osobine. ove "izabrane" žene to nemaju.

četvrto, jedan od prioriteta im je, opet citiram, beskrajno me je to ispizdelo, "poboljšanje ugleda srbije u svetu".

aaaand... there goes away your credibility.
šta, bićemo lepe i pokazaćemo kako u toj varvarskoj i fašistoidnoj i mačoističkoj srbiji i žene mogu da učestvuju u politici?! jebe mi se za ugled srbije u svetu. dajte recite nešto o položaju žena u toj srbiji. recite nešto o tome što u vladi srbije ima 2 (i slovima: dve) žene od kojih je jedna sanda rašković-ivić (koja je jedna ogavna i beskičmena osoba) a ni druga nije daleko ispred nje. recite nešto o procentima zastupljenosti žena u političkim strankama i njihovim telima i organima. recite nešto o kaznama za silovanje i nasilje u porodici. recite NEŠTO. jebene guske!
daleko od toga da smatram da žene u politici treba isključivo da se bave ženskim pitanjima, dapače, spucala bih svakog/svaku u glavu kada mi kaže takvo što. kršenje prava žena i njihov položaj u društvu treba da se tiče svakoga a ne samo žena, kao što položaj manjina treba da se tiče čitavog društva a ne samo pripadnika tih manjina [da, ja sam pomalo utilitarista i smatram da se sreća društva meri srećom što većeg broja pojedinaca]. na kraju, nisu ni sve žene feministkinje, niti to treba da budu i odvratno je nametati ženama očekivanje da povrh svega što moraju proći da bi uspele u politici moraju da se bave i ženskim pitanjima. ali, jebemmumiša, kad ove članice ove "vlade" očigledno neće da se bave politikom kao takvom, mogle bi da iskoriste priliku da ukažu na NEKE od problema sa kojima se žene sreću. ali, ne, one su izabrale da poboljšavaju ugled srbije u svetu! poserem vam se na cilj!

i na kraju, ideja formiranja ŽENSKE vlade kao takve je degradacija svega za šta se feminizam zalaže.

što zapravo ne čudi, u ovoj zemlji je ionako sve izvitopereno. kao, sad smo mega napredni, formirali smo jebenu žensku vladu. gde će žene sa ženama da pričaju o politici. bez ikakvog realnog uticaja na politiku. a posle će svaka u svoju partiju (that is, one koje jesu u nekoj partiji; ostale će valjda kući) po direktivu iz vrha stranke, na koju ne mogu da utiču, jer da se nijedna ne nalazi na mestu od uticaja. super. strpali smo žene u geto, eto šta se postiglo ovim!
i čitam komentare na ovu vest, masa ljudi pozdravlja takvu akciju, kao sad će žene da pokažu kako bi srbija bila bolje mesto da one upravljaju njome. mhm, sigurno. pitala bih ja te koji su oduševljeni da li bi isto toliko bili oduševljeni da recimo 150 klonova gordane pop-lazić upravlja srbijom. naravno da ne bi. da li bi oni zabranili raznim pop-lazićkama da se bave politikom? naravno da bi. ili, da uzmem blaži primer - 150 klonova sande rašković-ivić. i da li bi bili oduševljeni da takve upravljaju srbijom? naravno da ne bi. a ne, oni bi svi neke blage žene koje misle kao oni. e pa, dragi moji, žene se razlikuju među sobom. i nisu ništa bolje ili lošije od muškaraca. samo ih nema u politici.

a zahvaljujući ovoj i sličnim akcijama, ja sumnjam da će ih u skorije vreme biti više.

besna sam.

ja izgledam mlađe, daju mi ljudi od 16 do max 25 godina, i redovno se zaprepaste kada im kažem koliko zapravo imam godina.
što je, navodno, DOBRO. kao, izgledaću kao da imam 40 kad budem imala 50. mo'š misliti.
a šta ćemo sa svim onim traumatičnim iskustvima koje imam zbog svoje mladolikosti?

[kraj srednje škole, ja u uzaludnoj potrazi za iole pristojnom haljinom za matursko veče]
ja: 'bar dan. kakve haljine imate?
prodavačica: za malu maturu, jel'? evo imamo ovu roze, sve devojčice su poludele za njom.
ja: grmnj. VELIKA matura.
dijalog se ponavljao u svakoj prodavnici, osim u jednoj u kojoj su me gledali popreko i sa loše skrivenim strahom da ne ukradem nešto, jer se nisam uklapala u okoliš [prevelika majica, pocepane farmerke i raspadnute lotto patike]

[ja sa tetkom i tečom u poseti nekim njihovim rođacima u čačku]
gđa: koji si razred?
ja: završila treći.
gđa: stvarno?! pa nikad ne bih rekla..
ja: [proud&happy]
gđa: ja bih rekla da si... recimo, šesti razred.
ja: srednja škola, SREDNJA škola.

[ja sa sestrom na moru, u budvi, upravo se upisala na fakultet, izašle uveče u provod da proslavimo, no opkolili nas neki petnaestogodišnjaci]
dečaci: ribe, da sednemo na plažu? :wink-wink:
ja&sestra: [smoreno] ne bismo, hvala.
dečaci: ajde, imamo gitaru, kupićemo i vino, neće vas videti matorci :ala-smo-mangupi-pogled:
ja&sestra: [smoreno i dalje] vidi - NE, hvala.
dečaci: pa, ajde, šta se folirate, nećemo vam ništa... a možete posle da se hvalite kako ste bile sa starijim frajerima iz drapšina :wannabe-jebački-osmeh:
ja&sestra: [rolling on the floor laughing our asses off]

[ja prošle godine na fakultetu tražim nekog da mi da skripte za ispit koji nisam slušala, nalećem na 23-godišnju hodajuću erekciju]
ja: izvini, imaš li skripte za usmeni iz programskih sistema?
on: [cigareta u uglu usana i nonšalantno odmeravanje od glave do pete uz čkiljenje, što bi (valjda?) trebalo da me obori s nogu] imam.
ja: pa, je l bi mogao da mi daš da ih iskopiram...?
on: ja sam upravo krenuo na kafu, oćeš sa mnom?
ja: pa, mogu, nego, te skripte...?
on: sjajno. hajde.
[odlazimo u "kafić" na fakultetu na najodvratniju kafu koju sam ikad probala, sa izuzetkom one iz strazbura u pauzi između radionica, ta je van svake konkurencije]
on: blah blah blah...
ja: skripte?
on: blah blah..
ja: da iskopiram?
on: blah blah blah blah..
ja: [očajna] skripte?
on: blah blah..
ja: kopi…
on: blah blah blah blah blah
ja: ...
on: blah blah..
ja: ...
on: blah blah blah
ja: izvini, ja bih morala sad da krenem, pa.. te skripte?
on: blah blah... nema problema, blah blah… evo ti moj telefon, pa me nazovi.
ja: [sa olakšanjem] hvala, čujemo se.
on: čujemo se, MALENA. možemo opet na kafu ili u neko zezanje. [još jednom odmeravanje od glave do pete uz samozadovoljno klimanje glavom i podizanje obrva i očevidnu erekciju]
ja: [mislim kolega, trk u wc, isflekaćete se! a kažem] zdravo.

s dotičnim sam na žalost i dalje u kontaktu jer da sam bila neodgovorna studentkinja pa nisam išla na predavanja i nemam potrebne skripte i vežbe i ne znam nikog drugog ko ih ima.
svaki, ali SVAKI put mi se obraća sa MALENA i svaki, ali SVAKI put me to toliko iznervira da se jedva suzdržim da ga ne spucam šakom u glavu i kažem MALEN ti kurac. da prostite.

i onda je kao dobro što izgledam mlađe. yeah, right!

ja obožavam da jedem i uživam u hrani. najsrećnija sam kad pojedem salatu od hobotnice ili nekakav shrimp koktel ili njoke ili piletinu s kikirikijem ili već tako nešto slasno. ali me ponekad beskrajno mrzi da si pravim nešto da jedem. ta moja lenjost ide toliko daleko da sam u stanju pojesti jedan obrok dnevno, što redovito povlači za sobom pohod na frižider u pola noći jer ne mogu zaspati od gladi i buke koju moj stomak proizvodi. bedak je što obično taj pohod nema povoljan rezultat jer da:

a) nemam ništa za pojesti s nogu, a ne da mi se uključivati šporet,
ili
b) imam potrebne sastojke za napraviti sendvič, ali nemam svežeg hleba,
ili
c) nemam hleba kao takvog.

obično mi se u to gluvo doba ne jede ništa slatko, tako da čokolade ili keksići, čak i ako ih imam u kući, nisu spas. mislim, pojedem ih ja, ali legnem u krevet nezadovoljna i onda sanjam morske plodove, špagete, kinesku hranu, tim redom.

desi se ponekad [ne nužno u sred noći] situacija pod a) i c) istovremeno, s tim što me ne mrzi da uključujem šporet. e tu nastupa na scenu svo moje ludilo i wannabe kulinarska kreativnost. budući da sam gotovo uvek kratka s namirnicama jer da redovno zaboravljam otići u taj food shopping, moram se na razne načine dovijati kako da si spremim dovoljnu količinu hrane.

da, ne rekoh, pored toga što volim da jedem, ja jedem PUNO. i nemam mere, štoćereći s uživanjem se prežderavam kad god mogu. ne znam jesam li medicinski fenomen ili imam glistu koja ima glistu, šta god da je u pitanju, sve te kalorije koje btw nikad nisam umela sabrati se ne zadržavaju kod mene, što ponekad sa zlobom natrljam na nos nekim osobama koje me nerviraju a koje se religiozno drže dijete.

dakle, volim da jedem i volim da jedem puno. sve bi to bilo u redu kada bih ja bila spretna kuharica koja od gomile svežih, ergo nejestivih namirnica, ukratko ničeg, ume da napravi nešto. a ja to nisam. što me, jakako, ne sprečava da s marljivim optimizmom pokušavam.

izdvajam najuspešnije kulinarske momente:

1.
pre neko veče sam smislila kako je odlična ideja da si napravim slane palačinke. dooobro. jedini problem je u tome što ja NE ZNAM kako se prave palačinke i ne znam šta sve i u kojoj razmeri ide u njih. pa sam improvizovala - znam da idu jaja i brašno i (valjda) mleko, pa se to sve smulja i sipa u tiganj da se prži. so far, so good. prvi problemi su nastali sa prvom let's call it palačinkom [btw, smese je bilo za cca 4 omanje palačinke]. naime, jedan od hendikepa koji me sputava u blistavoj karijeri svetski poznatog chef-a jeste da sam dosta nespretna u prženju hrane. ili sipam previše ulja pa sve bude premasno ili sipam premalo ulja pa mi se sve zalepi za tiganj ili sipam koliko treba ulja ali mi se ono zapali. ovog puta sam sipala previše ulja, pa je prva palačinka plivala u ulju i bila nejestivo masna. za sledeću sam odstranila višak ulja iz tiganja pa se ona zalepila za isti i jedva sam ju izvadila. treća je pokupila zagoretinu od prethodne, a četvrta je bila pola-palačinke, što se ispostavilo kao dobro jer se ona ispržila kako treba na onom delu tiganja koji nije imao sloj druge palačinke na sebi. poluzadovoljna učinkom (mera uspeha > 1/3) sednem da pojedem s mukom spremljen obrok i umalo se ne izrigam. ne znam šta nisam radila kako treba, ali su te moje palačinke imale ukus bljutavog brašnjavog neisprženog a zagorelog omleta.

2.
jednom mi se jelo nešto slatko pa sam odlučila da napravim ni manje ni više nego - TORTU. doduše, ideja je bila da se pettit beurre, kesica pudinga i slatka pavlaka integrišu u keks tortu, koju navodno ume i malo dete da napravi. mhm, možda malo dete i ume, ali ja ne. sipala premalo mleka u puding, zaboravila da stavim šećer, pavlaka mi se pretvorila u puter a keks sam pretopila mlekom pa se u zamrzivaču to sve zaledilo i izgledalo krajnje odvratno i neukusno, što se sa prvim zalogajem ispostavilo kao tačno. u svoju odbranu imam da kažem da sam pod budnim bakinim okom uspela sledeći put da ju napravim kako treba. :proud:

3.
svojevremeno smo, iz razloga kojih se sada ne mogu setiti, sestra i ja u svako jelo stavljale kečap i origano i jednom smo to pokušale i sa kajganom. nikako ne pokušavati!
drugi period smo, pak, u sve ubacivale sir pa smo pokušale da napravimo slano-slatki desert koji je uključivao sir i džem od kajsija. ni to ne pokušavati!
iz detinjstva mi je ostalo da obožavam da uz slatkiše pijem jogurt. e, to preporučujem.

uprkos svim porazima u kuhinji, eksperimentisanje se po neki put ispostavljalo kao uspešno, te sam tako vrlo ponosna na svoje špagete za siromašne, svoju verziju piletine na kineski način, par puta su mi i lazanje uspele i... to bi bilo to.

no, ipak odgovorno tvrdim da umem da kuvam. i volim da spremam klopu za prijatelje.

jednom u godinu dana :)

nikako, eto kako!

en general, nemam problema sa spavanjem, mogu zaspati bilo gde i bilo kad, i jednom kad zaspim jako me je teško probuditi [ilustracija: nije me budila ni sirena za uzbunu proleća '99 koja se nalazi u blizini moje zgrade i od čijeg zvuka su podrhtavala prozorska okna]. međutim, s vremena na vreme me napadne nesanica, obično baš onda kada bi trebalo da se naspavam.

naravno da me to iznervira i naravno da tako iznervirana ne mogu zaspati. i onda pokušavam na razne načine to trick myself into sleeping.

odem na net, što je beskrajno suludo s moje strane, jer uvek nađem nešto što mi je uberzanimljivo i čije čitanje nipošto ne može sačekati sutrašnji dan. pa onda skinem nekoliko sudoku-a i rešavam ih, sve u nadi da ću skinuti neki veoma težak te da će me njegovo rešavanje smoriti i uspavati, a naravno da uvek skinem neki lak i rešim ga za par minuta. pa onda skinem još neki. ili umislim da bi trebalo da jedem jer da sam verovatno gladna te da je nesanica način na koji me moje telo upozorava da nisam dovoljno jela tog dana. naravno da me pravljenje sendviča i konzumiranje istih, pored toga što mi oduzme neko vreme, ujedno i razbudi. ranije bih uzela neku knjigu da čitam, ali now i know better - ne jednom sam dočekala zoru čitajući knjigu koju ne mogu da ispustim iz ruku. odustala i od gledanja serija - sve koje imam na raznim diskovima su serije koje volim i koje ne mogu da ostavim posle samo jedne odgledane epizode. pokušala i sa gledanjem tv programa koji je, priznaćete, obično mega dosadan, ali ja, luda kakva jesam, uvek umislim da je nešto tak zanimljivo i da to moram odgledati. tako sam gledala emisije o liposukciji sa sve prikazom same operacije, pa mi je posle bilo zlo, emisije o raznim insektima od kojih mi je isto tako bilo zlo, treši filmove sa žan-klod van damom ili džeki čenom, trezor sa prilozima o izgradnji novog beograda, jednom i oprah show, lažne porniće na tv1000, mtv koji u zlo doba pusti spotove grupa koje volim, etc. sinoć sam, u nastupu očaja, pustila i velikog brata [za one koji ne prate: noću ide live program koji prikazuje ukućane kako spavaju; budući da zevam svaki put kad vidim na tv-u nekoga ko zeva, nadala sam se da će mi se prispavati gledajući kako drugi spavaju; treba li da istaknem da se to nije dogodilo?]. na kraju se ubacim u krevet i prevrćem satima pokušavajući da nađem adekvatan položaj za zaspati.

tako sam jednom pred ispit legla na vreme, čitaj oko jedan-pola dva, ušuškala se i ugasila tv a da ne bih umislila da nešto moram odgledati. prvo mi je smetala tišina, a onda mačke koje su se tukle u dvorištu. onda sam se setila da sam negde pročitala kako je ležanje na leđima savršen položaj za opustiti se. pa sam legla na leđa. posle petnaestak minuta sam umislila da me tako bole - pete! usledio je omanji unutrašnji monolog gde sam sebe nazivala raznim pogrdnim imenima jer da sam uspela da umislim nešto tako sumanuto. onda sam se okrenula na stomak, ali su ubrzo počele da me žuljaju grudi (?!!). mislim, stvarno! svako ko me je video, zna koliko je takva pomisao smešna. pa sam se okrenula na levi bok, ali mi ni to nije odgovaralo jer da sam umislila da nemam vazduha budući da sam tako okrenuta prema zidu. na kraju sam se okrenula na desni bok i posle neodređeno dugo vremena uspela da zaspim.

preporučuju mi ljudi da uzmem neke pilulice, ali mi se to ne da. prvo, nemam tablete za spavanje u kući a i generalno ne volim da unosim kemiju u svoj organizam, a drugo - imam problem sa gutanjem lekića - naime, hoću da se zadavim svaki put kad treba da popijem neke tablete (including life-saving brufen i kafetin), pa ih ili polovim ili popijem gotovo litar vode ne bih li ih nekako progutala pa mi se posle nenormalno piški.

elem, sinoć je bila jedna od takvih noći. bila na netu, rešila nekoliko sudokua, jela, popila i toplo mleko, gledala tv i... ništa. kada mi se najzad prispavalo, setila se da nisam pokupila veš sa terase i da nisam uključila mašinu za sudove te da danas neću imati niti jedan čist tanjir ili komad escajga. naravno, ustala, pokupila veš, uključila mašinu i jedva zaspala posle toga. ha, how fun is that?
srećom, iz nepoznatog razloga, meni se dan nakon neprospavane noći ne spava. jeste da usled nedostatka beauty sleep-a imam podočnjake kojima plašim decu iz kraja, ali obično mogu da funkcionišem iole normalno. that is, ako ne moram nečemu da posvetim full attention ili da budem pristojno zainteresovana za nečije izlaganje.

naime, kada moram da budem budna, ja zaspim ili imam onaj rad sa padanjem glave na ramena i sklapanjem kapaka.
embarrassing stories o spavanju u kst-u pored zvučnika, spavanju na času geografije ispred profesorke, skorom padanju u san u mađarskom parlamentu u prvim redovima dok govori njihov premijer (ne ovaj sadašnji koji laže, nego onaj pre njega) ili na radionici dok govori slobodan samardžić a ja sam moderatorka, sklapanju kapaka dok se muškić trudi da me zavede i slično, u nekom drugom blogojavljanju.

čitam na forumu o prvim sećanjima iz detinjstva [da, nisam se odvikla od foruma, samo sam uspela da steknem još jednu adikciju] i pomislim kako je baš čudno što ljudi tako lako poklanjaju nepoznatima deo sebe. sve su to slatke i simpa pričice i verovatno su u pitanju stvari koje im nisu bitne, ali to me dodatno začuđuje. meni su sve te sitne bitno-nebitne stvari kojih se sećam veoma intimne i drage i za njih vezujem tačno određena osećanja i ne bih volela da ih drugi imaju tek tako i da ih interpretiraju po svojoj volji i na taj način ih nekako... ne znam, izopače recimo.
naravno, communication freak u meni se ponekad otrgne kontroli i onda nekome koga sam tek upoznala ili koga površno znam poklonim čitavu svoju priču ili makar bitan deo nje.

čudno mi je to kako je ponekad mnogo lakše potpuno se otvoriti nekom strancu nego nekome koga znamo. valjda je to zbog toga što očekujemo da taj stranac ne bude judging, a to ne može biti jer nas ne zna, i što ne moramo brinuti kako će taj stranac protumačiti naše postupke i reči, a to ne moramo jer ga više nećemo videti.
a možda ima nečeg u tome da ponovo nekome po prvi put pričamo priče koje su nam drage.

ponekad me žalosti što su ljudi zatvoreni i što neke stvari ne izgovaraju iz pukog straha da ih se ne shvati pogrešno ili da ih se ne bi percipiralo kao ranjive ili prosto da ne bi bili ranjivi. ljudi su preterano obazrivi. a možda se to zove odrastanje.

ja ne želim da budem obazriva. i ponekad mi beskrajno nedostaju neke stvari iz detinjstva - nedostaje mi sladoled koji mi je kupovan kada sam tužna, nedostaje mi sedenje u parku sa drugarima do kasno u noć uz čokoladu i kokakolu, nedostaje mi onaj sweet panic osećaj kada treba da se obratim nekom ko mi se sviđa, nedostaje mi bezbrižnost i neutemeljeno poverenje u ljude, nedostaje mi višesatno prebiranje po ormaru a da bih izabrala ono pravo za obući, nedostaje mi šetanje dragog igice [sad, sad face], nedostaju mi neki dragi ljudi, nedostaje mi davanje životnih saveta od strane najbolje drugarice starije par meseci od mene, nedostaje mi onaj osećaj zbunjenosti kad se matorci svađaju zbog politike iako postoje mnogo bitnije stvari u životu, nedostaje mi skupljanje sličica za samolepljivi album, nedostaju mi mali sendviči sa narendanim kačkavaljem na rođendanima, nedostaju mi oni prvi nesigurni dodiri i poljupci, nedostaje mi značaj tih dodira, nedostaje mi sloboda od obaveza, nedostaje mi osećaj da je čitav svet samo moj i da sve postoji samo da bih ga ja otkrila...
srećna sam što neke od tih stvari još uvek imam.

da si kao dete

mnogi ljudi mi kažu "peđa, menjaj svoje navike,
uvek blejiš ispred sebe izgubljen,
traži šansu, upoznaj ljude, reci da i kad misliš ne,
budi čovek, nisi dete, život borba je."

ja ti se smejem, ti nikad nisi ni bio dete
život je igra, bezbrižni dani, pijan od sreće
beži dalje, beži što brže, biće ti bolje.

plavi pepermint

bolesna sam.
i mrzim to. i nervozna sam do ivice pravljenja incidenta sa svakom osobom koja se usudi obratiti mi se.

obično mi je okej kada nisam baš najbolje, pijem cedevitu i kljukam se vitaminima, ako usput imam i temperaturu - sreći nikad kraja - kad imam temperaturu sanjam sve neke superludačke snove kojih se posle sećam pa mi bude smešno-lepo. ali sad nije tako. sve me boli, boli me glava, bole me kosti, bole me mišići kao da imam onu glupavu upalu koja se javi kada se posle zilion godina apstiniranja odlučim da je pravi trenutak za ponovno bavljenje sportskim aktivnostima. grmnj. sportom protiv zdravlja, kažem ja. i izašla mi je glupava groznica, neverovatno kako neke reči savršeno imenuju stvari, kladim se da ste svi vi koji kao jedva čekate da me vidite sada izgubili tu želju, i usna mi je otekla, izgledam kao da sam si usula enormnu količinu silikona u gornju usnu, ličim na anđelinu džoli (hmm, ili je možda žoli?), doduše samo po tom detalju, ostali detalji mi se nisu adekvatno uvećali ili smanjili, bedaka.
so, palchica's gone silicone.

kad smo već kod silikona, a kanda je to opet hot topic - videh da je čak i timofejev imao emisiju posvećenu njima [:D] + radionica se preselila u strahinjića bana aka silikonska dolina, što je izazvalo lavinu negodovanja, uglavnom kod mlađe publike, u fazonu "a kako ćemo se mi mešati sa njima?", kakav obrnuti snobizam, strašno... izgubih nit... dakle, silikoni. zaista ne razumem čemu toliko buke oko istih. žene uvećavaju svoje grudi, pa šta? kao to nije lepo, nepotrebno je i nije prirodno. so? nekome je možda lepo, nekome je možda potrebno a prirodno je ionako precenjeno.

zapravo, ne da mi se da pišem o silikonima. kad malo bolje razmislim, ne da mi se da pišem o bilo čemu. aaargh! ha, koliko onomatopeja znate za gunđanje, gađenje i negodovanje?

blogoff.

dodatak: povrh svega pljušti kiša, što dodatno povećava glavobol + pokisao mi je gotovo suv veš. cijenim da će mi se sada kompjuter samospaliti, čisto da ne bih imala iluzija da nije sve tako crno.

lepo mi je bilo večeras.

čitam razne neke blogove i na jednom od njih se pomene izvesni ratko koji ima u šteku na gajbi različite vrste uložaka, tampona, kremice za suvu i masnu kožu i još gomilu ženskih (pF!) potrepština i kojeg upozna neka cica koja se kresne s njim i izjutra dobije menstruaciju i želi da ode kući ali joj on u želji da ju ubedi da ostane pokaže ormarić u kupatilu sa gorepomenutim artiklima što cicu beskrajno istraumira i ona pobegne glavom bez obzira. elem, na tom blogu se među komentarima na taj post nađe izvesni posetilac koji napomenu da je ženama menstruacija na neki način tabu.

nešto se mislim, čovek je potpuno u pravu. mi o mestruaciji gotovo uvek pričamo koristeći eufemizme - ili nas boli stomak, ili imamo ženskih problema [jebote, kao da nas spopada nekakva pošast], ili imamo mecu [pFuj!], u školici je to bila pošteda, moja baka je koristila izreku stigla tetka iz pariza [moram da priznam da mi u ranoj adolescenciji nije bilo jasno ko je ta tetka koju navodno imam u parizu i zašto nikad ne svraća da nas poseti kad već dolazi svakog meseca; kasnije mi je objašnjeno da ta tetka donosi nekakav crveni šal i hence takva izreka; i dalje deluje potpuno besmisleno], ili su u pitanju oni dani. i nekako je sramotno da drugi znaju da mi u datom trenutku imamo menstruaciju. ok, kapiram da nije neophodno da svaka osoba na koju naletimo tih dana zna da smo dobile, ali zašto se zaboga stidimo i zašto stvari ne nazivamo pravim imenom?
i te reklame za uloške. kad vidiš onu cicu koja sipa nešto plavo po ulošku, prosto ti dođe da poželiš da što pre dobiješ. menstruacija deluje tako čisto, mirišljavo i sveže i onda ti još pokažu da korišćeni uložak možeš koristiti kao bookmark... kapiram da je posle tih always reklama, gomila devojčica mislila da će iz njih izlaziti nešto plavo koje će se ubrzo zgrudvati u želatinastu masu. b-ljak. missim stvarno, za kolike idiote nas smatraju ti marketinški genijalci? plava(!?!) tečnost i supersveže-izgledajuća riba i uložak kao bookmark, halo?! stvarno za popizdit.

ali, kud svi turci tu i mala palčica - moj eufemizam za menstruaciju, kojeg btw smatram potpuno odgovarajućim i dražesnim i ko misli drugačije je kompletan idiot, jeste neprikladna sam.

naime, kao što svako žensko čeljade zna, tih dana je pomalo nezgodno baviti se fizičkim aktivnostima (a tome nas uče još od osnovne škole - pošteda, pomenuh je već), kupanje u moru/bazenu nije u potpunosti izvodljivo, malo smo ograničene u izboru garderobe (čini mi se da prekrasna haljina uz koju ide gotovo nevidljivi underwear nije odgovarajući outfit za kohabitirati sa uloškom ili tamponom), duge šetnje bez toaleta u epsilon okolini su out of question, izlazak na mesto koje ima wc ali nema kantu za smeće i napad panike jer se korišćeni uložak/tampon nema gde odložiti je frustrirajući, bol je pain in the ass (ok, nezgodan izbor reči ali ne mogu se setiti nijedne druge odgovarajuće izreke), a i seksanje ne zvuči baš primamljivo.

ukratko, tih dana smo neprikladne za mnoge aktivnosti.

neću sad pominjati svoju jedva kontrolisanu želju da spucam u glavu gomilu budaletina koji imaju teoriju da tada žene smrde, da se kompjuteri mogu sjebati ukoliko za njih sedne žena koja ima menstruaciju (da, zaista sam čula takvu glupost), da se ne sme prilaziti bebi ako se ima menstruacija (ha?), da su vernice tada prljave pa ne smeju da ulaze u crkvu i slične baljezgarije.

ali!
nije sve tako crno u vezi sa tom menstruacijom. uprkos gomili predrasuda i besmislenih verovanja i odvratnih propratnih fizičkih pojava, nama ženama je pred te dane podarilo fantastični PredMenstrualni Sindrom (koji se lako da produžiti na DuringMenstrual Sindrom, nadalje dms). ne, ne zajebavam se, ja zaista mislim da smo blessed zbog istog. ok, jeste da zaista imamo glupave i iznenadne promene raspoloženja i da smo pomalo moody (ali, to je sooo far away od onoga kako se to zamišlja i predstavlja) i ja ponekad samu sebe nerviram kad treba da dobijem, ali PMS je savršeni excuse za sve. jeste, zaista.
recimo, posvađate se sa nekim i bude vam žao, hoćete da se izvinite a nemate adekvatno objašnjenje zašto ste se tako ponašale? izvini što sam se izdrala na tebe pre neki dan, drmao me je pms.
hoćete da nekom drugom uvalite da odradi nešto umesto vas a da ne ispadnete bezosećajna kučka? e, ajde molim te ti odradi ovo, ja sam fakat pravo nervozna i ne da mi se, drma me pms.
mrzi vas da radite nešto, a želite se opravdati pred sobom? ok je da sad ne radim to, ionako ću sve sjebati, drma me pms.
hoćete da otkačite napornog lika a kojeg ste primorane da viđate u budućnosti (štajaznam, recimo da je u pitanju kolega s posla ili fakulteta) pa negde morate biti pristojne? moram da idem, nije to zato što me smaraš, već je u pitanju pms (ok, ovde je bolji dms).
možda ste emotivna pijavica pa vam je potrebna pažnja a ne želite ispasti to što jeste? daj, drma me pms, potrebna mi je nežnost sada.
smara vas da parkirate auto pola sata na mesto koje je svega 30cm duže od vašeg auta i pre biste se odmah ufurale u kućicu/kafić/gde god da ste krenule? vidi, odoh ja unutra, ajde ti parkiraj, znaš da sam sva dezorijentisana kad me drma pms.
and so on.

i, što je najsmešnije, uvek će nam poverovati i imati razumevanja. jer, zaboga, opštepoznata je činjenica da su žene pred i tokom menstruacije nepredvidive i emotivno labilne i u nemogućnosti da išta rade.

kažem vam, taj pms rula :)

ne znam kako vama, ali meni muzika zauzima veoma bitno mesto u životu. mene neke pesme dotiču i neke pesme su mi prekokrasne. i to nije objektivno, naravno, ja zapravo mislim da je objektivan review nemoguć i, na kraju, nepotreban. nešto ti se ili sviđa ili ne; zapravo, nešto ti ili znači ili pak ne, bez obzira koliko je to kvalitetno ili uticajno. makar ja tako doživljavam muziku.

e sad, imam gomilu dragih pesama i nekoliko najdražih (da, ja ne mogu da se odlučim za jednu najdražu pesmu), to su uglavnom pesme koje su mi ili beskrajno tužne ili in-your-face istinite ili savršeno optimistične, zapravo to su pesme o meni i za mene, ali samo je jedna pesma najseksi - 66 od afghan whigs.
ne sećam se tačno kad sam je prvi put čula, ali znam da me je pridobila na prvo slušanje. nešto kao kad upoznaš neku osobu i odmah je poželiš. jako dugo sam je tražila i svima sam toliko kukala da mi ju nađu da mi je s. na kraju skinuo sa neta i narezao na onaj potpuno seksi maleni disk i uz to pridodao odštampane reči. iako sam ih već znala. i veoma mi je čudno što gomila mojih prijatelja ne zna za ovu pesmu ili je ne doživljava kao nešto predivno.

66 je pesma od koje se naježiš i srce ti ubrzano lupa i gotovo da možeš osetiti taj seksi vajb u vazduhu i od koje ti se (otarasimo se eufemizama) gaćice navlaže. pored toga što je neverovatno hot, sve u toj pesmi je savršeno, od muzike preko teksta do glasa grega dulija. 66 je pesma za osvajanje.

..................................................

jednostavan početak sa prigušenim yeah, koje se tako lako može ne primetiti, je već dovoljan da osetiš žmarce. a potom..

You walked in
just like smoke
with a little come on, come on, come on
in your walk

ulazi polako, na prstima, potpuno zavodljivo i izazivajuće.. ja ovo zamišljam crno-belo, i to su zamagljene slike, i znojava tela i svašta nešto..

Well, come on
I've been waitin'
Are you waiting?
for my move, well I'm makin' it

kao da I'm making the move nije dovoljno, na kraju stiha uhmmm uzdah me potpuno obori. da, već tu srce počinje ubrzano da lupa..

So tell me baby, can you shake it?
If I can move it with ya
will you let me take it?

malo grubosti i realnosti - can you shake it? ali samo na kratko, jer potom opet izbija požuda i potpuno predavanje..

I'll be down on my knees
Screamin'
take me, take me, take me, take me
I'm yours

gotovo molećivim glasom - uzmi me, dajem ti se... uh!

I've never felt so out of control

o da! sooo out of control..

You don't even know what you're doin' to me
come on and do it to me
don'tcha stop

nemoj da prestaneš.. ouch! ali kakvim glasom je to otpevano.. od ovog stiha klecaju kolena.

Come on, come on
come on, little rabbit
Show me where you got it
'cuz I know you got a habit

heh, little rabbit [wicked smile]
mislim da je upravo little rabbit, zajedno sa gregovim come on, come on, come on posle ovog stiha, bio ono što me je definitivno oborilo.

..................................................

uh!
zaista ne razumem kako nekome ovo može biti plain.
66 je must have.

uvek zabavna tema :)

delim žene po ovom pitanju na dve kategorije - one koje vole fudbal i one koje ga ne vole. muškarce sve svrstavam u jedan koš - oni ne vole žene koje vole fudbal. dobro, dobro, ne se žestili, znam da ima promil onih kojima to ne smeta, ali njih je zaista zanemarljivo malo. no, oplešću muškarce drugi put, hoću sad o ženama.

dakle, postoje žene koje vole fudbal. neke čak i poznaju pravila i ponekog igrača. nothing much to say about them, osim da su sjajne, naravno, budući da ja spadam u takve.
daleko su mi zanimljivije žene koje ne vole fudbal. razlikujem nekoliko podkategorija:

prvu grupaciju čine žene koje ne vole sport kao takav i fudbal im je beskrajno dosadan.
prepoznaju se po tome što govore u čemu je zabava gledati nekolicinu znojavih majmuna koji trče za loptom sat i po? preziru navijanje za bilo koji tim, u bilo kom sportu, smatraju da gledanje fudbala zaglupljuje i nikada ne znaju da se održava, recimo, svetsko prvenstvo u fudbalu.

drugu grupaciju čine žene koje ne vole fudbal jer im uleće u termin odvajanja muškaraca.
prepoznaju se po tome što ponekad izraze želju da nauče nešto o toj najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, smatrajući da im to daje bolju startnu poziciju za osvajanje u odnosu na prvu grupaciju. često idu sa svojim muškima da gledaju utakmice iako im je to neopisivo dosadno, ili im donose pivo i trude se da im ne smetaju kada je fudbal na tv-u i sa nepodeljenom pažnjom čitaju savete kako se prilagoditi svetskom prvenstvu u fudbalu ne bi li zadržala svog muškarca, a neke se mogu videti kako sluđeno šetaju gradom - same - jer su zaboravile da se tog dana igra neka utakmica.

treću grupaciju, moju omiljenu, čine žene koje ne vole fudbal i preziru žene koje vole fudbal.
različiti su razlozi za to - neke od njih smatraju da su žene koje vole fudbal izdale sve za šta su se naše majke i bake borile, te da su poklekle pod patrijarhalnom matricom i da pokušavaju da se prilagode muškim vrednostima; odnosno, one smatraju da se žene koje vole fudbal zapravo foliraju (jer je fudbal nešto inherentno muškarcima) i da to čine samo da bi se više svidele muškarcima, te ih svrstavaju u gorepomenutu drugu grupaciju. druge, pak, smatraju da žene koje vole fudbal nisu žene u punom značenju - naime, voleti fudbal nije ženstveno - i smatraju da su žene koje vole fudbal muškarače, što je svakako najveći greh koji se može pripisati jednoj ženi. žene iz ove grupacije se prepoznaju po tome što sa ponosom ističu da ne znaju ništa o fudbalu, te da im nikada neće biti jasno ofsajd pravilo.

budući da sam žena i da volim fudbal, ne jednom sam se našla u situaciji crne ovce u ženskom društvu upravo zbog fudbala.
dva scenarija su preovlađivala:

• dotične bi me gledale kao frika i vrlo brzo bi prekidale svaku komunikaciju sa mnom. valjda se podrazumeva da ako znam nešto o fudbalu i pratim pokoju utakmicu onda ne znam ništa o stvarima koje su (in their humble opinion) ženama bitne aka shopingu, kuvanju, šminkanju, zavođenju.
• dotične bi me gledale kao prefriganu namigušu koja samo želi da im preotme mužjaka i vrlo brzo po ispoljavanju mog skromnog poznavanja fudbala bi se priljubljivale uz svoje muškarce i streljale me pogledom.
  

sve ih je dodatno zbunjivalo to što se ipak ne uklapam u taj njihov stereotip. naime, nisam muškobanjasta, nisam nasilna (osim ponekad i to samo verbalno), umem da kuvam (mada mi kuvanje jaja u poslednje vreme nikako ne ide, ali o tome drugom prilikom), ponekad se šminkam (o, blasfemije!), a umem i da flertam iako to ne činim sa "zauzetim" muškarcima (waste of time and energy).

ne znam zašto, ali - girls tend not to like me.

ja ne znam kako da se ponašam u prisustvu dece. ja ne znam šta sa njima da pričam. ja ne volim vrišteće bebe i uvek se unervozim od njihovog histerisanja. mene smaraju priče koliko puta je nečije kakalo a koliko puta podriglo. i imam (možda iracionalan) strah da se život završava onog trenutka kada se dobiju deca. prosto, kada se pojavi neko novo živo biće za koje si direktno odgovorna i kojemu si uzor (ili se makar pretpostavlja da jesi), moraš ne biti sebična i ne razmišljati o sebi, već samo i isključivo o tome. a ja jesam sebična i najviše volim sebe.*

nekako mi se čini da su deca danas mnogo više u centru pažnje nego kada smo mi bili mali. sećam se, kada bi mojoj mami došli prijatelji, progovorili bi sa mnom po koju - baš si porasla, kako je u vrtiću, znaš li koliko je 5+7, a koliko 7+5,... - ali bi potom nas decu poslalo u drugu sobu da se sami zabavljamo. dobro, jeste me mama paradirala po kancelariji s vremena na vreme, što me je veoma zabavljalo kada sam bila baš mala i beskrajno iritiralo kada me je spucao pubertet, i jesam kao najstarije dete u porodici imala svu pažnju sveta, ali je to negde ostajalo u razumnim okvirima.
danas, however, mladi roditelji ne idu nikuda bez dece. jednog od roditelja možda i možeš videti bez potomstva, ali oboje - no way. i kada se naposletku, posle raznih peripetija vezanih za ugovaranje termina koji odgovara i detetu i tebi, vidiš sa svima njima, nema tu nekog ozbiljnog razgovora. prvo, moraš paziti da ne kažeš nono-word pred detetom i moraš paziti da ne protivurečiš roditeljima jer da to može podrivati njihov autoritet kod offspringa. drugo, ne smeš ni slučajno reći da ti se nešto kod deteta ne sviđa ili ne-daj-bože da nije prelepo i najpametnije i najslađe, jer će to munjevito poništiti sve godine poznanstva i prijateljstva. i treće, moraš se pretvarati da su ti beskrajno zanimljive sve priče o tome šta je dete tog dana reklo ili uradilo i da ti je svaka pažnja koju ti dete posveti zapravo dar sa neba koji si oduvek očekivala.

velika je prevara ono da su muški glave porodice. a nenene, deca su ta koja vladaju.

da ne bude zabune, znam da ima i dece koja su zaista nenaporna i slatka i zabavna i čiji roditelji nisu 24/7 na ivici živaca ili u konstantnom strahu od toga da se njihovom blagu nešto ne desi ili im se čitav svet nije sveo isključivo na to čovekoliko biće. poznajem... pa, recimo, jedan takav par. ne znam šta se dogodi svim tim normalnim ljudima kada se razmnože. kao da im se ispere mozak i usadi sistem vrednosti moje bake koji ukratko glasi - deca su ukras sveta i sve mora da se vrti oko njih.

iskreno se nadam da, ako ikada budem proud mama, neću postati članica te armije roditelja kojima je dete kidnapovalo život.

* što ću uživo uvek opovrgavati

ti zbog mene
ja zbog tebe
pitam se
ima li te uopće

ili me vuče svojoj blizini
strah od voljeti
s tim još mogu
biti voljen
može me izbrisati

stoji netko usred mene
čistom voljom dodjeljen
tko me bira svog za sebe
sve što nosim kupuje

sad sam spreman da se bacim
pod korake tog sna

ima li tu
mjesta za mene
sasvim mala rupa je
dovoljna
da se ušuljam u tebe

previše zaokupljen
krletkom koju gradim
po skrivečki, super tajno
dok te hranim svojom gladi

sad sam spreman da se bacim
pod korake tog sna

ima li tu
mjesta za mene
sasvim mala rupa je
dovoljna
da se ušuljam u tebe

jer sve je nevažno
sasvim sigurno
pored tebe
svaki će refren
pasti u vodu...

mjesto za mene - urban & 4

tako je malo potrebno da se iznerviram.
imam nekakav health condition, neko čudo sa srčanim zaliskom koje se manifestuje ubrzanim radom srca i kao-riba-na-suvom disanjem. navodno ne bih smela da se nerviram ili uzbuđujem. krasno. samo, kako to da izvedem? da stavim na ignore sve one budale sa kojima moram da komuniciram? da ne primećujem galopirajuću glupost raznih troglodita? da očekujem neočekivane postupke ljudi koje mislim da znam? da svakom novom izazovu prilazim ravnodušno i smireno? da u svemu nalazim ponešto lepo und krasno?
e baš to su mi rekli doktori.
mislim, super, ali onda molim da mi se uradi nekakva lobotomija i ugradi mentalni sklop jece lutkice.

odem juče do prodavnice da kupim hleb i mleko i umalo poginem okliznuvši se o pod koji teta u crvenom briše čitav sat pre kraja radnog vremena. sat pre kraja radnog vremena, alo?!? ajd što je besmisleno i neučinkovito, nego je opasno - što po život, što po bele patikice koje teta u žaru brisanja slučajno zahvati krpom koja je čista bila eventualno onog dana kada je nabavljena, mada sumnjam u to. odem potom do trafike da kupim cigarete, čekam da čika završi razgovor (hej, pričaj kad nemaš mušterije!), i dok ja tako glumatam finu i punu razumevanja devojčicu, uleti neki deda da kupi štagod pre mene. i još ispizdi na mene jer da sam mu rekla "gospodine, ali ja sam došla pre vas". kao da sam mu najstrašnije ispsovala sve do trećeg kolena unazad - "šta ti meni gospodine, nisam ti ja gospodin, gospođice!!!" + tirada o tome kako današnja omladina ne poštuje starije i kako se u njegovo vreme znao red.
oprostite, Gospodine, ali sve to smo videli od Vas!

da se razumemo, i mene užasno nervira kada vidim da klinci ne ustaju matorcima u prevozu ili kada prodavci pizde na babe&dede koji istresaju sitniš da plate pola hleba i kiselo mleko. i beskrajno su mi slatke babe&dede kad počnu svoje during the war priče ili kad dele savete kako se ponašati u društvu. ali, zaista ih ima bezobraznih i džangrizavih i nesnosnih. i nikada mi neće biti jasno zašto mora da se glasa ujutro i zašto mora da se pretrčava (brzinom puža, da primetim) ulica van pešačkog prelaza i zašto mora da se ide prevozom u špicu i zašto mora da se uleće preko reda po poštama, trafikama, prodavnicama, apotekama etc.
mislim, kuda žure sve te babe i dede?

i da se vratim jučerašnjem danu - posle "uspešne" kupovine, dođem u zgradu da bih shvatila da je neko ostavio otvorena vrata od lifta na šestom spratu. par minuta sam ozbiljno razmišljala kako da napakostim komšijama - jedino što mi je palo na pamet jeste da im na vratima napišem "ovde žive monarhisti/glasači ldp-a" ili da izvedem akciju sonje savić iz šećerne vodice. međutim, bejah toliko umorna od nerviranja i pentranja do šestog, tako da ništa nisam uradila. ali! zapamtila sam ih - dodati su na listu za odstrel.

eto.
ne nerviram se zbog siromaštva u svetu, ozonskih rupa i građanskih ratova u zemljama trećeg sveta, ali se nerviram kada ne mogu da stignem do svog stana ili kada ne mogu da kupim cigarete na miru.

i am a lesser person.

poznata vam je ova rečenica?
ja ju mrzim. mrzim ju kada se pojavi po pokušaju postiranja nadasve umnog i dubokog posta kojemu sam posvetila čak 5 minuta svog vremena, naročito ju mrzim kada se pojavi pošto ne mogu da otvorim mail, mrzim ju i kada stigne kao odgovor na poslat formular. kao da ona mašina tamo negde zna da će me ispizdit takav odgovor i kao da me namerno živcira. uvek pomislim da svima drugima sve savršeno fercera, a da samo mene ta mašina zajebava. i mrzim tu far-away mašinu više od svega.

mašine će nam glave doći, mark my words.

najzad.
ubila me jesen u avgustu. thumbs up za septembar.

setih se jutros kristala i pesme 'sunce'. iako imaju puno boljih. i gvozden je tako m-ljac. da, znam, moje poimanje zgodnih muškaraca je sumanuto. :)

predomislila sam se. umesto sunca, sjaj od lutaka:

probaj da u glavi budeš sam
samo sad probaj, nemoj gledati na sat
ritam snova mi sad govori u glas
samo sad probaj
i budi tu

pusti da sunce večno sja
pusti da sijam sad i ja
pusti da sunce večno sja
pusti da sijam sad i ja

probaj da i sumrak ima sjaj
samo sad probaj da ova priča nema kraj
sa usana mora lepa reč da odzvanja
probaj da budeš tu

i još:
molim poštene posetioce ovog bloga da mi pomognu - hoću da mi se komentari vide ispod postova a ne ovako ogavno, u iskačućem prozoru.

unapred zahvalna.