last night I dreamt...

uvek zabavna tema :)

delim žene po ovom pitanju na dve kategorije - one koje vole fudbal i one koje ga ne vole. muškarce sve svrstavam u jedan koš - oni ne vole žene koje vole fudbal. dobro, dobro, ne se žestili, znam da ima promil onih kojima to ne smeta, ali njih je zaista zanemarljivo malo. no, oplešću muškarce drugi put, hoću sad o ženama.

dakle, postoje žene koje vole fudbal. neke čak i poznaju pravila i ponekog igrača. nothing much to say about them, osim da su sjajne, naravno, budući da ja spadam u takve.
daleko su mi zanimljivije žene koje ne vole fudbal. razlikujem nekoliko podkategorija:

prvu grupaciju čine žene koje ne vole sport kao takav i fudbal im je beskrajno dosadan.
prepoznaju se po tome što govore u čemu je zabava gledati nekolicinu znojavih majmuna koji trče za loptom sat i po? preziru navijanje za bilo koji tim, u bilo kom sportu, smatraju da gledanje fudbala zaglupljuje i nikada ne znaju da se održava, recimo, svetsko prvenstvo u fudbalu.

drugu grupaciju čine žene koje ne vole fudbal jer im uleće u termin odvajanja muškaraca.
prepoznaju se po tome što ponekad izraze želju da nauče nešto o toj najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, smatrajući da im to daje bolju startnu poziciju za osvajanje u odnosu na prvu grupaciju. često idu sa svojim muškima da gledaju utakmice iako im je to neopisivo dosadno, ili im donose pivo i trude se da im ne smetaju kada je fudbal na tv-u i sa nepodeljenom pažnjom čitaju savete kako se prilagoditi svetskom prvenstvu u fudbalu ne bi li zadržala svog muškarca, a neke se mogu videti kako sluđeno šetaju gradom - same - jer su zaboravile da se tog dana igra neka utakmica.

treću grupaciju, moju omiljenu, čine žene koje ne vole fudbal i preziru žene koje vole fudbal.
različiti su razlozi za to - neke od njih smatraju da su žene koje vole fudbal izdale sve za šta su se naše majke i bake borile, te da su poklekle pod patrijarhalnom matricom i da pokušavaju da se prilagode muškim vrednostima; odnosno, one smatraju da se žene koje vole fudbal zapravo foliraju (jer je fudbal nešto inherentno muškarcima) i da to čine samo da bi se više svidele muškarcima, te ih svrstavaju u gorepomenutu drugu grupaciju. druge, pak, smatraju da žene koje vole fudbal nisu žene u punom značenju - naime, voleti fudbal nije ženstveno - i smatraju da su žene koje vole fudbal muškarače, što je svakako najveći greh koji se može pripisati jednoj ženi. žene iz ove grupacije se prepoznaju po tome što sa ponosom ističu da ne znaju ništa o fudbalu, te da im nikada neće biti jasno ofsajd pravilo.

budući da sam žena i da volim fudbal, ne jednom sam se našla u situaciji crne ovce u ženskom društvu upravo zbog fudbala.
dva scenarija su preovlađivala:

• dotične bi me gledale kao frika i vrlo brzo bi prekidale svaku komunikaciju sa mnom. valjda se podrazumeva da ako znam nešto o fudbalu i pratim pokoju utakmicu onda ne znam ništa o stvarima koje su (in their humble opinion) ženama bitne aka shopingu, kuvanju, šminkanju, zavođenju.
• dotične bi me gledale kao prefriganu namigušu koja samo želi da im preotme mužjaka i vrlo brzo po ispoljavanju mog skromnog poznavanja fudbala bi se priljubljivale uz svoje muškarce i streljale me pogledom.
  

sve ih je dodatno zbunjivalo to što se ipak ne uklapam u taj njihov stereotip. naime, nisam muškobanjasta, nisam nasilna (osim ponekad i to samo verbalno), umem da kuvam (mada mi kuvanje jaja u poslednje vreme nikako ne ide, ali o tome drugom prilikom), ponekad se šminkam (o, blasfemije!), a umem i da flertam iako to ne činim sa "zauzetim" muškarcima (waste of time and energy).

ne znam zašto, ali - girls tend not to like me.