last night I dreamt...

moj krug poznanika je dosta širok i tu su ljudi koji jedni sa drugima nemaju nikakve veze. naravno, krug prijatelja je mnogo uži i svi sa svima imaju veze. no, u tom mom krugu poznanika postoje podskupovi dugoročno vezanih, nešto venčanih i sve veći broj iščekujućih. dobro, već smo u tim godinama kada žene počinju da paniče i razmišljaju o biološkom satu koji - jel'te - otkucava, ali me ipak iznova iznenadi (a malo i prepadne) kada saznam da je neka od mojih poznanica trudna ili da ima dete.

ja ne znam kako da se ponašam u prisustvu dece. ja ne znam šta sa njima da pričam. ja ne volim vrišteće bebe i uvek se unervozim od njihovog histerisanja. mene smaraju priče koliko puta je nečije kakalo a koliko puta podriglo. i imam (možda iracionalan) strah da se život završava onog trenutka kada se dobiju deca. prosto, kada se pojavi neko novo živo biće za koje si direktno odgovorna i kojemu si uzor (ili se makar pretpostavlja da jesi), moraš ne biti sebična i ne razmišljati o sebi, već samo i isključivo o tome. a ja jesam sebična i najviše volim sebe.*

nekako mi se čini da su deca danas mnogo više u centru pažnje nego kada smo mi bili mali. sećam se, kada bi mojoj mami došli prijatelji, progovorili bi sa mnom po koju - baš si porasla, kako je u vrtiću, znaš li koliko je 5+7, a koliko 7+5,... - ali bi potom nas decu poslalo u drugu sobu da se sami zabavljamo. dobro, jeste me mama paradirala po kancelariji s vremena na vreme, što me je veoma zabavljalo kada sam bila baš mala i beskrajno iritiralo kada me je spucao pubertet, i jesam kao najstarije dete u porodici imala svu pažnju sveta, ali je to negde ostajalo u razumnim okvirima.
danas, however, mladi roditelji ne idu nikuda bez dece. jednog od roditelja možda i možeš videti bez potomstva, ali oboje - no way. i kada se naposletku, posle raznih peripetija vezanih za ugovaranje termina koji odgovara i detetu i tebi, vidiš sa svima njima, nema tu nekog ozbiljnog razgovora. prvo, moraš paziti da ne kažeš nono-word pred detetom i moraš paziti da ne protivurečiš roditeljima jer da to može podrivati njihov autoritet kod offspringa. drugo, ne smeš ni slučajno reći da ti se nešto kod deteta ne sviđa ili ne-daj-bože da nije prelepo i najpametnije i najslađe, jer će to munjevito poništiti sve godine poznanstva i prijateljstva. i treće, moraš se pretvarati da su ti beskrajno zanimljive sve priče o tome šta je dete tog dana reklo ili uradilo i da ti je svaka pažnja koju ti dete posveti zapravo dar sa neba koji si oduvek očekivala.

velika je prevara ono da su muški glave porodice. a nenene, deca su ta koja vladaju.

da ne bude zabune, znam da ima i dece koja su zaista nenaporna i slatka i zabavna i čiji roditelji nisu 24/7 na ivici živaca ili u konstantnom strahu od toga da se njihovom blagu nešto ne desi ili im se čitav svet nije sveo isključivo na to čovekoliko biće. poznajem... pa, recimo, jedan takav par. ne znam šta se dogodi svim tim normalnim ljudima kada se razmnože. kao da im se ispere mozak i usadi sistem vrednosti moje bake koji ukratko glasi - deca su ukras sveta i sve mora da se vrti oko njih.

iskreno se nadam da, ako ikada budem proud mama, neću postati članica te armije roditelja kojima je dete kidnapovalo život.

* što ću uživo uvek opovrgavati