last night I dreamt...

Posle žena, red je da opletem i po muškima :)

Kao i žene, i muškarce delim po ovom pitanju [krajnje inventivno] na dve kategorije - oni koji vole fudbal i oni koji ga ne vole.
Uprkos opšte poznatoj činjenici da SVAKI muškarac voli i bavi(o) se sportom [makar rekreativno i makar jednom u svom životu], postoje neki primerci koji fudbal ne vole. Razlikujem dve podkategorije muškaraca koji ne vole fudbal:

Prvu grupaciju čine muškarci koji ne vole fudbal jer ga smatraju nedovoljno atraktivnim.
Oni obično vole košarku, ragbi ili hokej i smatraju da je sport koji ne podrazumeva dvocifrene rezultate dosadan. Ipak, spremni su pogledati neku utakmicu po preporuci prijatelja koji prati fudbal i koji im obećava neizvesnu utakmicu sa puno golova. Takođe su spremni gunđati ili čak kasnije ne razgovarati sa narečenim prijateljem ukoliko se dogodi da utakmica bude rešena još u prvom poluvremenu ili ako se završi rezultatom 0:0.

Drugu grupaciju čine muškarci koji ne vole fudbal i preziru navijanje za klubove.
Prepoznaju se po tome što ne propuštaju nijednu priliku da istaknu kako su svi fudbaleri izrazito glupi, te da su navijači stoka. Ne vole ni ostale kolektivne sportove, smatraju da oni podstiču agresivnost i preziru psihologiju mase i, ako baš moraju, opredeljuju se za individualne sportove u kojima nema fizičkog kontakta, na primer za tenis, plivanje ili ski skokove. Eventualno prate trke Formule 1 i listom bodre nekakve autsajdere.

Navodno postoji i treća grupacija koju čine muškarci koji ne vole sport kao takav, pa samim tim ni fudbal.
Ja ne verujem da takvi primerci postoje i ubeđena sam da je u pitanju urbana legenda.

Budući da, kao što svi - jel'te - znamo, svaki muškarac još sa majčinim mlekom posisa ljubav prema sportu a pre svega prema fudbalu, muškarci koji ga ne vole su u debeloj manjini u odnosu na one koji isti vole. Shodno, njih se obično smatra defektnima i/ili nedovoljno muževnima. Ne delim to mišljenje, mada mi jesu draži muškarci koji vole fudbal.
Anyhow, među football-loving mužjacima razlikujem sledeće podkategorije:

Prvu grupaciju čine muškarci koji vole sport kao takav, pa samim tim i fudbal.
Prepoznaju se po tome što će uvek rado pogledati neku utakmicu mada im nije problem da propuste koju. Ponekad se nađu u dilemi da li da gledaju fudbal ili pak košarku (rukomet, odbojku, vaterpolo…) ako se utakmice igraju u isto vreme. Ipak, obično ne propuštaju važnije utakmice svog kluba, kao ni Ligu šampiona, prate [mada ne zagriženo] utakmice na svetskom prvenstvu i ponekad odu na stadion. Zasigurno negde među starim stvarima imaju šal ili značku svog kluba. Rado sa drugima ćaskaju o odgledanoj utakmici i veličaju poteze njima dragih fudbalera.

Drugu grupaciju čine muškarci koji vole fudbal i zaista ga smatraju najbitnijom sporednom stvari na svetu.
Prepoznaju se po tome što NIKAD neće propustiti utakmicu koju igra njihov klub, znaju da nabroje čitav prvi tim kao i poznatije fudbalere iz prošlosti kluba i, poput muškaraca iz prve grupacije, UVEK su spremni da analiziraju odgledane utakmice. Ukoliko ne mogu da odu na stadion da gledaju fudbal, sa nepodeljenom pažnjom prate prenos na tv-u, a ako nema direktnog prenosa, spremni su slušati radio prenos. Imaju običaj naljutiti se ukoliko ih se u tome prekida. Veoma se vesele pobedi svog tima, a spremni su na krv i nož se posvađati sa prijateljem koji navija za suparnički klub, ako takvog uopšte imaju.

Treću grupaciju čine muškarci kojima je fudbal SVE.
Prepoznaju se po tome što u gotovo svakom trenutku imaju na sebi neki detalj koji nepobitno pokazuje za koji tim navijaju i, za razliku od druge grupacije, UVEK idu na stadion da bodre svoj klub. Često su spremni otići i na treninge svog tima. Ne razumeju muškarce koji fudbal ne vole i smatraju ih mentalno invalidnima. Nemaju prijatelje koji ne navijaju za isti klub kao i oni. Znaju sve navijačke pesme i pevaju ih kada žele da obznane vlastito veselje [bez obzira šta je povod] i kao orijentir u vremenu koriste bitne događaje iz prošlosti kluba [osvojen kup, prolazak u osminu Lige šampiona, prolazak u četvrtinu kupa UEFA, primljenih pet golova, poništena utakmica zbog magle i sl.] Spremni su dati svu ušteđevinu za put u drugu zemlju kako bi sa svojim miljenicima podelili bol ili radost izgubljene odnosno dobijene utakmice. Ništa ih ne može omesti u nameri da neku utakmicu odgledaju. Čak ni ako se u tom trenutku ispred njih materijalizuje osamnaestogodišnja nimfomanka spremna da im ispuni svaku seksualnu fantaziju. Eventualno bi mogla, ali samo pod uslovom da od odeće na sebi ima jedino dres voljenog kluba i da prethodno navede [imenom i prezimenom!] sve članove prvog tima.

E sad, ono što mene kao ženu koja voli fudbal veoma fascinira, a što je zajedničko za sve muškarce koji vole fudbal, jeste da će oni UVEK navijati PROTIV suparničkog kluba, bez obzira da li taj igra protiv njihovog kluba ili ne i bez obzira sa kim igrao (i bez obzira da li njima draga osoba navija za taj omraženi klub). Koliko god da ih raduje pobeda vlastitog kluba, radost zbog poraza suparničkog je neuporedivo VEĆA. Naročito ako je omraženi klub bio nadomak ostvarivanja boljeg rezultata od njihovog.

Moram da priznam da mi je to dosta bizarno i sumanuto i verujem da nikada to neću razumeti.

Dobih pre neki dan sms sledeće sadržine:

"Evo, upravo sam vid'o jednog sto ceka dejt a drzi cvece. Nadam se da ne ceka tebe, jerbo je u tom slucaju naheb'o..."

Zlo i naopako, ispadoh najveća hejterka EVER.
Odmah da kažem - sasvim izvesno nije čekao mene jer sam ja tog dana bila kod sestre na rođendanu. Ona jeste dobila cveće. Preciznije - buket cveća. Od dečka. Koji ju je sačekao ispred kancelarije. Pa ga je ona nosala do kuće. Cveće, ne dečka. Kroz prevoz. U špicu. Od Novog Beograda do Konjarnika. Sirota. Ali ona voli. I cveće i tog svog dečka. Pa je njoj sve to bilo okej.


No, da razjasnimo par stvari:

1. Neću UBITI muškoga koji me čeka sa cvećem na dejtu. Možda će nam to biti jedini dejt, ali će ga on u svakom slučaju preživeti.
2. Moglo bi se reći da čak i volim cveće, mada kad malo bolje razmislim - voleti je ipak preteška reč... recimo da ga NE MRZIM.
3. Super mi je kad neko ima biljke u stanu, ali sam ja odavno naučila da kod mene one ne preživljavaju. Naime, meni je USPELO da ubijem - KAKTUS!! Plus, zalivanje, đubrenje, presađivanje i ostale time-consuming radnje vezane za biljke su mega dosadne.

Zaključak: sasvim je u redu je pokloniti mi cvet [obratiti pažnju na jedninu] s vremena na vreme [za rođendan ili već neku prigodnu manifestaciju], može i saksija nečega ali samo pod uslovom da se obavežete da ćete redovno dolaziti da istu zalivate. Naravno, to je u redu SAMO ako cveće i/ili saksija predstavlja dodatak pravom poklonu, NIKAKO ako je substitute za isti.


Inače, ja obožavam rođendane, pre svega svoje a potom i tuđe, i fasciniram se svaki put kad mi neko kaže da neće slaviti rođendan ili pak da prezire slavljenje rođendana.
Moooolim?! What's there NOT to like?
Rođendani su super - dobiješ poklone [što je samo po sebi dovoljan razlog za radovati se rođendanu], vidiš se sa dragim ljudima, you get to pick koga ćeš videti [ja nemam nikakav problem da ne pozovem nekoga da dođe, iako bi bio red], ždereš tortu [koju obično ne pravim ja, pa nema smaranja oko toga], u centru si pažnje [što je uvek dobrodošlo] i prosto - uživaš. Uz to, još kao mala sam izmislila koncept malog rođendana - kada je nekoj od mojih sestara ili bratu rođendan, meni je mali rođendan te se meni takođe mora nešto pokloniti. Kasnije sam domen malog rođendana proširila i na dečkove i neke prijatelje. Od srca preporučujem usvajanje tog koncepta, tuđi rođendani tako postaju much more fun. :)
Ali i bez toga su tuđi rođendani zabavni. Mislim, ima li šta lepše od ozarenog lica osobe kojoj ste nešto poklonili? Naročito ako ta osoba nije očekivala da ćete se setiti. A ja se uvek setim. I volim da budem deo nečije radosti, a osećaj da sam nekog obradovala je neprocenjiv. Plus, dobijem tortu.

Šta biste više?
:D

verovatno ste već primetili, no ja imam potrebu to istaći - obožavam engleski. ono, baš BAŠ ga volim. sasvim je moguće da je to isfolirano, da je upotreba engleskih reči prilikom pisanja na srpskom najblaže rečeno pretenciozna (ili makar smešna), ili pak da je to pokazatelj nemuštosti datog pisca. no, budući da nemam pretenzija da postanem velika spisateljica, te da me zapravo ne dotiče previše što drugi misle o meni (preciznije, o mom pisanju), meni je baš cool koristiti engleski u mojim postovima. plus, engleski mi je daleko fleksibilniji od srpskog i ponekad se uhvatim u situaciji da savršeno dobro znam šta želim reći na engleskom, ali da na srpskom to zvuči dosta loše. tako da, dragi moji jezički čistunci, na ovome blogu NEĆETE NAĆI pure srpsko stvaralaštvo i nemojte očekivati takvo što. engleski mi je ponekad daleko britkiji od srpskog i uživam koristeći ga, uprkos tome što ga ne znam savršeno dobro. just deal with it.




juče, odlazeći na večer društvenih igara [na kojoj se nisu pojavili neki koje smo očekivali, a jesu se pojavili nezvani - kao i neželjeni - gosti], videh na trgu nekog mladca koji čeka nekog (my wild guess is - neku) sa [ta-ram] cvećem u rukama.

mislim da je držao granu orhideja, ali, budući da se moje raspoznavanje cveća svodi na ruže, karanfile, bele rade i ostalo, sasvim je moguće da je u pitanju bilo neko drugo cveće. da, znam, nikakvo sam devojče i garant mi fali koji hromozom kad ne umem da raspoznajem cveće u buketima.
kako god, TO je bilo veliko i upakovano u onaj ogavan proziran-sa-roze-šarama celofan i vezano nekakvom još ogavnijom roze mašnom. on je bio upakovan u crne pantalone i fancy-schmency jaknu.

nešto si mislim, da li je to siroto devojče bilo obradovano ili postiđeno (but not in a good way) takvim gestom?
znam da bi meni bilo mega neprijatno. kao, upoznam nekoga, bude nam fino i dogovorimo se za first real-and-official date i onda me on sačeka sa buketom. cijenim da bi mi prva pomisao bila how lame can you be?
mislim, prvo bi njega svi šmekali dok ja ne dođem [a ja UVEK kasnim, te bi MNOGI imali priliku primetiti ga], a potom bi svi zagledali nas, to jest mene, jer da bi mi on, naravno, uručio dotično cveće istog momenta kad bih došla. svakako da je prijatno privlačiti poglede pune zavisti, ali šta činiti sa cvećem U GRADU? jedna stvar je dobiti cveće na pragu svog doma, kada isto možes ubaciti u nekakvu vazu, prethodno se zahvalivši na pažnji, a sasvim je druga kada to isto cveće moraš nosati po gradu i njime zauzimati pola stola ili ljubazno odgovarati konobarima "da, bilo bi sjajno ako biste ga mogli odložiti u nekakav sud s vodom." još je grđe ako je toplo veče pa se odlučite šetati se - onda TO moraš nosati u ruci, pri tom izgledajući krajnje debilno jer da ga nosiš kao štafetu mladosti ili pak pazeći da ti koja grančica ne ispadne, što prouzrokuje grč u ruci od silnog stezanja korena buketa.
jedan cvet se još i može tolerisati (naravno, ako nije ušuškan ni u kakav ukrasni papir), ali buket je way too much.

dakle, potpuno su mi nejasni motivi tih mladaca koji sačekuju devojke na prvom sastanku [or, for that matter, on any date] sa buketom cveća. zašto, ali z-a-š-t-o muški misle da je do jaja uvaliti, u sred grada i na početku večeri, devojci cveće?
kao, to bi trebalo da nas obori sa nogu jer da su se usudili pokazati pred svima da su ...
šta?
osećajni?
romantični?
debili?
vođenje računa o cveću sat-dva (četiri - if it goes well) zaista NIJE zabavno. niti romantično. osećaj neprilagođenosti jer da me sve cice sa zavišću gledaju zbog toga što mi je On poklonio cveće, a ja to vidim samo kao nešto što me smara i smeta mi, takođe nije zabavan. niti romantičan. ako je ikome uopšte stalo do romantičnosti i ako ona podrazumeva taj kliše.

da se razumemo, ne tvrdim ja decidno da sad iz mene ne progovara so-called tipična ženska ljubomora i zavist jer da sam u svom višedecenijskom životu dobila svega pet (i brojem: 5) puta cveće od muških osoba, od kojih je jednom bilo od tate za ne-znam-koji rođendan (i to sa par meseci zakašnjenja), a jednom od najboljeg druga za osamnaesti rođendan.
ali zaista mi, kad racionalno odradim cost-benefit analizu dobijanja cveća, na javnom mestu i bez vremenski bliske naznake mogućnosti odlaganja istog, deluje neisplativo provesti vreme sa osobom koja mi dato cveće uvaljuje.

kao što rekoh u naslovu - is it just me?

odnosno, post ni o čemu posebnom. to jest, o svemu i svačemu.

1. ja sam vam, dragi moji, meteopata. a pored toga sam i beskrajno zimogrožljiva i ič ne razumem ljude koji se vesele ledenom dobu. hladnoća sucks. sunce i leto rulaju. naravno, čim sam iskopala zimsku odeću i potrebne accessories za preživljavanje [brand new kapica, prastare i rašivene rukavice, šal i štitnici za uši] i pohranila laganu odeću, ledeno doba je odlučilo da ode na pauzu. nije da se baš bunim, ali stvarno nije u redu tako remetiti moj život. već sam se ubacila u slow-motion mode i ne mogu tek tako da se iskobeljam iz njega. naime, ja se zimi ponašam kao šumski medo - sve funkcije svodim na najmanju moguću meru - spavam što više (i stalno sam pospana), ne da mi se da izlazim iz svoje tople pećine (aka moje sobe), sva sam usporena i konstantno sam gladna, te jedem (čak i po mojim merilima) prekomerno mnogo. zahtevam od nadležnih za klimu da prekinu sa ovim svičovanjem godišnjih doba.

2. zahvaljujući naglim klimatskim promenama, zapatila sam prehladu sa svim propratnim pojavama - kijanje, kašljanje, curenje nosa. prehlada je prošla, ali, budući da ja, očigledno, ne umem da tresem nos kao dama već to radim kao sivonja, kao uspomenu na nju imam krastu na nosu. pored toga, napao me je i pubertet, te mi lice krase i dve prekrasne bubuljice. i find myself adorable these days.

3. tokom ovog trejlera za zimu 06/07 grejanje u stanu mi nije radilo kako treba, pa sam bila prinuđena komunicirati sa majstorima, što me je beskrajno istraumiralo. prvo, ja NE UMEM da komuniciram sa majstorima. ne razumem se u kućne aparate, struju i grejanje i jedino umem da im kažem ŠTA ne radi (ne radi grejanje; curi bojler; ne radi šporet; nema struje; itd) i ništa preko toga. drugo, mene NE ZANIMA kako nešto funkcioniše. a majstori po pravilu imaju potrebu da objasne u čemu je problem. u detalje. pa ja onda samo klimoglavim i jedva čekam da odu. treće, ja NE VOLIM da ćaskam sa majstorima [kad smo već kod toga - ne volim da ćaskam ni sa taksistima, konobarima ili prodavcima]. mene zaista ne zanima imaju li dovoljno posla i kako žive ili kakav je njihov stav o izlivanju nafte u dunav. ja samo želim da mi majstor popravi ono što ne radi. izgleda da tražim previše.
na kraju, nije mi popravilo grejanje. majstor je došao da mi kaže da on ne može ništa da uradi, te da su nekakvi inžInjeri izašli na teren i da su krenuli sa sređivanjem protoka (whatever that means) od gazele ka centru grada, te da očekujem normalno grejanje za desetak dana. i dalje mi je nejasno zašto je morao da dolazi do mene (i smara me prigodnim chit-chatom) da bi mi to rekao, valjda je to sve mogao preko telefona.

4. ispitni rok se približava i ja sam počela ozbiljno da učim. što je zapravo sinonim za izmišljanje hiljadu "neodložnih" poslova koje treba da uradim. zapravo sam beskrajno lenja. muzička ilustracija: david byrne - lazy.

5. videla prekrasan spot za simpatičnu pesmu lonely feeling (posvećene greti garbo) litvanske grupe BRAINSTORM. o njima možete saznati više ovde [dobili su MTV nagradu za best nordic act ;-)], a spot možete videti ovde. kao mali teaser, evo par sličica:

6. na kraju, reklama - mališa ima blog sa omiljenim vestima dana. preporučujem. ovim putem želim da ga podsetim da iskopa vesti o pijanim slonovima koji su upali u indijsko selo, ženskom fudbalskom klubu koji je izgubio sa 50:1 jer im je golmanka otišla na pixies i japancu koji se zapalio čačkajući uši šibicom. :D

ustanovila sam da su moji strahovi, ma koliko bili besmisleni i čudnovati većini, zapravo OPRAVDANI. naime, vesti koje sam čula u prethodnih deset dana su sledeće:

1. TRAMVAJ IZLETEO IZ ŠINA

25. oktobar: tramvaj broj 2 je izleteo iz šina kod železničke stanice. prilikom udara se savio po polovini i dve osobe imaju povrede koje se mogu iskomplikovati. btw, u pitanju je ispravan tramvaj!!

2. ČOVEKU AMPUTIRALO NOGU PRILIKOM VAĐENJA SLEPOG CREVA

26. oktobar: u hrvatskoj, izvesni maškarinov je otišao na rutinsku operaciju vađenja slepog creva, prilikom koje se nešto iskomplikovalo pa je doktor morao da mu ODSEČE NOGU. sada maškarinov tuži riječki kbc i traži nadoknadu. rutinska operacija, maj es!

3. LIFT PAO

1. novembar: na novom beogradu se stropoštao lift sa sedmog sprata(!!) sa ekipom hitne pomoći u njemu. nisu poginuli, navodno ih je spasilo to što je lift od metala.

svaki čas očekujem vest da su noćni leptiri pojeli bebe u porodilištu.

i nek mi neko sad kaže da ja ne treba da se plašim. ili da su mi strahovi iracionalni.
realnost vas demantuje, dragi moji.