last night I dreamt...

(as promised)

obožavam da putujem i volim sve u vezi sa putovanjima. pored te želim da vidim svet i upoznam nove ljude, mesta i običaje multi-kulti žvake, koju zaista živim i osećam, i moram da priznam da ne razumem ljude koji putovanja NE vole, beskrajno me vesele i pripreme za put, kao i samo putovanje. volim putne accessories, naročito kofere i želim da imam neki cvetni sa matching kišobranom, volim smaranje oko izbora odeće (uvek ponesem više nego što je potrebno; moj moto – nikad se ne zna kada će mi zatrebati zimski džemper ili kupaći kostim), volim putnu groznicu koja me uhvati par sati pred polazak kada upadnem u paranoju da ću zakasniti na voz/avion/autobus, mada mi je ipak draža ona sa presedanjem i realnom mogućnošću da propustim naredni voz ili avion i tako budem prinuđena da kao illegal alien životarim po peronima ili terminalima (vanilija, sećaš se presedanja iz voza u voz po raznim nemačkama i trčanja sa preteškim koferima po peronima u kojekakvim belosvetskim nedođijama?)... da skratim – u mom malom svetu putovanja se kotiraju veoma visoko. uprkos raznim nepogodama koje se mogu desiti usput, a možda i upravo zbog toga.

neću sad o izgubljenom koferu i preganjanju sa šalterušama malev-a oko lociranja mog kofera; neću ni o štrajku alitalie i spavanju na rimskom aerodromu; neću ni o višesatnom putovanuju mini-busom do budimpešte 12. semptembra 2001. godine i suočavanju sa naoružanim momcima i opasnim psima na budimpeštanskom aerodromu; neću ni o letenju za litvaniju avionom koji, in my humble opinion, ne bi smeo da prevozi ni piliće a kamoli žive ljude, niti o pisti za sletanje koju pretrčavaju psi, ni o aerodromskoj zgradi u kojoj rade jedna brkata policajka i brkati (polish kind of look) carinik koji traže da platim vizu u litasima, a ja imam samo eure, a menjačnica ne radi; neću ni o putovanju u dominikansku republiku sa celih 20 dolara u džepu kada me niko nije sačekao na aerodromu, a ja zaboravila da ponesem adresu hotela u kojem je trebalo da odsednem; neću ni o near death experience u autobusu na trebeviću koji proklizava po ledu ka krajnje privlačnoj provaliji i pešačenju nazad do sarajeva po ciči zimi i pored stabala na kojima piše mine; neću ni o već pomenutom rušenju rekorda u trčanju sa koferima iz voza u voz, kao ni o utrčavanju u voz koji je već krenuo; neću ni o duvanju pre ulaska u aerodromsku zgradu u amsterdamu i paranoji da ću promašiti željeni gate i završiti u kongu; neću ni o putovanju u brazil avionom u kom svi govore isključivo španski i u kom mi se prikačilo neko dete koje je želelo da mi uzme kesicu kikirikija a ja mu nisam dala, što je kod deteta izazvalo histeričan napad a kod prisutnih stotina majki neodobravajuće poglede i, sigurna sam, pogrdne reči...

dakle, neću o svemu tome, sad hoću o putovanju vozom do beča.

posle pomenutih epizoda, priznaćete, putovanje VOZOM i DO BEČA zaista ne zvuči egzotično niti opasno. mislim, šta bi nepredviđeno moglo da se dogodi? samo se dođe do železničke stanice, ubace se koferi, sedne se na unapred rezervisano mesto, čita se knjiga i s vremena na vreme se izvadi pasoš i pokaže viza. as simple as that.
mda.
možda, ali in a dream world.

prvi put kad sam išla do beča, voz je krenuo na vreme i stao već kod batajnice. zašto? ZAPALIO SE vagon-restoran. gašenje požara i ponovno stavljanje u pogon je trajalo nekoliko sati.

drugi put mi je u kupe ušao otac mađar sa dva maloletna sina i pre nego što je voz uopšte krenuo, otac je izuo decu i posadio ih do mene. okej, mala deca, ne smrde im noge, da se preživeti. međutim!!! malo posle batajnice voz je stao. zašto? neko nije otkočio nekakvu sigurnosnu kočnicu u vagon-restoranu, pa se tamo nešto MALO ZAPALILO. odgovorni otac, u želji da mu potomstvo ne umre od gladi, u tom trenutku vadi iz ogromne torbekanje koja je zagradila izlazak iz kupea, ni manje ni više nego GLAVICU LUKA! i nož. da nahrani decu. dražesno, zar ne? pritom, kupe je imao prozore koji ne mogu da se otvore, ne zato što su zaglavljeni, već zato što to nije ni predviđeno jer da voz ima klimu. pogađate, pobegla sam glavom bez obzira, jedva preskočivši pomenutu torbu (zapravo džak sa lukom) u drugi kupe. u beč stigla sa nekoliko sati zakašnjenja.

treći put, dogovorim se sa s. da me sačeka na stanici u beču i odmah po pristizanju transportuje u neki restoran da večeramo sa njegovim drugarima. ja u kupeu sa nekom pristojnom devojkom koja gotovo da ne progovara, a i kad progovori, ne smara glupim pitanjima. nema očeva, nema luka, prozor može da se otvori. krenemo i, znam zvučaće kao izmišljotina i preterivanje, ali kunem se da je tako bilo – voz STANE. u batajnici. zašto? ZATO ŠTO SE ZAPALIO JEBENI VAGON-RESTORAN!!!
bila bi laž da kažem da sam popizdela. bliže istini bi bilo da kažem da sam dobila omanji nervni slom, a najbliže da sam doživela histerični napad.

kad sam najzad stigla u beč, izmrcvarena i gladna, sa zakašnjenjem od par sati i kad smo najzad otišli do tog restorana i kad sam ja tako besna ispričala šta mi se događa svaki jebeni put kad putujem u beč jebenim vozom, mislite da su drugari pokazali saosećanje? a ne, svima je to bilo beskrajno zabavno. i bili su ubeđeni da se to samo meni dešava, te da to nije do nesposobnosti konduktera da pre polaska voza provere da li su otkočili jebene kočnice u jebenom vagon-restoranu, već samo i isključivo do mene i mojih navodnih nekontrolisanih piromanskih moći. i mudro su zaključili da bi pre nego što uđem u neku prostoriju trebalo još s vrata da proverim gde se tu nalazi aparat za gašenje požara.

ako vas zanima, na nemačkom se to kaže:

Entschuldigung, wo ist hier der Feuerlöscher?

(enčuldigung, vu ist hia der fojaloša?)

s.-ovi drugari su smatrali da je to jedino što bih ja morala znati da kažem na nemačkom.