Drago mi je da se neki ludo zabavljaju na mom blogu, ali ipak je ovo moje malo misto i ne dam da mi žvrljate po listovima. Zašto? Može mi se.
Rođendan bio, prošao, napilo se, lepo se provelo, šteta što rođendan nije svaki drugi dan. Ko nije bio, ne zna šta je propustio :D Laskavu titulu prve žrtve rođendana ponela je Vanilija, zaboravivši mobitel kod mene. Druga žrtva je dragi, kome se slošilo na indigou (jal zbog pića, jal zbog muzike, vrag će ga znati), treća je Vanja, kojoj se takođe slošilo (uzrok takođe nepoznat), a četvrta je moja malenkost, koja se OPET razbolela. 'Bem ti lepo vreme i proleće u februaru, virusi su podivljali i svi su se namerili na mene.
No, zahvaljujući bolesti, posvetila sam se rezanju muzike (piraterija rula!) i čitanju knjiga, a počela je i Liga šampiona. Life has a whole new meaning now. Ako vas neko pita, Mančester je sranje, a Čelzi će biti šampion. :)
Sestru mi zaprosilo u Veroni, na Julijinom balkonu, na moj rođendan. Prepričano zvuči dosta romantično, na granici sa ljigavim. Ali ona recimo voli da dobija cveće, pa joj je to sve bilo slatko. Iako taj podli plan da mi se otmu pokloni nije uspeo, ipak je taj daleko bitniji događaj u životu svake žene donekle zasenio moj (and for that matter – everyone's) najvažniji dan u godini. Porodica se sva raspilavila i, naravno, svi su odmah krenuli sa pitanjima a da kad ću ja da se udajem. Ja sam prošla nešto bolje od sestre, jer su nju svi već počeli da pitaju kad će beba. Svi znači svi osim oca joj. Ponosni otac je popizdeo zbog veridbe. Ne zato što mu se ćerkica udaje, ne toliko ni zbog toga što njega ništa nije pitalo (mada je gunđao i zbog toga, ipak je u pitanju Crnogorac), već zato što se prstenovala u Italiji. Naime, Italija je članica NATO-a, a NATO je nas bombardovao, sledi Italija je naš neprijatelj i da kako su smeli tamo da se vere. Da, dobro ste pročitali – problem je političke prirode. Znači, okej bi bilo da se verila u, štajaznam, Ukrajini, Kini ili Babušnici, ma bilo gde do u nekoj NATO zemlji. Isuse, kakav idiot!
Zaista me fascinira zadrtost nekih ljudi.
|
2 Comments:
Ček, ček, jesam li ja to dobro razumio da je problem samo u tome što je akt vjeridbe obavljen na dušmanskom tlu i da su u tom čarobnom momentu disali dušmanski vazduh? Ih, sad će godinama o tome da se priča. Đe su se vjerili? U Italiji. A njega žigne :-) Šta bi da su Romeo i Julija bili iz Vićence, u kojoj je NATO baza...
u tom slučaju bi verovatno insistirao da se veridba raskine.
lud čovek.
nego, šilji onaj obećani mail. da imam o čemu da pišem po blogu ;-)
Post a Comment
<< Home